ALEKSEJ KIŠJUHAS: Otadžbina te ponovo zove!

08 Sep 2018

Logički suvisli, moralno ispravni, ekonomski racionalni, politički prikladni, i kulturno progresivni trend napuštanja obaveznog vojnog roka na planeti započeo je još 1970-ih godina

Izgleda da jedan vanumni „omladinsko-patriotski“ kamp za dečurliju i mlade nije bio dovoljan.

Odmah se pojavila zloslutna misao da takav kamp hronično treba čitavoj Srbiji i njenoj omladini nedovoljno nadraženog patriotizma. Verovatno zbog zastrašujućih simpatija gomiletine javnosti prema ovom putinoljubnom kampu, promptno je saopšteno da ta javnost ne mora da se uzbuđuje i sekira. Jer se „razmišlja“ o ponovnom uvođenju ili vraćanju obaveznog služenja vojnog roka u Srbiju. Po srbijanskoj vojsci već uveliko vršljaju popovi, moralni vaspitači, osuđeni ratni zločinci, ruski „humanitarci“ i slične sporne kreature. Pa zašto onda umesto jednog paravojnog i paradržavnog kampa, ne bismo imali stotinu vojnih i državnih kampova, pardon, kasarni za ukupnu „srbsku“ mladež? Neka malo pucaju i bacaju bombe, neka sami čiste cipele viksom i zatežu posteljine na krevetu, neka na njih viču i neka ih prevaspitavaju, šta sad, kada već roditelji i škola ne mogu da se odupru toj prokletoj globalizaciji, zloćudnom internetu, mrskom Zapadu i vaskolikoj slobodi.

Ovakva ideja nailazi na neobičnu popularnost u Srbiji. Ali bi istraživači javnog mnjenja mogli da priupitaju za mišljenje i samo one na koje bi se taj obavezni vojni rok odnosio. Dakle, tinejdžere. Redovno i obavezno služenje vojske ima najveću podršku među populacijom starijom od 60 godina, tj. među onima koji su apsolutno sigurni da ih otadžbina neće pozvati tom zloglasnom plavom kovertom. Ali bi zato sopstvene frustracije i romantizovana sećanja zavidno iskijavali na mladoj „Instagram“ generaciji koja, o jeresi, nije iskusila sve čari sistematskog maltretiranja od strane aparata države i sile. Dok je, baš čudno, najmanja podrška za ovu ideju među ljudima od 40 do 49 godina starosti ili upravo među generacijom koja je bila mlado i sveže topovsko meso tokom ratova devedesetih. Konačno, najveći zagovornik povratka vojnog roka među Srbe i ostale građane, ministar vojni Vulin, je osoba koja taj vojni rok nikada nije ni služila. Najlakše je tuđim spolovilom gloginje mlatiti.

A ono što ljudi i građani upadljivo ne kapiraju u vezi sa tom vojskom jeste koliko je ovaj ubogi i prokleti obavezni vojni rok jedna – istorijska novotarija. Neobična specifičnost, moderna aberacija i blesavi kuriozitet. Iako razne vlasti, još od antičkog doba, jesu bile mobilisale neke ljude u nekakve armije, obavezni vojni rok za sve građane nekog društva zapravo je sasvim nov i moderan fenomen. Čuvena Sparta pre je izuzetak nego pravilo. Jer, vladari društava u istoriji su veoma retko, nelagodno i oprezno naoružavali mase robova i kmetova, a ponajmanje ih obučavali za rat. Dalekovido svesni da to može da im se obije o glavu u klasnom ratu: ustanku robova ili seljačkoj buni. Zato su tokom hiljadugodišnjeg evropskog srednjeg veka, „vojske“ mahom bile sačinjene upravo i jedino od „profesionalaca“. To jest, od bandi ili „paravojski“ plaćenika, dobrovoljaca, avanturista, pljačkaša i grubijana, danas mitološki poznatijih kao „vitezova“. Dok su kmetovi imali samo da rmbače na plemićkim imanjima, a ne da se treniraju i naoružavaju, zlo i naopako.

Baš kao metrički sistem, i obavezni vojni rok bio je proizvod modernosti, prosvetiteljstva i Francuske revolucije. Tek je Napoleon Bonaparta, 1793. godine, smislio obaveznu vojsku za sve francuske građane i „narod“, tako prikupivši (do tada nezabeleženu) armiju od 750.000 ljudi za apokaliptični panevropski sukob. Prvo da bi odbranio Republiku od nadirućih evropskih država čiji carevi, razumljivo, uopšte nisu mirisali celu tu izmišljotinu sa slobodom, jednakošću i bratstvom. Zatim, proglasivši i samoga sebe za cara, da bi im vojno uzvratio po tintari. Naravno, pred činjenicom Napoleonovih uspeha na bojištu, i druge države po Evropi i svetu ubrzo su počele da imitiraju ovu zgodno nezgodnu politiku, što je gradualno i dovelo do pojave fenomena obaveznog vojnog roka. Kombinacija fiskulturnih vežbi, baratanja hladnim i vatrenim oružjem, političke indoktrinacije i brutalnog kažnjavanja regruta i omladine neke države, postala je pravilo.

Sve veća smrtnost ljudi u ratovima od 17. do (sredine) 20. veka ima da zahvali upravo obaveznom vojnom roku. Evropske i belosvetske države naglo su počele da regrutuju svoje mlade i njihova naprasno potrošna telesa i debela mesa, kosti, mišiće i masti, za svoje geopolitičke i ideološke ciljeve. Nije postojao nikakav „prigovor savesti“, a vojni pozivi nisu bili ljubazno-imperativni poput „Otadžbina te zove!“. Na primer, obavezni vojni rok trajao je čitavih 25 godina za kmeta u Rusiji u 19. veku. I sad, u razvijenom svetu, tako je bilo i ostalo do, otprilike, 1970-ih godina. Malo zbog Vijetnama i antiratnog pokreta, a malo zbog odsustva ekonomske logike, društvene potrebe i kulturnog smisla, Ričard Nikson je među prvima ukinuo obavezni vojni rok u Sjedinjenim Državama 1973. godine (Velika Britanija je isti ukinula još 1960., a Australija i Novi Zeland 1972.), a što je sve i najzad zakuvalo globalni trend.

U međuvremenu i do dan-danas, obavezni vojni rok ukinuli su i Avganistan, Albanija, Argentina, Australija, Bahami, Bangladeš, Belgija, Belize, Butan, Bosna i Hercegovina, Brazil, Bugarska, Češka, DŽibuti, Ekvador, Filipini, Francuska, Holandija, Hrvatska, Indija, Indonezija, Irska, Italija, Jamajka, Japan, Južna Afrika, Kanada, Katar, uvek prijateljska Kina, Liban, Mađarska, Makedonija, Malezija, Malta, Nemačka, Novi Zeland, Poljska, Portugal, Rumunija, Ruanda, Saudijska Arabija, Sejšeli, spomenute Sjedinjene Države, Slovenija, Svazilend, Španija, Tonga, Trinidad i Tobago, Velika Britanija i mnoge, mnoge druge države širom planete. Oko 20 odsto država na svetu nije imalo obavezni vojni rok 1970. godine. Ali je već 2009. godine čak 55 odsto država bilo ukinulo pozivarske plave koverte za svoje vojno sposobne omladince. Danas više država na svetu nema, nego što ima obavezni vojni rok za mrsku omladinu. A ne radi se ni samo o tome, pošto je i broj aktivnih vojnika na svetu dramatično smanjen krajem 20. veka. Od prosečno 9 vojnika na 100 hiljada ljudi 1988. godine, do broja od „samo“ 5.5 vojnika na stotinu hiljada građana već 2001. godine. Svet postaje miroljubivije mesto za život, sviđalo se to nama ili ne.

Ukoliko se nepristrasno i objektivno obavestimo o nešto široj slici istorije i društva, nasuprot našem političkom talogu i društvenom svinjcu, skapiravamo sledeću činjenicu. Obavezni vojni rok bio je napoleonski izuzetak i nakaradni kuriozitet evropske istorije ratovanja. „Tradicija“ obaveznog vojnog roka, uz sve naše gastronomske nostalgije o čorbastom vojničkom pasulju, i ostale lovačke priče iz jugoslovenskih kasarni od Triglava do Vardara, zapravo je i traljava i tanka. Hvala caru Bonaparti na patentu, ali obavezni vojni rok ima istoriju od, banalno i priprosto, samo par stotina godina. Ali i brutalnu povest sistematski nanete patnje, maltretiranja i zlostavljanja čitavih omladinskih generacija od strane čoporativno, krvoločno i sadistički orijentisanih brkatih oficira. O čemu naši očevi i te kako progovore po kafanama i automehaničarskim radionicama, kada ih zaista pročačkamo tim povodom. Kreativnošću, radoznalošću i testosteronom napumpani mladići bili su primorani da mesecima i godinama ponižavajuće salutiraju i marširaju u ime evropskih nacionalizama. Da li zaista želimo da uguramo i onako oskudnu omladinu Srbije u nekakav novi režim sklekova i trbušnjaka, umobolnog mlataranja oružjem, moralno podobnog vaspitanja i anahrone geopolitike, u internetskom svetu koji sve češće napušta tu fiskulturnu dramu? Otadžbina me zove? Imaće propušten poziv. Ovo je u „Uliksu“ ponajbolje rekao DŽejms DŽojs: „Neka moja otadžbina umre za mene!“

Jednostavno je. Logički suvisli, moralno ispravni, ekonomski racionalni, politički prikladni, i kulturno progresivni trend napuštanja obaveznog vojnog roka na planeti započeo je još 1970-ih godina. U vreme ABBA i Queen, diska, fanka i panka, a što je bilo pre čitavih pola stoleća. Da, tako je, „sedamdesete“ još uvek zvuče kao pre „trideset“, a ne pre čak pedeset godina. Ali, to je ta neka kognitivna varljivost percepcije istorije i vremena, baš kao i sa „tradicijom“ vojnog roka i rokenrola. I zato nemojmo dodatno vojno trenirati i patriotski prevaspitavati omladinu Srbije po zapuštenim i zaparloženim državnim kasarnama. Kao da im državno sponzorisanog militarizma već nije previše i preko glave. Dosta im je hronično rusofilnog Jutjuba, razularenog navijaštva po tribinama, veronauke u školama, popularnih „Pod mač, bato“ idiota, a pre svega bede i siromaštva njihovih roditelja, srodnika i komšija. Zbog čega onda i strastveno i masovno odlaze na razne „Work & Travel“ varijante, pa „na crno“ konobarišu po mrskim Amerikama za bakšiše o kojima u Srbiji ne mogu ni da sanjaju. Omogućimo i dajmo im onda tog „posla i putovanja“ ovde i sada, umesto pušaka i mitraljeza u ime krvi i tla. U suprotnom, otadžbini više neće imati ko da se javi.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!