ANA LALIĆ: Premijer nema kome da peva

13 Nov 2014

Vojvoda je zagrmeo, premijer je morao pobeći

U danu u kom je pozamašan deo Srbije u histeriji i ekstazi dočekivao haškog optuženika, “brutalno izbačenog iz ćelije“ Vojislava Šešelja, premijer Aleksandar Vučić obilazio je gradilište buduće fabrike sumporne kiseline u RTB Bor.

Dok se vojvoda „šalio sa stjuardesama“, celivao sa ekstatičnim odborom za doček, branio od „uplakanih žena“ koje su se, vele mediji „obrušavale na njega“ i iz stranačkih prostorija uz miris svežeg pečenja, kao Mesija okružen mirisom mirte, najavio „da je na odsustvu samo dok ne osvoji vlast“, Vučić se u Boru držao dostojanstveno, suzdržano i evropejski.

Naoko.

Dok je premijer držao prigodan motivacioni govor gladnjikavim radnicima, adekvatno raspoređujući keywords: „ponos“, „savremeno“, „monetarni fond“, „rast bruto društvenog proizvoda“…, ispred zgrade Magistrata u Zemunu Šešelj se obratio gladnjikavom skupu iz čijeg se grla horski zaorila „Sprem’te se, sprem’te četnici“.

A, iznutra, raspad.

Verujem da Vučiću zaista nije lako bilo tamo u Boru, gde je morao da glumata svu tu suzdržanost, evropejštinu i pevuši u sebi, umesto da iz sva glasa nastavi: “…Zagrmi Draža vojvoda, silna će borba da bude!“.

vucic-sarajevo1

Foto: Arhiv

Odgovorno tvrdim da današnji premijer nije zaboravio nijedan stih himne svoje adolescencije, propupele mladosti i prvih godina zrelosti.

Verujem da bi mu, da je samo mogao da bude tamo gde mu je i mesto, oko i danas zasuzilo baš kao što je i pre svega desetak godina, kada je, do te mere ganut opskurnim govorima Svoga vojvode, stajao zarozan od plača na bini sa Svojim saborcima, istomišljenicima, partijskim drugovima, braćom Srbima, radikalima.

Verujem da mu je bilo neizmerno naporno da uverljivo izgovori kako će Bor uskoro imati „jednu od najboljih topionica u Evropi“, dok se u dubini svoje napaćene, naoko redizajnirane duše, slaže sa vojvodinom porukom drito iz aviona, da „Srbija treba da odustane od evropskog puta“ i da se „integriše sa Rusijom“.

Nije lako premijeru, evo, već šestu godinu da bude ono što nije.

Muka je to praviti se da su ti se uverenja za samo šest godina do te mere “izopačila” da u rođenoj državi, zemlji vojvoda, generala, ratnika i mučenika, sad moraš da podržavaš neku paradu “pederčina” koji bi da imaju tamo neka prava.

Borba je, titanska, u premijeru da da Kosovo umesto da nas pod barjakom povede da izginemo za njega ka’ Jugovići, svi do poslednjeg.

Agonija je pred svetom i narodom pričati o modernizaciji železnice, kad mu srce još uvek zaigra na pomen stočnih „G“ vagona kojima je Njegov vojvoda hteo da raseljava „ustaše“ iz Vojvodine.

Vojvoda je spremno najavio da će nastaviti tamo gde je stajao pre 12 godina.

Vučić mora da pojede g…no i da nastavi tamo gde je zalutao pre šest godina.

Šešelj ima taj luksuz da i dalje bude ono što jeste, za neke junak, za mnoge alegorija zla.

Vučić, siroma, mora da bude samo junak.

Radikal u duši, evropejac po sili prilika.

Umesto 4S, MMF.

Razumem Vučića zašto je morao da ode u Bor.

Vojvoda je ponovo zagrmeo. Premijer je morao pobeći. Da ga pesma ne ponese…

(Autonomija, Foto: Jelena Ivanović)