ALEKSEJ KIŠJUHAS: Vojvođansko pitanje

18 Sep 2016

Pre oko nedelju dana, na skromno jarbolče Pravnog fakulteta u Novom Sadu okačena je nova i samozvano "tradicionalna" zastava Vojvodine. Istrčalo se pred rudu, jer ova zastava (tada) još nije ni bila usvojena u vojvođanskoj skupštini

Što sve, ironično, progovara tomove o (ne)legalnosti koja bi se imala temeljno izučavati baš na ovom fakultetu. Situacija u kojoj će Vojvodina sada imati čak tri paralelne zastave (državna zastava Srbije, zvanična zastava Vojvodine i “tradicionalna” zastava Vojvodine) i grba predstavlja belosvetski kuriozitet i biće poseban izazov za razne pečatere i njima slične zvaničnike. Kako ugurati sve ove bizarnosti na zvanični dokument ili na nekakav pečat, a da dotični ne izgleda kao omanji leteći tanjir, ostaje da se vidi.

Sam dizajn ove zastave i grba jeste i istorijski nakaradan i veštački nakalemljen, ali posredi je ništa novo. Praksa falsifikovanja istorije i izmišljanja tradicije stara je koliko i sama istorija. Predloženi “tradicionalni” grb Vojvodine zapravo je grb Kneževine Srbije, a predložena “tradicionalna” zastava zapravo je – klasična srpska trobojka sa, doduše, malo izbledelim ili ispranim bojama. Suština, naravno, niti je u dizajnu, niti u heraldici, već u nameri da se promeni sama koncepcija i identitet Vojvodine. I to u pravcu njenog (re)definisanja kao etnički srpskog prostora, te kao poslušnog namesništva sa centralom u Beogradu. Ovim upodobljavanjem zastava simbolički se upodobljava i Vojvodina.

S druge strane, prvo mesto za ovu zastavu je na mestu. To jest, i ono je simbolički prigodno, pošto je Pravni fakultet u Novom Sadu jedan od temeljnih intelektualnih stožera, regrutnih centara ili generalštaba za sve one koji osporavaju autonomiju, odnosno političku, etničku, ekonomsku i kulturnu specifičnost Vojvodine. S tim u vezi, zanimljivo je i to da autonomna, samostalna, “nesrbijanska” ili čak “ugarska” Vojvodina danas očigledno postoji jedino u glavama srpskih nacionalista. Svi znaju da je Vojvodina neodvojivi deo Srbije – osim njih. A koji je zatim i tretiraju kao tek juče anektiranu teritoriju koju valja pacifikovati i srbifikovati. Zbog čega iznova i iznova dokazuju lojalnost i prisajedinjenost Vojvodine materi Srbiji, vodeći bitke sa caricom Maricom u davno svršenom vremenu.

Pitanja koja se valjaju ispod mlataranja zastavama zapravo su sadržana u tzv. – vojvođanskom pitanju. Ovo pitanje, ako se ne pravimo blesavi pred nezavisnošću Kosova, ostaje jedino ili poslednje nerešeno pitanje položaja jedne (praktično) federalne jedinice bivše i krvavopočivše Jugoslavije. Vojvođansko pitanje se obično ugurava pod tepih narativa o autonomiji Vojvodine, ali u njemu se prelamaju mnoga druga pitanja o identitetu, etnicitetu, demokratiji, vrednostima, modernosti, slobodi i različitosti, ali i pitanja o ustrojstvu i karakteru Srbije. I baš zato vojvođansko pitanje budi strasti, kao i duhove i aveti prošlosti.

Jer, Vojvođani pamte 5. oktobar, ali onaj iz 1988. godine, kada su “spontano organizovani” demonstranti u Novom Sadu opkolili zgradu pokrajinskih institucija i pod pretnjom jogurta “Novosadske mlekare” primorali tadašnje rukovodioce na ostavke u korist pristalica Slobodana Miloševića. U egzaltaciji nacionalističkog zanosa, u pitanju je bio prvi slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj je političko rukovodstvo smenjeno na vaninstitucionalni način. Što je postao model za slične akcije u budućnosti. Međutim, vojvođansko pitanje istovremeno je i indikator zapitanosti o našoj sopstvenoj odgovornosti, o krivici i nas Vojvođana, za zlo i naopako koje je usledilo.

O ovome je na portalu “Autonomija” savršeno ispravno pisao i Teofil Pančić, kritikujući logiku prema kojoj je Vojvodina bila “prva žrtva” Miloševićeve nacionalističke i ratne mašinerije. Čak i da je bilo tako, a jeste, glavni problem zapravo je u tome što je nekada ponosna i antifašistička Vojvodina uopšte sebi dozvolila da bude žrtva. I što se identifikuje sa tom ulogom žrtve, evo, već skoro trideset godina. Da li je posredi nekakav kolektivni Stokholmski sindrom ili šta već, Vojvodina se jeste strastveno podala tom nepatvorenom zlu, a zatim mu i zdušno doprinosila kroz zlodela Novosadskog korpusa ili kroz radiodifuzno ratno huškanje TV Novi Sad. Krug jeste zatvoren restauracijom socijalističko-radikalskog režima u svom neumivenom sendvičarskom izdanju godine 2016., koji kao da nema pametnija posla osim da izglasava “tradicionalna znamenja”. Ali, pitanje ostaje šta (ni)smo mi uradili u međuvremenu? “Krivi smo mi”, kako beše pevao onaj popularni i kontroverzni (kant)autor?

Uz sve to, Vojvođani su i rasistoidno i posve seksualno frustrirani jer im devojke “otimaju” razni Bosanci i Crnogorci, blagoglagoljivi “dođoši” i zgodni dinaroidi koji se gizdaju i turaju parfeme iza uva. Dok sami novosadomazohisti iz svoje tradicionalne kabine na Štrandu maštaju o garniranim sendvičima i Mariji Tereziji dok brinu o blagostanju Ise i Bise u Dunavskom parku. A takav je stav poput prdeža u liftu: na trenutak zasmrdi, ali lift nastavlja da funkcioniše. Uostalom, i grad Beograd danas ima mnogo više elemenata autonomnosti od Vojvodine, pa Beograđanima niko ne spočitava nekakav separatizam. Zašto smo mi Vojvođani bili i ostali ti koji se stide sopstvene želje za različitošću i zasebnošću? Postoji li tu komadić kolektivne odgovornosti nas Vojvođana, uz nesumnjivu odgovornost vojvođanskih političkih elita?

I zato je suština vojvođanskog pitanja zapravo pitanje – šta tačno želimo sa autonomijom Vojvodine? Crna Gora je dobro znala šta želi da postigne sa svojom nezavisnošću: da se modernizuje, sredi i uredi, te pridruži evropskim i evroatlantskim narodima. A da li to znamo mi u Novom Sadu, Vrbasu, Somboru, Kikindi, Zrenjaninu, Subotici, Vršcu i Bačkoj Palanci? Autonomija ovde jeste stvar lepog kućnog vaspitanja – ovaj sociolog i kolumnista ne poznaje ama baš nikog pristojnog i suvislog sugrađanina ko nije “autonomaš”. Ali, može li bolje od toga? Da li nam je autonomija potrebna jedino kao foteljaška, folklorna, regionalistička ili na trenutke rasijalistička zajebancija, kako bismo se osećali bolje u svojoj paorskoj i slaninarskoj kožuri spečenoj panonskim suncem, pred “divljacima” ispod Save i Dunava? Ili možemo da ponudimo nešto više?

Vojvođansko pitanje nije istorijsko, (multi)etničko, ili direktorsko pitanje. Kao što Vojvodina odavno nije nekakva lokomotiva u mrdanju stanja stvari kada joj vozovi kasne nekoliko sati “u polasku”, a njeni građani manjinskih etniciteta masovno emigriraju u Mađarsku, Slovačku, Rumuniju i Hrvatsku, uz tradicionalnu Australiju i Kanadu. Vojvodina Dositeja, Sterije, Zmaja, Pupina ili Tišme više ne postoji i ne znači mnogo. Jer, Vojvodina je danas najsiromašniji i najmanje perspektivan deo Srbije, sa propalom industrijom i raspalom infrastrukturom, sa mahom provincijalnom kulturom i bez relevantnih medija, sa kompromitovanim i neukim kadrovima uz gomilu autohtonih klerofašista, zapuštena i zarobljena u okove partokratije. Zbog toga se od 5. oktobra 1988. i/ili 2000. godine i pitanje autonomije pretvorilo u banalno, šibicarsko, unutarpartijsko pitanje stranke na vlasti u Nemanjinoj, koja god bila.

I zato, vojvođansko pitanje danas ima smisla jedino kao pitanje modernizacije čitave države i društva. A posredi je sistematski prećutkivano pitanje o unutrašnjem ustrojstvu države Srbije kao složene zajednice koja (pre)poznaje različitosti i specifičnosti svojih građana. Ukoliko želimo autonomiju kao izraz modernosti i prosvećenosti čitave zajednice i društva, onda okej i fantastično. Jer, na primer, Vojvodina je među prvima bila dekriminalizovala homoseksualnost još 1978. godine, paralelno uz Sloveniju, Hrvatsku i Crnu Goru. A uža Srbija je to uradila tek 1994. godine. Ali, ukoliko je autonomija Vojvodine samo izraz tradicionalističke ljubavi prema salašima, đermima, paprikašima i partijskim foteljama, piši propalo.

Zapuštenost i Vojvodine i vojvođanskog pitanja su hronični koliko i opasni za srbijansko društvo u celini. Vojvodina je stolećima tretirana kao jedno turbulentno i sporno pograničje koje valja disciplinovati iz Beča, Pešte, ili Beograda, svejedno. Što je kvarna žvaka koju su i danas, za nešto krušnih mrvica iz centrale, spremno i servilno prihvatili i mnogi vojvođanski malograđani, dakle, njeni političari, profesori, popovi, pesnici i književnici. Jer, umesto agresivne emancipacije vojvođanskih elita od srpskog nacionalizma u jednoj doslednoj i antiratnoj borbi za sopstveni identitet i kreativnu razliku (kao što je to u Hrvatskoj npr. učinila Istra sa kojom volimo da se upoređujemo), te su elite spremno zajahale na svesrpsku stvar i matricu. A izuzeci su samo potvrdili pravilo. Zato vojvođansko pitanje mora da započne preispitivanjem o samima sebi. I tek onda ćemo biti u mogućnosti da istaknemo svoju stvarnu vojvođansku zastavu sa ponosom, slobodom i strašću.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!