ALEKSEJ KIŠJUHAS: Politike građanima!

Stereotipni stranački aktivista režima zapravo je mnogo opasniji za taj režim od stereotipnog mudrijaša sa Tvitera koji „nikada nije bio član nijedne partije“ jer su „svi oni isti“

23. dec 2018

Može kratak kviz ili ispitno pitanje? Koja osoba, odnosno koji građanin je opasniji po vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke?

Ponuđeni odgovori su sledeći. Osoba (A): građanin i prašinarski član SNS koji uredno glasa za Aleksandra Vučića jer su tako rekli na Pinku i/ili je tako naredio direktor, pa mu se čini da će od toga imati nešto sebične i uskogrude koristi za sebe i svoju porodicu. Ili je to možda osoba (B): građanin koji ne podnosi Aleksandra Vučića i SNS, po društvenim mrežama šeruje i retvituje mnoge viralne klipove i „mimove“ sproću vlasti, ali koji se „ne bavi politikom“ zato što zna da je ceo sistem pokvaren i korumpiran, pa radije čeka na „nova lica“ koja će iz korena nekako promeniti stvar. Suprotno popularnom mišljenju, tačan odgovor je onaj pod – (A). Stereotipni stranački aktivista režima zapravo je mnogo opasniji za taj režim od stereotipnog mudrijaša sa Tvitera koji „nikada nije bio član nijedne partije“ jer su „svi oni isti“. Drugim rečima, partijski bot je opasniji i subverzivniji za vlast od onog samo(za)dovoljnog čove kojeg „politika ne zanima“ i koji sa neskrivenim ponosom unaokolo drobi da „ne gleda televiziju“ i „ne čita novine“. Ukoliko smo kojim zgodnim slučajem jedan autokratski vođa željan apsolutne vlasti, osoba (A) će predstavljati mnogo veću pretnju po naš režim.

Kako to? Tako što postoji nekakva šansa da će osoba (A) u jednom trenutku imati određenu krizu savesti ili će se naprosto razočarati zato što se obećanja ne ispunjavaju, a standard urušava. Uvideće da od svoje prorežimske partijske knjižice nema nikakve koristi, da televizija i novine sipaju samo propagandu, kao i da drug Strani Investitor upadljivo zaobilazi baš njegovu varošicu. S druge strane, osoba (B) ubeđena je u to da je njegova politička neaktivnost ili rezignacija moralno superiorna, odnosno da je u pitanju jedan posve inteligentni, koliko i herojski čin neisprljanih ruku. A svaka autokratska vlast bi takve građane samo poželeti mogla. Naime, najveće lukavstvo uma, podlaštvo i zajeb političkog sistema u Srbiji (i šire) je u sledećem: držati „građane“ što dalje od „politike“. I hvala Fejsbuku i Tviteru, redukovati ih na masu anonimnih trolova koji bogorade iz udobnosti svoje dnevne sobe ili WC-a, u koji više i ne idu bez smartfona. Pa se olakšavaju po društvenim mrežama dok se olakšavaju gastrointestinalno.

Naime, mnogi toaletno narajcani ljudi i „kliktivisti“ sa Tvitera veruju u to da je vlast u Srbiji skaradna, totalitarna, zla i naopaka. Kukumavče da je sve otišlo dođavola, da je stigla sociopolitička i moralna Apokalipsa, da moramo da „uradimo nešto“ ili da „ugasimo svetlo“. Osim što oni – zapravo i ne veruju u to. Već samo razgovaraju o tome, šopaju komentare ispod vesti ili YouTube klipova, eventualno šeruju i retvituju, lajkuju i fejvuju. Ali tim povodom ništa odistinski ne – rade. Jer, da zaista veruju u to što prepaljeno škrabaju po društvenim mrežama, valjda bi paralelno pravili zalihe konzerviranih pašteta, sardina i mesnih narezaka, flaširane vode i baterija, odnosno kupovali bi poluautomatske puške i izučavali taktike gerilske borbe protiv mrskog diktatora. Organizovali bi se i samoorganizovali. Umesto toga, seksi je napisati da živimo u „fašizmu“, ali se istovremeno kloniti svake „politike“ kao igrališta za društveno inferiorne. Za takve, politika je bruka i sramota, tabu poput incesta ili menstrualne krvi, nešto krajnje nečisto i opasno. Mistična, alhemijska tvar kojom se pristojni ljudi ne bave i u koju se radije ne mešaju.

Pogledajmo samo u sporadične „građanske“ proteste i inicijative po Srbiji. Od onih „protiv diktature“ posle predsedničkih izbora, preko onih u Nišu zbog poklanjanja aerodroma i onih u Novom Sadu zbog izgradnje parking garaža, sve do najnovijih pseudopolitičkih i šatro „nestranačkih“ protesta u Beogradu. Svi oni se opstipacijski upinju da objasne da „nisu politički“ već, boktemazo, „građanski“. Naravno, sasvim je okej organizovati protest na kojem, na primer, nisu dobrodošli Đilas ili Janković. Ali ne i građanski protest na kojem nije dobrodošla – politika. Jer, „građani“ i „građansko“ su termini čija je sama definicija, suština ili kvintesencija politička. Napišimo to stotinu puta u svesku za domaći zadatak: građansko jeste političko. Upravo je politika, odnosno (sa)učestvovanje u donošenju javnih odluka, ono što odvaja građane od negrađana. Klasa građana se socioistorijski pojavljuje tokom Francuske revolucije kada su ljudi shvatili da i oni – a ne samo plemstvo i sveštenstvo – treba i ima da se pitaju ponešto i svašta o upravljanju državom i društvom. Dakle, o politici. I bila je to odistinska revolucija u poređenju sa stavom da nema šta da se rob ili kmet Petar Petrović pitaju o vlasti koja je tu postavljena direktno od boga. Čovečanstvo je na tom užetu milenijumima visilo u dobu koje nazivamo predmodernim i predpolitičkim. Zato stav „politika me ne zanima“ nije građanski, već antigrađanski.

Upravo zbog manjka, a ne zbog viška politike, mi jesmo tu gde jesmo. Odnosno, nismo u društvu stvarnih građanskih demokratija. A čak i u ovdašnjem političkom sistemu, predsednik i Vlada formalno ne mogu da urade baš ništa ukoliko im to ne dozvoli Skupština u kojoj se, gle prosvetiteljskog čuda, nalaze baš politički predstavnici – građana. Naša je hronična nezainteresovanost za mrsku „politiku“ dovela do toga da nama, građanima, još uvek upravljaju poput feudalnih vlastelina nad kmetovima. Vratili smo točak istorije unazad, pošto su nas kenedijevski slatkorečivo ubedili da ne pitamo šta država treba da uradi za nas, već šta mi treba da uradimo za državu. Ubedili u to da je država naš gazda ili šef, a ne da smo mi, građani, gazde ili šefovi – toj državi. I otud, umesto bavljenja politikom, sav pravedni gnev iskazujemo preko virulentnog komentara ispod vesti ili najnovijeg heštega. I tamo puštamo mašti na volju i ispuštamo ventile besplodne frustracije i jalovog nezadovoljstva. U takvom sumraku demokratije, politika se „prati“ posve rekreativno i poput samo još jedne zabave, sporta, hobija, trača ili razonode. Jer, brate mili ili sestro slatka, jesi li čula kako joj je rekao „fuksa“, a ova njemu da je „ološ“ i „narkomančina“? A politika je sve samo ne još jedan rijaliti ili pozorište u kući. Pre svega, ona nije zabavna, već užasno i umobolno dosadna stvar. Drangulije poput budžeta, zakona i amandmana, strateških dokumenata, fiskalne i monetarne politike, pregovaračkih poglavlja, javnih subvencija, javnih nabavki i javnih rasprava, zapravo su krajnje tegobne, mukotrpne i mučne.

Upravo zbog te lenjosti mozga i „građanske“ apolitičnosti, logika, poruka i suština delovanja svake partije u Srbiji glasi: „Prepustite politiku političarima“. Ne smemo da prihvatimo, niti da pristanemo na žvaku prema kojoj politička klasa najbolje zna šta je najbolje za nas, građane. Jer u tom trenutku prestajemo da budemo građani. I osnovni politički faktor u zemlji tada (p)ostaju baš tih disciplinovanih milion i kusur glasača Slobodana Miloševića, pa Vojislava Koštunice, pa Borisa Tadića, pa sada Aleksandra Vučića. Ironično, to jedno te isto milionče kilave i bolešljive srbijanske demokratije zapravo su veći „građani“ od rezigniranih mudrosera, birača društva i cepača dlaka po društvenim mrežama. Dok sistem ohrabruje tu vrstu plitkog cinizma zato što oni na pozicijama moći dobro znaju da u pitanju nije nikakva pretnja po status kvo ili po njih same. I zato nas svakog dana na naslovnim stranicama dočekuju novi „šokovi i neverice“, ratovi i nemiri, horori i užasi, monstrumi i temperaturni udari, samo da se slučajno ne bismo bavili – politikom.

Najzad, tako je, lideri opozicije u Srbiji mahom su tajkuni, autistični, klerofašisti, neuračunljivi, sluge režima, harizmatični kao kamen za proruski kupus – ili sve to zajedno. Ali ovo istovremeno ne sme da spreči političko organizovanje građana u zajednici i društvu. Poput, na primer, „Lokalnog fronta“ u Kraljevu i sličnih inicijativa. Jer politika nije blam i nije sramota, skapirajmo to već jednom. Umesto distanciranog bojkota koji neaktivnost smatra pobunom, udobno smeštenom između četiri zida ili dva klika. Umesto pasivnog primanja i, zatim, rezigniranog komentarisanja tuđih političkih odluka, ovom društvu je potrebno više, a ne manje političkog organizovanja. Uostalom, da li zaista želimo da o našim sudbinama odlučuju drugi? I kada se to dogodilo da amnestiju od građanske i/ili političke odgovornosti smatramo ličnim kvalitetom i nekakvom hipsterskom kuloćom? Ne smemo da odustanemo od onoga na šta još uvek možemo da utičemo, jer će nam i to uzeti. Zato pročitajmo novi zakon, zahtevajmo informacije od javnog značaja, tužakajmo se vodovodu ili Strazburu, iskoristimo svoju moć, sprovodimo svoju volju, organizujmo komšiluk, drmajmo kavez, pišimo blog, bivajmo napeti kao stanje u Prištini, odlučujmo o svojim životima, stotinu mu građanskih društava i evropskih prosvetiteljstava. Bavimo se politikom, bar ako zaista želimo da budemo građani.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Šefica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga