ALPAR LOŠONC: Autonomija Vojvodine je čvorno političko pitanje Srbije

17 Feb 2009

Vojvođanski filozof Alpar Lošonc poznat je po dubinskim, slojevitim analizama političke stvarnosti u Srbiji. U i…

alpar.JPGVojvođanski filozof Alpar Lošonc poznat je po dubinskim, slojevitim analizama političke stvarnosti u Srbiji. U intervjuu za naš sajt on problem vojvođanske autonomije i aktuelnih političkih sukoba oko Predloga statuta Vojvodine podiže na viši nivo, sagledavajući ih u kontekstu političkih problema sa kojima se suočava Srbija, kao što su: značenje nacije, solidarnost između delova zemlje, zatvorenost, nacionalizam, lažna levica…

U kojoj meri je vojvođanski statut bio „sneg koji je pokrio breg“, to jest koliko je halabuka koja se oko njega digla otkrila da se u srbijanskom društvu suštinski ništa nije promenilo tokom poslednjih dvadesetak godina? Kao da iz famozne Osme sednice još nismo izašli?
– Izašli smo iz Osme sednice, barem vremenski, ovo je ipak drugi period, makar su kostimi i maske aktera drugačiji. To kažem samo zbog toga, jer bih preporučio opreznost u pogledu jakog kontinuiteta sa prošlošću. Ali je tačno da su neki osnovni problemi tvrdoglavo ostali i da se nerešavanje nekih dilema vraća kao kazna. A u pogledu vojvođanskog statuta reč je o tome da je on odista čvorište, jer preko njega se prelama ono osnovno, naime instaliranje i distribucija moći, to jest, koncept moći u Srbiji. Zato to nije usputno pitanje. Ne u poslednjem redu opet se očituje da nedostaje konsenzus između različitih elita koji je inače neizostavan za funkcionisanje demokratskog poretka, prvo u pogledu integracije u Evropsku uniju, a posle toga u vezi unutrašnjih pitanja. Drugačije rečeno, u okvire ovog pitanja se ulivaju i mnoga druga relevantna pitanja koja se tiču najelementarnije problematike političke zajednice, značenje nacije, odnos centra i delova, solidarnost između delova itd.
Demokratska stranka je uzela zalet, jer je znala da je iole ozbiljna regionalizacija neophodan uslov približavanja evropskim stazama, no iz današnje perspektive pre izgleda da nije mislila dovoljno ozbiljno, ili da nije uopšte ni htela da misli ozbiljno. Sada su najglasniji reprezentanti desničarskog diskursa, što je za vreme Osme sednice mogli biti promovisano samo u okvirima iskrivljenog partijskog jezika. Staromodan sam u pogledu političkih opcija, te za mene još uvek postoji desnica i levica. Time hoću da kažem da pod desnicom ne mislim u načelu ništa pežorativno, mada su moja politička ubeđenja potpuno suprotna. No, nema iole ozbiljne demokratije bez desnice, mi zavisimo od tog momenta, to jest od samoosvešćivanja desnice. Jer, dodatno, politički diskurs u Srbiji umnogome zavisi od desnice zato što ovde ne vidim u skoroj budućnosti šanse za levicu koja nije kontaminirana desničarskim motivima i u socijalnom i u nacionalnom smislu. Ali, naša desnica je konstantno pogođena i uvređena i ne vidim da nudi nešto konsekventno, osim gde-gde familijarnog prepucavanja i neke amorfne frustriranosti. Ona bi da bude anti-globalizacijska, ponekad nešto uhvatim neku iskru u njihovom diskursu što bih i mogao da prihvatim, ali na kraju uvek ispada da je to nekonsekventno i nepromišljeno. Ne verujem ionako da se globalizacija može kritikovati na taj način, nacija slabo konkuriše kapitalu, ako se tako hoće. Ili se udara svim snagama na strani kapital, jer donosi ropstvo, poniženje itd., ali se domaći kapital koji se zapravo zgražava konkurencije stranog kapitala, ostavlja netaknutim jer je, eto, domaće. Ona bi želela domaće kapitaliste, ali bez uplitanja svetskog kapitalizma, a ovo zadnje uvek znači prodiranje kapitala na svetskom nivou. Ona bi možda htela neku Evropu koja se ponaša kao dobroćudni bankar a koji sipa novac, ali bez svega onoga što podrazumeva današnja institucionalizacija Evrope, to jest, Evropska unija. Desnica je obično zainteresovana da pozicionira naciju u dinamici modernog društva, što smatram neophodnim. Jer, uprkos mog dekonstruktivnog stava o naciji, mislim da se bez rekonstrukcije značenja nacije teško može ići dalje. Ali, opet ova naša desnica ne pokazuje nikakvu spremnost da se pozabavi s tim. Ona nije uopšte svesna toga koliko je teško misliti naciju, da je to napor nad naporima, pa zato maše sa njom kao nekim instrumentom za upotrebu. Kao da je nacija prosta datost, a ne zadatost. A pomislimo li recimo na takve tvrdnje koje projektuju u vojvođanski statut neku demonsku silu manjina koja će pritajeno pripojiti Vojvodinu severnom susedu, i da je statut eto samo paravan za zakulisne radnje, onda stvar postaje groteskna farsa. Tada se naprosto pada ispod nivoa Osme sednice, jer to je ideološka opsesija nekog partijskog aparatčika iz pedesetih godina, ne sećam se da je u retorici iste sednice bilo takvih fantazmagorija, doduše bilo je drugih. Kao da ne znamo demografsku strukturu pokrajine, kao da ne znamo kako izgleda sadašnjost, etnička slika u Vojvodini, kažem, ako se već spuštamo na nivo takve insinuacije! Kao da imamo patriote koji ne mare za datosti svoje zemlje.

Dok vojvođanski intelektualci smatraju da statut, koji je proizašao iz nakaradnog Ustava, ne garantuje Vojvodini suštinsku autonomiju, dotle „centrala“ burno reaguje! Kako čitati tu svojevrsnu diskrepanciju?
– Ovo izgleda kao klasični politički konflikt: nekome je dato rešenje premalo, nekome je, pak, previše, pa se mudro traži kompromis negde na sredini između dva stava. Međutim, nije tako.
Statut je već otelovljenje kompromisa, on zapravo ne otvara vrata regionalnoj autonomiji kakva se može naći u nekim zemljama Evrope, on staje na pola puta, vrata su se samo donekle otvorila. Ne vidim smisao toga da se na kompromis dodaje novi kompromis, onda se gubi oštrica regionalizacije i počinje se realizovati simulakrum. Uostalom, teško je ne primetiti žig rukopisa Demokratske stranke na tekstu statuta, njeno oprezno odmeravanje mogućnosti realizacije određenih interesa i na centralnom planu. Određeni članovi, naročito u vezi imovinskih prava, su tako definisani da dozvoljavaju dosta široko tumačenje, te omogućavaju upliv kontingetno određenih interesa. Ionako, apsolutno neracionalno mi deluje da neko pripisuje Demokratskoj stranci sklonost da stvari ispusti iz ruku i da otvara prozore za strujanje navodno različitih separatnih sadržaje. To može da kaže samo neko ko ne želi da vidi kakav je nastup Demokratske stranke i kakva je njena politika i, najzad, kakva je konstelacija moći u ovoj zemlji.
Ne, ne, statut odaje upravo način upravljanja Demokratske stranke ovom zemljom, bez obzira na činjenicu ko je učestvovao u pisanju teksta i ko brani statut trenutačno pred javnošću. Tvrdnje da postoje elementi separatizma u statutu deluju neubedljivo i važe uz fantazmagorije sa kojima se raspravljati ne može. Shodno tome, moglo bi se sada upustiti u priču o suverenitetu, te da se kaže da statut ni na koji način ne implicira instaliranje suvereniteta pokrajini, ali bojim se da su šanse za racionalni dijalog male i sve manje.
Za mene je, s obzirom na Srbiju, ozbiljno pitanje kako se može tretirati pitanje solidarnosti s obzirom na poznatu činjenicu različite razvijenosti Srbije. Kao i drugim zemljama u svetu, i Srbiji je neizostavno potrebna solidarnost a koja je uvek usko grlo. No kako tematizovati solidarnost u društvu koje ismejava i bagatelizuje solidarnost kao tobože otrcano socijalističko načelo? Zato inače plemeniti princip da je autonomija Vojvodine najviše potrebna Srbiji, i da je ona zapravo „za“ a ne „protiv“, deluje toliko neefikasno i bledo kada se izgovara. Jer, pada na tlo koje to prima sa podozrenjem, malo ko u nas veruje u solidarnost, a još manji broj je spreman da to sprovodi u delo. Samo, onda treba početi negde drugde, valja se starati o nekim drugim stvarima, a ne u statutu videti oličenje zla koje nadire u Srbiju.

Može li se reći da Beogradu i samo pominjanje Vojvodine, ne samo kao političkog već i geografskog pojma, izaziva svojevrsnu centralističku alergiju? I može li takvim ponašanjem Beograd dovesti do aktivacije i boljeg pozicioniranja autonomističkih vojvođanskih snaga?
– Beograd je oduvek bio višeslojan i ne sme se pojednostaviti, uvek je bilo takvih stvari u njemu i povodom njega koje su me fascinirale, mada sam beležio i takve stvari koje su me razočarale. Govorim iz pozicije nekoga kome je intelektualno „ozračje“ Beograda bilo uvek izuzetno važno, kome je bilo stalo do toga da i u Beogradu publikuje knjigu, kome je bitno da održava veze sa Beogradom i dan-danas, itd. Štaviše, u nekim prapotopnim vremenima pripadao sam grupi koja je bila optuživana od strane ovdašnjih autonomaških korifeja politike da subverzivno sklapa savez sa određenim krugovima u Beogradu. Ovi momenti nalažu oprez za mene, u nekim stvarima sam skeptik i ne mogu bez odmeravanja.
Međutim, činjenica jeste da postoji razmišljanje i koncept moći koji se vezuje za Beograd kao glavni grad i centar moći, a nikako se ne može prenebregnuti, naime, razmišljanje koje polazi od misionarskog stava da ono izbliza poznaje dušu nacije, te da upravo iz njega može da emanira prava suština koju svi moraju prihvatiti. Ovo razmišljanje smatra da je svaki regionalni obrazac narušavanje integriteta, da je disperzija moći pogubna, priznaje regionalizaciju samo na nivou neke tehničke decentralizacije. Ono je sklono tome da priču o regionalnom identitetu pojednostavi i karikira u smislu toga da je to samo instrument u pohodu na osvajanje moći od regionalnih elita, da je to samo momenat u besomučnoj strategiji moći koji se može dobro iskoristiti od strane autonomistički nastrojenih elita. No, čak i ako bi bilo tako, kako to da se ne razmišlja i u suprotnom pravcu, naime, zar su oni koji se pozivaju na „centralu“ kao garant integriteta, na ne-regionalni koncept moći očišćeni od takve mogućnosti? Da li su oni nevini igrači na pozornici moći i stalo im je samo do zdravlja i do uzdignuća nacije, a ne mogu instrumentalizovati naciju u tranzicijskoj borbi za moć? Kako to da se volšebna glad za moć pripisuje samo jednima, a ne i drugima! Kako to da su jedni inficirani, naime, oni grešnici koji zagovaraju regionalizaciju, a drugi koji se pozivaju na naciju i integritet imuni, blaženi, kao da su se danas rodili! Kao da ne postoje slepi putnici u vezi nacije koji bi želeli da imaju užitak u ovom svetu bez bilo kakvog doprinosa!
U Srbiji su dosad različiti koncepti moći manje-više obitavali u istom, predstavljali su reprodukciju istog: uvek je dolazilo do raspodele moći između političkih, ekonomskih, kulturnih, pa i etničkih elita, a mogućnost kontrole moći nikad nije bila srazmerna. Naravno veoma dobro znam da se moć može zloupotrebiti, što pretpostavlja i mogućnost instrumentalizacije za svrhe autonomije. Već viđeno, ništa novo pod suncem. Nema ni jednog identitetskog obrasca koji nije podložen korumpiranju. Ali, kao da centralistički raspoloženi akteri pretpostavljaju da subjekti-građani autonomije apriori nisu sposobni da kontrolišu moć koja se pripisuje pokrajini. Kao da su oni koji se okupljaju oko centralističkog koncepta obdareni da bogomdano ekonomišu sa elementima moći, a ovi drugi pitomi, poluglupi žitelji su osuđeni večito da budu žrtva regionalističkih manipulacija različitih elita!
Vojvođanski akteri su još dužni da osmisle jezik a koji se ne utapa u prizivanje neke ružičaste prošlosti koje više odavno nema a nije je nikad ni bilo, te ne ponavlja do besvesti neke ideološke slogane, a poštuje datosti koje još uvek postoje u Vojvodini. Mislim, ne u poslednjem redu na multikulturalnu sazdanost koju bi mnogi želeli da zaborave ili da potisnu. Autonomija je bitna, treba je ispuniti sadržajem i to jeste nesvakidašnji zadatak. Voleo bih da isti akteri budu podstaknuti da rade u ovom smislu, voleo bih, kažem…

Nevladine organizacije Vojvodine su pozvale međunarodne institucije da sa posebnom pažnjom prate dešavanja oko Statuta Vojvodine. Da li je moguće očekivati, i na kom nivou, internacionalizaciju pitanja Vojvodine?
– Ne verujem da je dobro za bilo koji demokratski poredak da spoljni subjekti rešavaju sporne stvari. Čini mi se čak da je to elementarno načelo svake demokratije da probleme rešava u sopstvenim okvirima i da ima toliko unutrašnju snagu da izađe na kraj sa krucijalnim nevoljama. Ali, skrivati notornu činjenicu da je od raspada Jugoslavije neka vrsta internacionalizacije neprestano na delu u ovim krajevima, je naivno i neproduktivno. U tom smislu nevladine organizacije su samo prepoznale realpolitičke tendencije. Pitanje je uvek bilo samo kakav je dati stepen i kakav je dati modalitet internacionalizacije, a ne da li ona postoji ili ne. Jer, pokazali smo slabe kapacitete u pogledu razrešavanja nekih osnovnih pitanja, i nedostatak spremnosti da se neke stvari urade prizivao je nastup internacionalnih subjekata, ma šta to značilo. Uostalom, ne verujem da sa jedne strane ovde postoje oni koji žele internacionalizaciju, a sa druge strane su oni drugi koji su protiv svake internacionalizacije, jer to zadire u naš suverenitet. Na neki način svi to rade, samo bi svi želeli internacionalizaciju koja njima odgovara, koja gura napred njihove interese, te se zato kreću čas prema Zapadu, čas prema Istoku od kojeg mnogi očekuju da čuju zvukove autoritarnog kapitalizma. Shodno tome, oni koji su se razvikali protiv internacionalizacije nisu previše iskreni. Ako pod internacionalizacijom mislimo, suženo rečeno, političko uplitanje Evropske unije, ono može da bude samo odmereno, i na polu-distanci, te uticaji bi mogli da budu više posredni.
U svakom slučaju, EU bi nevoljno prihvatila da realizuje posao promišljanja regionalne autonomije i sazdanosti Srbije umesto ovdašnjih aktera. Spoljna politika EU je varirala u pogledu modaliteta uplitanja, meni se čini da su na kraju ovde decenije konfederalni elementi dobili prevagu, što determiniše manevarski prostor evro-birokrata u nekim poljima. Razume se, ukoliko stvari postavimo šire i uvedemo i ekonomsko uplitanje, tada se situacija menja.

„Vika oko statuta“ otkriva i pukotine u vladajućoj Demokratskoj stranci. U kojoj meri je realno očekivati javne turbulencije u ovoj stranci i da li bi vojvođanski statut mogao da bude „inicijalna kapisla“?
– Meni se čini da je nastanku situacije Demokratska stranka itekako doprinela, za mene je ona zapravo jedan od glavnih aktera ove nemile scene. Čak, shodno njenoj snazi, ona snosi najveću odgovornost za nastali haos i potenciranje nelagodnosti, kao i za činjenicu da je toliko važno pitanje kao regionalna autonomija postala plen različitih interesa. Ona je neodređenim izjavama, hoću-neću nastupom, odlaganjem prihvatanja statuta neprestano održavala nekakvo lebdeće stanje, što je pojačavalo sumnju u njene iskrene namere u pogledu redefinicije statusa Vojvodine. Umesto toga da iskoristi kapital koji je stekla u kontekstu poslednjih izbora, ona ga naveliko troši, možda računajući na ionako postojeću apatiju u pogledu politike u ovoj zemlji, a i na slabu i enerviranu opoziciju. Mene pojedini nastupi Demokratske stranke podsećaju na taktiku Miloševića koji je na retoričkom planu uvek bio neizmerno blaži od njegovih oponenata, ali je ideje opozicije apsorbovao i posle nekoliko nedelja promovisao ih je kao sopstvene.
Vladajuća stranka s vremena na vreme nastupa kao da bi htela da bude sveobuhvatni igrač političkog terena koji može da asimiluje različite i oprečne pravce razmišljanja, ona je čas zagriženi, revnosni i najzad jedini reprezentant Evrope u ovim krajevima, čas verni čuvar nacionalne supstance. Pri tome, kao da nas uvek ostavlja nedoumicu u pogledu Evrope: zaista, šta će nam ona, da li zbog toga što je ona riznica finansijskih sredstava pa će nam deliti sredstva kapom i šakom, ili zbog nečeg drugog? Ako bismo koristili pravilno pojam populizma, a ne ovako deformisano kako je to kod nas uobičajeno, tada bih morao da kažem da se u ovakvoj orijentaciji kriju elementi upravo populizma: ne birati jasno političku orijentaciju, nego oscilirati u neodređenim zonama, preuzimati ideje od političkih protivnika, politička pitanja obezvređivati u svetlu navodne ekonomske efikasnosti, jer, eto ne treba previše misliti o teškim stvarima, najvažnije je samo dobro živeti itd. No ja ne mislim da će doći do nekog spektakularnog raslojavanja u dotičnoj stranci ili do dramatičnih previranja.
Jer, naše stranke su više tranzicijske ili posttranzicijske mašinerije koje liče na interesne kartele, shodno tome, pukotine se mogu brzo krpiti, a u svemu tome političke ideje mogu doći u drugi plan.

Nedim Sejdinović

Podelite ovu stranicu!