ANDREJ IVANJI: I opet Srebrenica

12 Jul 2016

Kad već ne mogu da ih izbrišu Vučić & Co falsifikuju devedesete godine za vreme kojih su se oprobali kao ratni huškači vodeći politiku koja počiva na napadu kao najboljoj odbrani

Koliko bi samo Vučić, Nikolić, Dačić & Co voleli da se izbrišu devedesete. Da ih se više nikada ne dovodi u vezu sa razaranjem Vukovara, opsadom Sarajeva, genocidom u Srebrenici, makar ga nazivali i „masakrom”, „stravičnim zločinom”, „masovnom likvidacijom”; da ih ne dovode u vezu sa hladnjačama, masovnim grobnicama, zbegovima. Voleli bi da se zaboravi da su verno služili Šešelju i Miloševiću, da su huškali na rat, ubijanje, razaranje, da su podstrekivali na zločine protiv čovečnosti, ili one sasvim male zločine protiv običnih ljudi koji su bili nepodobnih političkih i moralnih shvatanja, za razliku od onih apriori nacionalno i verski nepodobnih. Voleli bi da se zaboravi ono ludilo koje je vladalo i kojim su devedesetih vladali u Srbiji i Srbijom, koju su Oni razorili, uništili, opljačkali, sve u ime granice na liniji Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica dok su vikali „Svi Srbi u jednoj državi”. Sve što je došlo posle njih , u Srbiji bez Kosova sa Srbima pobeglih ili proteranih iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, je posledica Njihove prvobitne akumulacije kapitala proizašlog iz zločina i pljačke.

Trude se Oni, i to veoma uspešno, da svojom interpretacijom istorije zatrpaju istinu. U njihovoj verziji istorija počinje 2000. godine kada je razbojnička banda predvođena žutim ološem nasilnički došla na vlast, to jest njih skinula sa vlasti, sa ciljem da pljačka. Nikada se nisu pokajali za devedesete, tu i tamo bi iscedili iz sebe nekakvo priznanje o nekakvim „greškama” podobno za zapadni sluh.

Prolazi im falsifikovanje istorije i reinterpretacija njihovih uloga u njoj u Srbiji, prolazi im i na Zapadu i prolaziće sve dok su na „evropskoj” liniji što se regionalne i spoljne politike tiče. Šta se Angele Merkel, kojoj se Aleksandar Vučić blamažno snishodljivo zahvaljuje kad god mu se za to ukaže prilika, tiče, što neki građani Srbije koji pamte i prosto ne žele ili ne mogu da zaborave imaju osećaj gađenja dok gledaju na vlasti ratnohuškačke protagoniste devedesetih, kao što bi neki Nemci i svi Jevreji bili zgađeni, da je, na primer, Baldur fon Širah, predsednik nacističke, a potom i sve druge omladine u nacističkoj Nemčkoj, posle rata postao ministar unutrašnjih poslova.

Svake godine kada se bliži 14. juli, centralni datum genocida u Srebrenici počinjenog 1995. godine koji je, uvijeno doduše, ali ipak, kao takvog priznala i Skupština Srbije odgovarajućom rezoluciojom pozivajući se na tumačenje Međunarodnog suda pravde, Vučić & Co se nerviraju što moraju da se bakću time, a imaju toliko prečeg posla, koji doduše delom mora da pričeka dok se Vučić ne smiluje da nam saopšti sastav nove vlade.

Sistem Vučića & Co počiva na strategiji da je napad najbolja odbrana. Kad god im neko nabije na nos šta su oni radili i rade, oni umesto da daju odgovore kreću svom medijskom artiljerijom da optužuju druge. Svejedno da li se radi o helikopteru, Beogradu na vodi, ratu u Hrvatskoj, o Kosovu ili o Srebrenici.

Kako to funkcioniše demonstrirao je 9. jula Alkesandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u prošloj, i verovatni ministra za već nešto u budućoj vladi Aleksandra Vučića, na primeru Srebrenice, a povodom obeležavanja stradanja Srba u Podrinju .

On se upitao zašto su crne marame majki Bratunca manje vredne pažnje i izvinjenja od belih marama majki iz Srebrenice?

„Sve je teže verovati u ljudsku pravdu, kada kilometrima odavde slobodno korača krvolok i dokazani ubica Naser Orić. Teško je verovati u ljudsku pravdu, kada mu se ruke još nisu oslušile od iskopanih očiju sudije Slobodana Ilića”, govoraše Vulin. On je dodao da su Srbi u Bratuncu i ove godine sami, iako se svake godine nada da će biti predstavnika i drugih naroda, da će doći da kleknu, pognu glavu i zatraže oprost i da će se u ime svog naroda izviniti.

„Da će se u svoju decu zakleti, da više ničije dete neće upoznati kamu i jamu”, rekao je poverenik Aleksandra Vučića konstatujući da u Bratuncu nema ni velikih državnika sveta da dođu na srpske grobove.

„Nema ih, a moram da ih pitam, zašto su crne marame majki Bratunca manje vredne izvinjenja od belih marama majki Srebrenice. Moram da pitam zašto su crne marame srpskih majki nedostojne njihovog saučešća i saosećanja”, govoraše Vulin.

On je dodao da je verovatno zbog toga što srpske majke nisu glasne, ne bave se politikom i ne brane nikome da odu na grobove njihove dece.

Vulin je podsetio da su pre godinu dana u Srebrenici pokušali „da ubiju premijera Aleksandra Vučića i želeli da uz ime naše dece ugrade reč genocid… Da srpski narod, jedini u istoriji civilizacije, bude označen kao genocidni. Nisu oprostili Vučiću što je pretekao i što pred linčem i ruljom nije povio glavu i što je preživeo”.

Govoraše Vulin da srpskom narodu nisu oprostili ni to što se odbranio pred Savetom bezbednosti i što se izborio da se uz ime Srbije ne upiše pridev „genocid”.

Republika Srpska je, kako kaže, nastala kao otpor ponavljanju jasenovačkog genocida, da nijedno dete ne upozna „kamu i jamu”, stvorena je „borbom srpskog naroda”, i kao što su je Srbi stvorili, samo Srbi mogu da je umanje, unište i izbrišu sa karte sveta zaključivši da su Republiku Srpsku „stvorili najbolji”. Tako govoraše Vulin, a preneo je Tanjug.

Šta reći na ovaj pravednički bes nekadašnjeg pulena Mire Marković i Vučićevog ministra? Samo što nije krenuo da lepi postere Ratka Mladića ili Radovana Karadžića u Bulevaru Zorana Đinđića, kad već neki drugi to sebi u ovom trenutku ne mogu da dozvole.

Da, zločinima počinjenim nad Srbima se na Zapadu ne pridaje tolika pažnja kao zločinima koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad drugima. Nije takvom stavu Zapada kumovala nikakva antisrpska zavera, već desetogodišnja ratna politika Slobodana Miloševića i svih koji su ga u tome sledili i još mu prebacivali da je i suviše pomirljiv i popustljiv.

Kada Vulin, Dačić ili Vučić pričaju o zločinima počinjenim nad Srbima, to je nekako kao da se pomenuti Baldur fon Širah zgražavao nad bombardovanjem Drezdena, koje jeste bilo ratni zločin. Samo što ovi naši nisu u stanju to da shvate.

(Vreme)