ALPAR LOŠONC: Šovinizam blagostanja

26 Nov 2017

O dvojnom državljanstvu, strahovima i šovinizma blagostanja, čija je suština da ne treba deliti uživanja, odnosno socijalno blagostanje sa drugima

Bivši premijer Mađarske Ferenc Đurčanj ponovo se oglasio. Zapravo je podigao prašinu time što je predložio: da ostane dvojno državljanstvo prekograničnim Mađarima, ali bez prava glasa. Da se Mađari van zemlje, odnosno oni koji ne žive u Mađarskoj ne mešaju u mađarske unutrašnje poslove, budući da porez ne plaćaju u Mađarskoj, ne doprinose kolektivnim opterećenjima, dakle ne snose posledice svojih odluka. Mogu neodgovorno-samozaboravno da odlučuju, jer onaj ko ne snosi posledice svog činjenja ni ne može odgovorno da odlučuje.

Nemam nikakve volje za tim da cifram nadalje pogrde i kvalifikacije koje su se obrušile na Đurčanja. Ne smatram naročito plodotvornim ni dekliniranje etikete izdajnika, mehaničko ponavljanje te stigme naime teško da ima snagu tumačenja, a prošlost ostavlja u stanju neprerađenosti. Međutim, nastala situacija probudila je u meni sećanja, prizvala takve pojedinosti te priče koje bi, valjda, mogle da osvetle određene važne aspekte.

Devedesetih godina je pitanje dvojnog državljanstva bilo jedno od mnogih mogućnosti, ali u to vreme ono nije imalo naročitu težinu u zvaničnoj mađarskoj retorici. Imalo je međutim tu prednost da nije trebalo počinjati od nule, drugde su postojala već osvojena iskustva, čak i ako ti uzorci i nisu mogli da se koriste kao recept.

Za mene je priča o dvojnom državljanstvu započela zajedničkom pozivom Đerđa Konrada i Lasla Vegela, negde još devedesetih godina. Njegov ključni činilac: da zemlje regiona svima obezbede dvojno državljanstvo, neku vrstu uzajamnog dvojnog državljanstva, koje će višestruku pripadnost pravno utemeljiti. Rešenje je na taj način moglo da računa na rang opštosti: u regionu će svi biti dvojni državljani i time je mogućnost konflikta isključena. Sama ideja ni slučajno nije bila izmišljotina, imala je retoričko-polemičke reakcije, ali u vrtlogu devedesetih godina teško da je imala šansu, pa je tako ostala kao gest vredan pažnje koji nije imao političku podršku.

Posle toga se dugo vremena nad pitanjem dvojnog državljanstva nadvijala tišina, merodavni politički subjekti nisu verovali u ovakvo proširivanje državljanstva. Na taj način možemo da se sećamo činjenice da ni sadašnji vladajući Fides dugo vremena nije podržavao uvođenje dvojnog državljanstva, smatrao je da institut dvojnog državljanstva nije kompatibilan evropskom pravnom poretku.

Mađarskom referendumu o dvojnom državljanstvu iz 2004. godine, znamo, prethodio je iznenađujući gest srpskog premijera Zorana Živkovića u Subotici, kada je, gotovo izazivački, izjavio da se ne protivi uvođenju dvojnog državljanstva. Istovremeno, od strane Svetskog saveza Mađara iznuđen odlučujući referendum mogao je unapred da bude svrstan u rubriku neuspeha. Nije trebalo razvejavati iluzije, sve je bilo jasno, mada je, videvši rezultate, bilo i takvih manjinskih ljudi koje je obuzeo osećaj napuštenosti.

Za Fides koji je 2002. neočekivano ostao u opoziciji institut dvojnog državljanstva dobio je novi kontekst, zapravo je revalviran, odnosno, dobio novu lokalnu vrednost u polemici sa socijalistima na vlasti, te omogućio moralizaciju nacionalnog diskursa. Stvorena je velika vododelnica: s jedne strane oni koji podržavaju dvojno državljanstvo, sa druge oni koji se protive tom institutu, otuda senka izdaje pada na njih.

U svakom slučaju, Đurčanj 2017. nije učinio veliki zaokret, štaviše, uopšte nije čudno da je zatitrao, i to po istoj struni: njegov stav iz 2004. kojim je pozvao da se zabrave vrata pred pretencioznim mađarskim manjincima podudara se sa suštinom njegovog predloga iz 2017. U oba slučaja računao je na šovinizam blagostanja koje postoji, ima ga u Mađarskoj. Ostavimo se psihologizirajućih oznaka, koje stvar rešavaju zavišću nataloženim u Kadarevom socijalizmu. Šovinizam blagostanja gradi se na onom mehanizmu straha, po kojem nahrupnuli-nametljivi drugi krade moje uživanje. Uživanje je kao neko vlasništvo, otuda se može i oduzeti: nemojmo deliti, odnosno naše uživanje je nedeljivo, dakle, uživanje je samo moje ili naše.

To, da će manjinci koji se nastanjuju u Mađaskoj izrabljivati u čestitom radu osedele Mađare bila je takva ideologema kojom je mogla da se iskoristi sva snaga straha.

Sećam se jedne tadašnje ankete i nakon neuspelog referenduma gotovo odmah organizovane konferencije u Mađarskoj akademiji nauka gde sam, gledano današnjim očima, naivno, na usiljen način i uvijeno u naučnu terminologiju objašnjavao da Đurčanjevo, sa manipulativnim namerama analiziranje troškova stoji na staklenim nogama. Životni segmenti prekograničnih mađarskih manjina i Mađara iz Mađarske su na mnogo načina uzajamno ispresecani, a uska input-output analiza i težnja ka neto dobiti koje je koristio tadašnji premijer – pojednostavila je mađarske manjine na kategorije troškova.

Inače, bio sam oprezni pristalica dvojnog državljanstva. Kada sam na vagu stavio pro i kontra argumente, tako su uvek pobeđivali argumenti za dvojno državljanstvo, zapravo su i normativni argumenti bili uz dvojno državljanstvo. Danas, u trenucima samokritike ipak preispitujem onu zamisao koju sam tada i sam preuzeo, prema kojoj stupanje na snagu dvojnog državljanstva može da uspori manjinsko iseljavanje, kao i da iz administrativnih razloga ne mora da se odseli u Mađarsku onaj ko želi da privređuje, budući da to može da čini i iz Vojvodine/Srbije. Dvojno državljanstvo sam video upravo kao višestruku pripadnost, a ne kao eventualnu afirmaciju etničkog bića.

Ali, ni danas postojanje dvojnog državljanstva ne smatram uzrokom, samo uslovom u vezi sa nesmanjenim iseljavanjem.

U 2004. bilo je još brojnih zemalja koje su zabranjivale institut dvojnog državljanstva, koristeći se recimo onim starim argumentom prema kojem taj institut onemogućava da se dosledno ostvaruje vojna obaveza i patriotizam. Danas bi, međutim, mogli dugo da nabrajamo ona mišljenja koja tvrde da je u uslovima koji postoje globalno širenje dvojnog državljanstva nezaobilazno.

Vraćajući se ideji Ferenca Đurčanja koja traga za glasačima i koja se u međuvremenu ponovo dovukla na političku pozornicu: osvojena prava nije uobičajeno oduzeti.

O tome se, očigledno, može mnogo raspravljati koliko je pravično glasačko pravo za one koji ne plaćaju porez, može se diskutovati da li je plaćanje poreza jedina forma pripadnosti i učešća, može se, nadalje, razglabati o tome šta uopšte znači pripadnost jednoj zajednici, ali, ono što je sigurno jeste da institut osvojenih prava ima isuviše veliku tradiciju da bi jednim koristoljubivim-kalkulativnim gestom mogao da se stavi u stranu.

Ukoliko neko možda veruje da Đurčanj ovim svojim predlogom ima nameru da izbegne klopke pretećeg mađarskog etnicizma – teško se vara. Ne radi se ovde o tome, njegovo držanje nije usmereno ka tome da na ne-etničkim osnovama pravi mostove između Mađara i Mađara. Ima mađarskog etnicizma, ali njega neće Đurčanj porušiti.

Cinična istina Ferenca Đurčanja je da njegov stav i nadalje zastrašujuće korespondira sa postojećim mađarskim stanjima šovinizma blagostanja, čija je suština da ne treba deliti uživanja, odnosno socijalno blagostanje. Naravno, znamo, veoma dobro znamo da strah spada među najstrašnije afekte čitavog modernizma. I nemojmo potceniti činjenicu koliko strah u šaci drži od deklasalizacije strepeću srednju klasu, naročito u uslovima poluperifernog kapitalizma. Ta činjenica da, i pored nacionalnog diskursa koji je od strane Fidesa tokom osam godina, uz pomoć državno-ideoloških mehanizama došao do izražaja ovi strahovi u pogledu mogućeg gubitka blagostanja tamo čuče, dobro pokazuje da se radi o strukturalnom odnosu. U suštini, to je jedina stvarna pouka ove priče, jer to naime svi znaju da mađarske izbore ne odlučuju manjinci.

A sam Ferenc Đurčanj nije pojava, nego simptom, pri tome sada već evropski simptom. Potisnuti strahovi u vezi sa mehanizmima pojačane konkurencije, neiskazano, ali postojeće strahovanje od gubitka radnog mesta, individualni i kolektivni egoizmi, cenrifugalne tendencije koje razlamaju postojeće političke tvorevine, raspad ideologija, to karakteriše ovo vreme. Vladajući svet stvara privid da smo učesnici stanja koje odgovara našoj prirodi. Zapravo, čudna je ovo epoha, u kojoj se svuda gruva o pohvali drugosti, na fakultetskim kursevima se utapa u slavljenje iskustava različitosti, dok istovremeno šovinizam blagostanja cveta. Čak i u mađarsko-mađarskom odnosu.

Bilo kako bilo, onaj ko od Ferenca Đurčanja traži ideju socijalizma, odnosno solidarnost, taj kuca na pogrešna vrata: iz njegovog stava je ozbiljno shvaćeni socijalizam već davno ispario.

(Šira verzija teksta objavljena je na hu.autonomija.info)

Fotografija: Medija centar Beograd

Podelite ovu stranicu!