ANIKO MUŠKINJA HAJNRIH: Manjinske medije ne treba privatizovati

26 Aug 2011

Privatizacija ne garantuje profesionalno izveštavanje. Zašto bi privatni vlasnik bio garancija za to da će njegov medij izveštavati objektivno?

Načelna odluka o ustanovljavanju institucije Pokrajinskog ombudsmana doneta je 2002. godine, ali je ovaj organ počeo da funkcioniše godinu dana posle, kao nezavisni i samostalni organ koji se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i sloboda svakog lica, zajemčenih Ustavom, potvrđenim i objavljenim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, zakonom i propisima Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Podsetimo da je institucija republičkog ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana Republike Srbije počela sa radom tek 2007. godine, što znači da je Vojvodina po ovom pitanju bila mnogo brža od centralne vlasti.

U intervjuu za portal Autonomija sa zaštitnicom građana Vojvodine Aniko Muškinja Hajnrih rezimiramo proteklih osam godina rada ove institucije, ali i “pretresamo” neka aktuelna društvena pitanja, kao što su najavljena Parada ponosa, odnos saveta nacionalnih zajednica i medija, odnose manjinskih i većinske zajednice, ali i manjinskih zajednica međusobno…

Naša sagovornica je na čelo institucije Pokrajinskog ombudsmana došla u oktobru 2010. godine. Pre nje ovu funkciju su obavljali Petar Teofilović i Dejan Janča. Aniko Muškinja Hajnrih je prethodno obavljala dužnost državne sekretarke u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a pre toga se bavila advokaturom i drugim pravnim poslovima.

Da li se tokom poslednjih osam godina poštovanje ljudskih prava u Vojvodini poboljšalo, koji su najznačajniji pomaci, a koji najveći problemi sa kojima ste se suočavali u radu?

– Analizom samo rada Pokrajinskog ombudsmana ne bi se moglo pouzdano utvrditi da li se tokom proteklih godina poštovanje ljudskih prava u Vojvodini poboljšalo ili nije. Rast broja pritužbi nije pokazatelj stanja u oblasti poštovanja ljudskih prava, pre bi se reklo da je to rezultat prepoznavanja ove institucije od strane građana. Trebalo je da prođe dosta vremena dok su građani Vojvodine postali svesni nadležnosti ove institucije, a još više vremena dok su se osmelili da se obrate predstavkama, odnosno pritužbama na rad pokrajinskih i opštinskih organa. Ipak, sigurna sam da se, gledajući sa aspekta Pokrajinskog ombudsmana, poštovanje ljudskih prava u Vojvodini iz godine u godinu, znatno poboljšava.

Pokrajinski ombudsman je u svom godišnjem izveštaju detaljno upoznao javnost sa pojavama koje su tipične za rad organa uprave. Najviše pritužbi je bilo na rad opštinskih odnosno gradskih, i republičkih organa, a namanje na rad pokrajinskih organa. Ohrabruje činjenica da se, nakon što Pokrajinski ombudsman, nakon istrage po pritužbi, ukaže na nepravilnost u radu nekog organa, ista vrsta propusta ne ponavlja. Za svaku je pohvalu što zaposleni u organima uprave poštuju ovu instituciju i, sa retkim izuzecima, uredno se izjašnjavaju na zahtev ombudsmana o navodima iz pritužbi građana. Polako, ali sigurno, donošenjem novih propisa i izmenama i dopunama postojeće zakonske regulative, pokrajinski, opštinski odnosno gradski organi, i organizacije čiji su osnivači pokrajina odnosno opština, dobili su jasnu sliku o svojim nadležnostima, odnosno o svojim obavezama u odnosu na građane.

OD ORGANA DO ORGANA

Veliki broj građana se skoro svakodnevno javlja ombudsmanima za pomoć u rešavanju svojih problema. Koliko oni poznaju ulogu i poziciju ombudsmana i u kojoj meri im vi izlazite u susret?

– Pitanje je dobro postavljeno, jer se veliki broj građana zapravo ne obraća pritužbom na rad nekog organa uprave, već traži pomoć u rešavanju svojih problema. Iako Zakon o lokalnoj samoupravi propisuje obavezu formiranja službi za pružanje pravne pomoći, retko koja jedinica lokalne samouprave u potpunosti i dosledno ispunjava ovu svoju obavezu. Građani zbog toga, u vreme kada se živi pod vrlo teškim materijalnim uslovima, lutaju od organa do organa tražeći rešenje svog problema, a ovi ih ili ne uvažavaju, “ćute” povodom zahteva, ili rešavaju suprotno zakonu, često zbog nestručnosti, neprofesionalnosti, ili jednostavno zbog lenjosti. U takvim prilikama, koristeći se ovlašćenjem za davanje pravnih saveta, Pokrajinski ombudsman građaninu daje detaljno uputstvo o tome šta i pred kojim organom treba da preduzme, dok se istovremeno od organa uprave kome se građanin eventualno već bez uspeha obratio, traži izjašnjenje o razlozima nezakonitog ponašanja, a potom mu se uputi mišljenje, preporuka ili samo prosta sugestija o tome šta treba da preuzme, odnosno koje bi zakonsko rešenje bilo prihvatljivo u datoj situaciji. Tako, zahvaljujući ovim «intervencijama» Pokrajinskog ombudsmana građani uspevaju da ostvare svoja prava. Brojni su primeri pomaganja građanima, npr. u oblasti penzionog osiguranja, zdravstvene zaštite, zapošljavanja i prava nezaposlenih, poreskih obaveza i sl.

Pojedini analitičari smatraju da je stepen netolerancije u našem društvu u porastu. Svedoci smo brojnih incidenata koji u sebi sadrže ozbiljna kršenja ljudskih prava, a koje produkuje društvo, a ne sama država. Šta ombudsman po tom pitanju može da uradi, s obzirom na svoj autoritet? To pogotovo pitam u kontekstu najave nove Parade ponosa i izjava političara, Parade koja je postala simbol iskazivanja netrpeljivosti prema drugome i drugačijem? Koliko Pokrajinski ombudsman ima podršku političara u svom poslu i kakva je vaša saradnja sa njima po ovom pitanju?

– Pokrajinski ombudsman kao nezavisan i samostalan organ, stara se o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i sloboda građana Autonomne pokrajine Vojvodine, tako što posebno štiti ljudska prava i slobode od povreda učinjenih od strane pokrajinske i opštinske uprave, organizacija i javnih službi, koje vrše upravna i javna ovlašćenja, a čiji je osnivač Pokrajina ili opština. Pokrajinski ombudsman nadzire primenu propisa, kontroliše zakonitost, celishodnost i efikasnost postupanja organa uprave. Iz formulacije nadležnosti Pokrajinskog ombudsmana jasno je da se on ne bavi tolerancijom na način kako ste Vi postavili pitanje. Da uzmemo hipotetički situaciju: Pokrajinski ombudsman bi postupao, na primer kada bi se radilo o nerešavanju ili rešavanju suprotno zakonu, o podnetom zahtevu za održavanje parade ponosa u nekoj od jedinica lokalne samouprave. Pokrajinski ombudsman je nezavisan i samostalan organ, za svoj rad odgovara Pokrajinskoj skupštini, što podrazumeva da nema bilo kakvog kontakta, odnosno saradnje sa aktuelnim političarima.

NADLEŽNOSTI I INICIJATIVE

Da, poznate su mi nadležnosti Pokrajinskog ombudsmana, ali je dobro podsetiti na njih. Međutim, moje pitanje je bilo vezano za sam autoritet institucije ombudsmana… Recimo, s obzirom na činjenicu da će na Paradi ponosa učestvovati građanke i građani Vojvodine (nažalost, sudeći po prošlogodišnjoj Paradi, biće ih i sa druge strane policijskih kordona), da li će neko iz kancelarije Pokrajinskog ombudsmana biti na Paradi? U pojedinim slučajevima, Ombudsman je reagovao i bez prijave, recimo u slučaju napada na CK 13.

– Na nadležnosti Pokrajinskog ombudsmana uvek posebno ukazujem da građani ne bi gubili iz vida da ih Pokrajinski ombudsman “štiti” od nezakonitog rada organa uprave, a ne jedne od drugih.

Što se tiče prisustva predstavnika institucije Pokrajinskog ombudsmana Paradi ponosa, smatram da se stav ove institucije, razumevanje i prihvatanje različitosti po svim osnovima, pa i po ovom, ne podrazumeva i potrebu da se to dokazuje i fizičkim prisustvom nekog iz institucije.

Zanimljivo je da se slično pitanje ne postavlja na primer u slučajevima štrajkova nezadovoljnih radnika. Kada se Pokrajinskom ombudsmanu predstavkama obraćaju nezadovoljni radnici koji zbog povreda prava iz radnog odnosa svoje nezadovoljstvo izražavaju štrajkujući, i kada Pokrajinski ombudsman postupa po tim predstavkama (u okvirima nadležnosti), još se nije desilo da neko postavi pitanje zašto se predstavnik institucije, u znak podrške ne pridruži štrajkačima.

Što se tiče postupanja po službenoj dužnosti, Pokrajinski ombudsman ima ovlašćenje da postupa i po sopstvenoj inicijativi, i to u situacijama kada o nezakonitom radu onih čiji rad nadzire stekne saznanja iz dugih izvora, i ako oceni da je verovatno da postoji ili je postojala povreda ljudskih prava od strane organa uprave (pokrajinskih ili opštinskih). Tačno je da se u slučaju ispisivanja grafita na zgradu CK 13 ombudsman oglasio saopštenjem, ali suština tog saopštenja je bila pozivanje građana i nadležnih organa kao što je komunalna inspekcija, da pravovremeno reaguju i preduzmu konkretne mere iz svoje nadležnosti u cilju eliminisanja ovakvih i sličnih pojava. Dakle, saopštenje je bilo u okvirima nadležnosti ove institucije.

Pokrajinski ombudsman uvek postupa kada je nadležan. Na primer, nedavno je jedan građanin koji želi da sklopi istopolan brak u inostranstvu, jednoj opštinskoj upravi podneo zahtev za dobijanje uverenja o slobodnom bračnom statusu. Nadležni referent na šalteru mu je dao blanko obrazac zahteva koji je sadržao i pitanja koje se odnose na ličnost budućeg bračnog partnera, uz napomenu da se ti podaci daju u cilju priznavanja braka u Srbiji. U ovom slučaju stranka ne želi priznanje braka u Srbiji i svestan je da to nije moguće, ali prema činjenicama iz matičnih knjiga ovo lice nije u braku. Istraga je još u toku, u smislu poštovanja propisa od strane opštinskih uprava i zatraženo je da nadležno Ministarstvo ispita rad i postupanje matičnih službi kako bi se ustanovilo da li dolazi do kršenja ljudskih prava lica koja su druge seksualne orijentacije, a ne heteroseksualne.

OD ZAKONA DO STVARNOG ŽIVOTA

Nedavno ste prezentovali analizu primene Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Konstatovali ste, između ostalog, i da su pojedine odredbe ovog zakona u suprotnosti sa drugima, što otežava njihovu primenu. Možete li kroz ovu analizu da procenite koliko nacionalne zajednice u Vojvodini žive jedne pored drugih, a koliko zajedno?

– Konstatovali smo da se pojedina pitanja uređuju na različite načine, a ne da su zakoni u suprotnosti jedni sa drugima, u pravom smislu reči. Većina ovih zakona koji na različite načine uređuju isto pitanje, istovremeno su bili na javnoj raspravi i doneti su i objavljeni istog dana, pa je i to razlog različitog uređivanja pojedinih pitanja. Radi se o nijansama, ali kada je u pitanju pravo, i nijanse su bitne. Radi se o nepreciznim formulacijama pre svega u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakona o kulturi, i dr. Sagledavanjem svih problema, svi ovi nedostaci mogu da se otklone.

Navedeno istraživanje nije se bavilo pitanjem suživota nacionalnih manjina. Analiza se bavila odnosom, kontaktom na relaciji nacionalna zajednica, odnosno nacionalni savet kao njeno predstavničko telo i jedinica lokalne samouprave, i to samo u oblasti obrazovanja i kulture. Zanimljivo je da se nakon donošenja uredbe kojom je uređeno pitanje kriterijuma prilikom utvrđivanja visine sredstava koja se dodeljuju nacionalnim savetima nacionalnih manjina, kada je došlo do izvesnog odstupanja u odnosu na ranije procentualno učešće nekih nacionalnih saveta, veći broj nacionalnih saveta obratio Ministarstvu za ljudska i manjinska prava državnu upravu i lokalnu samoupravu tražeći da se sredstva dodeljuju onako kako je to činjeno pre donošenja uredbe, zanemarujući pri tom da bi takvo postupanje podrazumevalo povećanje transfernih sredstava jednih na uštrb drugih.

Hteo sam vas zapravo pitati koliko je moguće na osnovu ove analize proceniti šta se dešava u stvarnom životu nacionalnih zajednica? Koliko su one zatvorene, a koliko otvorene za komunikaciju sa drugima? Dakle, kako zakonska rešenja i funkcionisanje nacionalnih saveta utiču na život jedne zajednice?

– Analiza se bavila pitanjem primene odredaba Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u oblasti obrazovanja i kulture i na osnovu nje se ne može u celosti sagledati šta se dešava u stvarnom životu nacionalnih zajednica. Za to je potrebno opsežno sociološko istraživanje, a odgovor bi dali pre svega sami pripadnici nacionalnih manjina.

Mislim da nacionalne zajednice nisu dovoljno otvorene kako sa aspekta komunikacije sa drugim nacionalnim manjinama, tako ni sa aspekta komunikacije sa pripadnicima većinskog naroda. Intenziviranje ove komunikacije bila bi zapravo potvrda doslednog prihvatanja različitosti i življenja jednih sa drugima, a ne jednih pored drugih. Sagledavši ovaj problem, u nameri da doprinose približavanju nacionalnih manjina, Pokrajinski ombudsman je uputio zahtev RTV Vojvodine da se obezbedi prevođenje programa manjinskih redakcija na srpski jezik, kako bi pripadnici drugih nacionalnih zajednica, a i pripadnici većinskog naroda bili u prilici da prate i razumeju emisije na jeziku neke nacionalne manjine. Nadamo se da će sugestija biti prihvaćena, i time učinjen bar mali pomak na ovom planu.

Podrazumeva se da Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina koji uređuje pitanje nadležnosti nacionalnih svaeta kao predstavničkih tela nacionalnih zajednica, njihov izbor, odnose sa državnim, pokrajinskim i organima jedinica lokalne samouprave ima uticaja na na život jedne zajednice. Nacionalni saveti kao predstavnička tela u ime manjine, samostalno ili zajedno sa državom, odlučuju o pitanjima od vitalnog značaja za nacionalnu zajednicu u četiri važne oblasti društvenog života, a to su obrazovanje, kultura, informisanje i službena upotreba jezika i pisama. Pokazalo se da zaživljavanja ovog zakona u praksi teče sporo i da je potrebno znatno veće angažovanje kako samih pripadnika nacionalnih manjina i članova nacionalnih saveta tako i državnih, pokrajinskih odnosno opštinskih organa.

SMENA PRESBURGERA

U praksi smo svedoci pojedinih slučajeva zloupotrebe određenih prava koje imaju saveti nacionalnih manjina u Vojvodini. Spomenimo samo slučaj smene urednika “Mađar soa” Čabe Presburgera, oko čega se podigla velika buka u javnosti. Takođe, pojedini mediji na jezicima nacionalnih manjina žale se da ne mogu na konkursima da dobiju podršku za svoje projekte ukoliko nemaju pozitivno mišljenje nacionalnih saveta, a pozitivno mišljenje ponekad ne mogu da dobiju jer profesionalno i kritički izveštavaju o njihovom radu. Kako izaći iz tog kolopleta, kada se često kritike na račun nacionalnih saveta doživljavaju kao napad na određenu nacionalnu zajednicu?

– Što se tiče postupka smenjivanja glavnog i odgovornog urednika lista “Magyar Szó” institucija Pokrajinskog ombudsmana je stava da je nedopustivo da jedini dnevni list na mađarskom jeziku bude izložen bilo kakvom političkom pritisku. Veoma je važno da list obezbedi prostor svakoj političkoj stranci u jednakoj meri i da prepusti čitaocu da on oceni aktivnost stranaka i da na osnovu pročitanog uobliči sopstveni stav. Obrazloženje smene glavnog urednika ovog lista sadrži delove koji su neprihvatljivi, naime uporište nalaze u tvrdnji da “Magyar Szó’’ u određenim prilikama pojedinim političkim predstavnicima nije davao dovoljno prostora. Smatramo da se ceo slučaj desio u vrlo nepovoljnom trenutku, tada kada je u vezi sa položajem manjinskih medija stvoren jedan široki konsenzus. Svi koji smo u tom procesu učestvovali, složili smo se oko toga da manjinske medije ne treba privatizovati i da treba pokušati da se manjinski mediji izdvoje od mera koje medijska strategija predviđa u tom pravcu, a delom upravo zato da bi na kraju postigli što manji politički uticaj na medije. U posebnom izveštaju Pokrajinskog ombudsmana o manjinskim medijima u Vojvodini koji je prošle godine upućen Skupštini APV i Vladi APV jasno je iskazano da su anketirane medijske kuće izložene stalnom političkom pritisku, naročito na nivou lokalnih samouprava.

Instituciji Pokrajinskog ombudsmana nije podneta nijedna pritužba u kojoj bi se neki od manjinskih medija žalili da ne mogu na konkursima da dobiju podršku za svoje projekte ukoliko nemaju pozitivno mišljenje nacionalnih saveta, a da pozitivno mišljenje ponekad ne mogu da dobiju jer profesionalno i kritički izveštavaju o njihovom radu. Budući da nije bilo pritužbi, nije bilo prilike da Pokrajinski ombudsman ukazuje na nepravilnosti prilikom sprovođenja konkursa za dodelu sredstava za projekte medija koji izveštavaju (i) na jezicima nacionalnih manjina.

NACIONALNI SAVETI I MEDIJI

Što se tiče “mišljenja”, radi se o konkursima Ministarstva za kulturu Republike Srbije. Zapravo, hteo sam da ilustrujem problem monopolizacije medijskog tržišta na manjinskim jezicima, jer ovakva konstelacija stanja ne omogućava pluralizam informisanja unutar nacionalnih zajednica. Spominjete široki konsenzus. Međutim, treba reći da u Nacrtu Medijske strategije koje su radili medijski eksperti i predstavnici medijskih asocijacija i novinarskih udruženje, u saradnji sa međunarodnim organizacijama, govori se o potrebi deetatizacije medija na jezicima nacionalnih manjina. Te organizacije su ostale pri tom stavu. Postavlja se pitanje koji su to mehanizmi koji bi obezbedili manji politički uticaj na uređivačku politiku ovih medija ako im nacionalni saveti ostanu osnivači?

– Vraćajući se ponovo na nadležnosti Pokrajinskog ombudsmana podsećam da je za postupanje po pritužbama na rad Ministarstava nadležan Zaštitnik građana Republike Srbije. Međutim, bilo je sličnih slučajeva i u radu Pokrajinskog ombudsmana, koji je u više navrata postupao po predstavkama udruženja građana koja su se obraćala pritužbama na nepravilan rad i nezakonito postupanje opštinskih, odnosno gradskih organa prilikom sprovođenja konkursa za dodelu sredstava za projekte tih udruženja u oblasti kulture. Nakon sprovedene istrage, Pokrajinski ombudsman je ovim organima upućivao preporuke da se nepravilnosti u radu prilikom odlučivanja o projektima otklone, odnosno da se poštuju zakonske odredbe.

Što se tiče deetatizacije medija, odnosno njihove privatizacije, nisam sigurna da ona garantuje i objektivnost u izveštavanju odnosno eliminisanje političkih uticaja. Zašto bi privatni vlasnik, član ili pristalica neke poltičke stranke bio garancija za to da će njegov medij izveštavati objektivno? Stepen društvenog razvoja u Srbiji i prihvatanje vrednosti nezavisnosti bilo kog medija kod nas još uvek nije dostigao nivo da bi se mogao osmisliti bilo kakav mehanizam koji bi onemogućio spoljni uticaj na rad medija bez obzira na to da li se radi o mediju u privatnom ili državnom vlasništvu odnosno u vlasništvu nacionalnog saveta. Manjinski mediji ne mogu da imaju tretman kao ostali. Privatizacija medija ne garantuje ujedno i nepristrasno izveštavanje, a u slučaju manjinskih medija plašim se da bi ona neminovno dovela do gašenja istih, imajući u vidu bitno otežano tržišno funkcionisanje manjinskih medija.

Nedim Sejdinović

Podelite ovu stranicu!