ANA LALIĆ: Voolin wants you!

08 Aug 2017

Sramota nas je što živimo u zemlji u kojoj Aleksandar Vulin odlučuje o bilo čemu osim o boji svojih čarapa

Evo, razmišljam već danima o toj obaveznoj vojnoj obuci za žene koju nam srpski Che & Castro, Sava Kovačević & Moša Pijade, Mirko & Slavko, Boro & Ramiz… Vulin & Aleksandar želi uvesti. Zamišljam kako će on to nas nešto lepo da obuči, da se mi onda kao nešto branimo kada nas kao nešto/neko bude napalo. I prvo mi bilo zabavno. Pa mi je onda postalo gorko… ali, sada mi već na čir udarilo. Pa kontam: da li je pametnije da ćutim, da se jedem iznutra i u sebi, te da pustim da u čiru sve i ostane (jer će me u tom slučaju Vulin morati da oslobodi vojne obaveze)? Da li mi je mudrije da to pukne u meni, da prokrvarim u sebe samu? Ili da nepromišljeno kažem šta mi je na duši i čiru, rizikujući da me se odma’ pošalje u prve borbene redove, na neku karaulu i da junački na “angro” iskrvarim za voljenu otadžbinu na grumenu zemlje najrođenije?

Ne ide, el comadante Vuline… ne mogu ja da trpim u sebi ni za manje, a kamoli kad otadžbina zove. Biram radije junački da ginem neg’ da umrem sramno, bez ijednog ožiljka, da mi metak kraj glave nije ni prozujao. Ti barem to razumeš. Tu smo isti.

Ti, ja, Che, Sava, Boško Buha … kao i stotine hiljada žena koje ćes ti da obučiš i uvojačiš. Spremni da ginemo sa osmehom na licima i Srbijom na usnama. Dragi moj kamarad, da ti odmah nešto kažem: sa nama i oko nas uopšte nećeš imati puno brige i posla. (Uostalom, ti, i kao čovek i kao komunista, bolje od nas znaš da su priču o slabijem polu izmislili truli kapitalisti.) Nama, praktično, ta obuka uopšte ni ne treba. Da bismo preživele u ovoj nam, i vam, voljenoj zemlji, mi smo sa tom obukom počele još tamo nekih davnih ranih devedesetih. (Ne znam da li se od silnih briga i današnjih obaveza sećaš tih godina uopšte? Tad nam predsednik bio izvesni Milošević, a prva dama gospođa mu Mira? Onako, jedna skromna, cool gospođa koja je volela cveće? Silne neke knjige ispisala ..? Kuma Ivana Stambolića? Veliki poštovalac Slavka Ćuruvije? Ne? Nije važno…).

Tih godina, el comadante, mi smo savladale veštine na kojima bi nam i američke foke pozavidele. Takav dril ne prolaze ni u Legiji stranaca. Nema te pustinje, terena, mraka, mulja, neizvesnosti i straha koji bi se mogli porediti sa životom u Srbiji tih godina. Nema tako podmuklog, krvoločnog i beščasnog protivnika kakva je Srbija bila tada.

Ne sećaš se i dalje? Baš ničega? Neki poznati likovi, imena ..? Šešelj? Vučić? Gojković? Baš ti se ništa ne javlja? Nije važno…

Zapravo, možda je najbolje da je uporediš sa Srbijom danas. Razlike su skoro neprimetne. Više su u pitanju nijanse. Na primer, Vučić se tada bavio isključivo prostom matematikom, računao od 1 (kom Srba) do 100 (kom Muslimana). Sada je ozbiljno napredovao, sad samo u kilometrima broji.

A mi, žene, tvoja buduća garda, mi kao Walt Disney, zamrznute u onom gardu iz devedesetih. Čak se i Šešelj više od nas promenio. Mi smo i dalje u pripravnosti. Borbeni položaj ne napuštamo ni dok se depiliramo. Nas neprijatelj nikada neće moći iznenaditi.

Mi se borimo svakog dana, sata, momenta… (“To razum grmi u svom gnevu …”, kamarad Vulin) sa sopstvenim sramom što, i posle svega, dozvoljavamo da živimo u zemlji u kojoj jedan Aleksandar Vulin odlučuje o bilo čemu drugome sem o boji čarapa koje ujutro treba da obuče.

Smrt fašizmu i voljno (!), ministre Vulin!

(Autorka se iskreno izvinjava zbog stavljanja u kontekst istinskih heroja sa civilom Vulinom.)

Podelite ovu stranicu!