- Autonomija - https://www.autonomija.info -

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Šta je počelo?

#Počelo je, vele demonstranti sa protesta subotama. A, po svemu sudeći, ono što je pre nedelju dana zaista počelo samo je već viđeno utrkivanje u patriotizmu sa preponama.

Dakle, još jedna folklorna simulacija patriotskog vanumlja na temu Kosova. Jer, nedavno otvoreno pismo organizatora ovih protesta upućeno Aleksandru Vučiću predstavlja ništa drugo osim dobro poznate i uveliko istrošene kritike zdesna. Tim povodom, Boško Obradović, Vuk Jeremić i njima slični možda podvriskuju od sreće i zadovoljstva. Ali, oni na taj način samo iznova navlače građane na tanak led (zlo)upotrebe Kosova u dnevnopolitičke svrhe. Uostalom, istaknutih motiva „srpskog sudije koji se zaklinje na ustavu države Kosovo“ ili „srpskog carinika u kosovskoj uniformi“, odnosno merenja metara „srpske zemlje na Kosovu“ i prebrojavanja „Srba na Kosovu“, ne bi se postideo ni zloglasni Memorandum SANU iz (davne?) 1986. godine. Da li je to ta nova politika, ili već trideset i kusur godina recikliramo jednu te istu? Neko u Savezu za Srbiju je, očigledno koliko i kratkovido, pomislio da je došlo vreme za izvlačenje „teške artiljerije“ u formi nacionalnih egzaltacija i patriotskih frustracija. Upadljivo ne kapirajući koliko je takva municija ćor(sok)ak. Dok je svojevrsno „nadvučićivanje“ Vučića, putem skupljanja salveta sa nacionalnim motivima, unapred osuđeno na neuspeh.

Namera ovih „Fusnota“ nije u tome da kritikuju proteste i pravedni bunt građana. A ponajmanje da analitički cepaju dlake u jajetu ili da cipelare one dobronamerne ljude koji šetaju u famozno prebrojanim zimskim jaknama, odnosno smrzavaju se po cičoj zimi svake proklete subote. Ili koji, poput hrabrih aktivista Lokalnog Fronta, danima marširaju od Kraljeva do Beograda. Protesti protiv ovakvog režima zaista jesu veoma važni. Posebno u skaradnoj situaciji u kojoj su i političke institucije, izbori i mediji u društvu mahom blokirani, te je vaninstitucionalno delovanje jedino što ljudima preostaje. Skromna namera ovih redova samo je u tome da ukažu na to kako za uspeh protesta nisu važni samo broj učesnika i količina akumuliranog nezadovoljstva. I da je od izvanrednog značaja i to kakva je njihova – ideologija. Zato što postoji rizik da se ova ideologija uokviri u još jedan antizapadni, ruskokolonaški i antimoderni narativ koji parazitira na našoj socioistorijskoj zaostalosti. Pa kritika trulog režima može da bude trulija od njega samog.

Zašto je ideologija važnija od puke promene ili smene vlasti? Jer smo na tom užetu već visili kada je Milošević smenjivan zato što je gubio, a ne zato što je vodio ratove. Ali i zato što u srpskom društvu zapravo nema ozbiljnije supstance ili tradicije političkog pluralizma, vladavine prava i demokratije. Gotovo nikada je nije ni bilo. Ni za vreme Pašića i Karađorđevića, ni za vreme komunista, ni za vreme Miloševića, ni za vreme demokrata, ni za vreme Vučića, da ne idemo sve do Turaka i Obrenovića. Stolećima i stolećima, ovde se generacije ljudi rađaju, žive, vaspitavaju decu i umiru tako da nemaju baš nikakvo primarno iskustvo sa tim institucijama modernosti i sa prosvetiteljskim drangulijama poput liberalne demokratije. Ona nema na čemu da ižđika. Nemamo zemljište, đubrivo i sistem za navodnjavanje, tanki smo sa znanjem i još tanji sa iskustvom. Pa se onda sa slobodom, demokratijom i ljudskim pravima snalazimo kao penzioneri sa internetom i smartfonima. Dakle, traljavo, nakaradno, komično i mukotrpno. Jer, za običnog čoveka u Srbiji, tog Petra Petrovića sa uplatnice, vlast je – Bog. Država i vlast još uvek su alfa i omega, sve i svja. I ogrejaće nas ukoliko se partijski i botovski šunjamo blizu iste. Zato bolje ćuti, mani, ne talasaj i ne provociraj, ne bogoradi protiv države i vlasti, te „veži konja gde ti gazda kaže“, kako poručuju naše ilustrativne umotvorine i indikativne mudrolije. Iako ulazimo u 2019., na delu jeste feudalna svest ili predmoderno stanje stvari. U ovako plitkoj državi, to je naše „duboko društvo“. LJudi su ovde više kmetovi i podanici nego građani, pa 4. jul 1776. ili 14. jul 1789. godine, u Srbiji još uvek nisu bili osvanuli. Sva je vlast i dalje od Boga, kako je o tome u svojim poslanicama drobio Pavle iz Tarsa.

Zbog toga doslovno jedino što takvom društvu i predmodernom mentalitetu može da pomogne jeste – pritisak spolja. A u ovom trenutku srbijanskog vremena i prostora, njegove istorije i geografije, to jeste Evropska unija. Ovo možda ne zvuči naročito zgodno i lepo, niti odvažno i autonomno, ali zato nije manje istinito. Ukoliko u našem društvu zaista želimo tu neku demokratiju, politički pluralizam, vladavinu prava, odgovornost javnih funkcija, nezavisne institucije, slobodne medije, prava čoveka i građanina i ostalo, njih će izgraditi jedino reforme u pravcu evrointegracija Srbije. Dakle, štapovi i šargarepe iz Brisela. I nazovimo to nadziranjem i kažnjavanjem, neokolonijalizmom, tihom okupacijom, odricanjem od nacionalnog suvereniteta, ili pak golom silom evropske birokratije ako baš želimo. Ali šta god falilo Evropskoj uniji, u našem malom, lokalnom i uskogrudom sociopolitičkom kontekstu, ta naga eksterna sila jeste i jedna kosmička istorijska šansa za (po)kretanje ovog društva u pravcu modernosti. Uostalom, šta je alternativa? Postajanje ruskom provincijom nalik na Abhaziju ili Južnu Osetiju, ili pak smenjivanje vojnih hunti i diktatora kao u Latinskoj Americi i podsaharskoj Africi do kraja vremena?

Dobro, ali kakve to ima veze sa ideologijom (lidera) najnovijih protesta po Beogradu i Srbiji? Pa, uzmimo samo za primer Zorana Đinđića. Hvala Srbiji i njenom „dubokom društvu“, ali čak ni jedan Đinđić nije odistinski vladao na demokratski način. Već „pragmatično“ kronistički, neretko vaninstitucionalno, autoritetom i autoritarno, preko lojalnih ljudi i operativaca koji danas mahom operišu kod Vučića (poput Bebe Popovića i Gorana Vesića). Mehanizmi Đinđićeve vladavine takođe su bili personalni i relativno nedemokratski. Međutim, ključna razlika bila je u njegovoj – ideologiji. Zoran Đinđić nesumnjivo jeste želeo Srbiju na Zapadu ili Srbiju kao modernu zemlju. I bio je posvećeno radio na tome. A to je, tada kao i sada, značilo Srbiju u Evropskoj uniji. I zato i jeste osnivao nezavisne institucije, stvarao okvire za vladavinu prava, i usmeravao je državu i društvo ka liberalnoj demokratiji i političkom pluralizmu. Najzad, tu se radi i o simbolima i o vrednostima. I zato se još na protestima protiv krađe izbora 1996/97. godine ponosno mahalo zastavama Amerike i Engleske, Nemačke i Francuske. A danas? Mlatara se jedino zastavama Srbije, Rusije i Kosovajesrbije (dok tu zabavu, na kratko, ne pokvare gejevi i lezbejke).

I otuda su politička ideologija, te geopolitička i vrednosna orijentacija lidera najnovijih protesta protiv najnovije autokratske vlasti toliko važne. Evropa ili Evroazija? Zapad ili Istok? Modernost ili „porodične vrednosti“? Prosvetiteljstvo ili romantizam? Ljudska prava ili etnocentrizam? Mirjana Karanović ili Rada Trajković? Genocid ili „strašan zločin“ u Srebrenici? Razvoj Srbije u dubinu ili u širinu? I zato onespokojava to što je politička ideologija Saveza za Srbiju upadljivo nezainteresovana za Srbiju u savezu evropskih država. Evropa kao vrednost i kao ideja nije našla svoje mesto ni u trideset tačaka njihovog političkog programa. Ali zato tu jesu rijaliti programi, natalitet, GMO, ćirilica i Republika Srpska. I nije poenta u nekakvom „evrofanatizmu“ autora ovih redova (njihov autor pre svega je amerikanofil), već u krajnje važnom indikatoru ličnih i političkih vrednosti vođstva ovih protesta. Logika te labave koalicije ideoloških sličnomišljenika glasi: „Prvo izgradimo demokratiju, a tek onda ćemo da razmotrimo šta ćemo sa Evropskom unijom“. A to, tako i tim redosledom, jednostavno ne ide. Bez Evropske unije i spomenutih eksternih pritisaka nije moguće stvoriti stvarni politički pluralizam, demokratske institucije i vladavinu prava u ovom istorijski zaostalom i socijalno zapuštenom društvu. Tužno, ali Srbija sama od sebe, ni iz čega ili „ex nihilo“, nikada neće stvoriti institucije Moderne i prosvetiteljstva. Ni krenuti u pravcu demokratije i prava čoveka i građanina, pa onda i nepartijskog zapošljavanja, slobodnih medija, fer i poštenih izbora, nezavisnog sudstva, nenameštenih javnih nabavki i svega ostalog što odvajkada tišti i pritiska ljude u našem društvu.

I zato, da su vođe subotnjih protesta zaista lično i ideološki zainteresovane za razvoj našeg društva u pravcu liberalne demokratije, one bi npr. napravile svoj kontramiting povodom dolaska Vladimira Putina, tog lučonoše antizapadnih i antimodernih vrednosti u Srbiji i svetu. I na njemu bi i simbolički i realno mahali zastavama Evropske unije kao poblesaveli, time demonstrirajući i svoju ideologiju, a ne samo masu i broj. Umesto toga, i oni radije mašu Kosovom sa Metohijom. Jer Kosovo je omiljena politička slamka ili šlauf srpskog etnonacionalizma u društvu koje se davi pod težinom svoje istorije i hronične nemaštine. Etnonacionalizma koji patološki guši ovo društvo i državu duže od tri decenije. Dakle, ukoliko demonstranti žele promenu vlasti, okej, to je sasvim legitimno, a verovatno i potrebno. Ali, ukoliko u našem društvu želimo i promenu politike, biće da je neophodno nešto mnogo više i drugačije od reciklaže nacionalističke retorike i kosovske mitomanije. Otuda razumna bojazan da se ništa odistinski novo nije ponudilo. Već da se to nešto bilo zaustavilo i pre nego što je zaista počelo.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!