ALEKSEJ KIŠJUHAS: Kič je demokratski

26 Aug 2010

Postalo je zvanično: teme kojima se bavi Demokratska stranka Srbije više nisu samo teme koje se tiču Kosova (aplauz). Ima tu nešto i kulture. Odnosno, odsustva iste. Najnoviji lapsus mozga iz ove kuhinje nazvan je inicijativom „Protiv kiča i šunda“, odnosno predlogom da se oporezivanjem „nekvalitetnih“ kulturnih sadržaja dođe do novca koji će se uložiti u „pravu kulturu“

Partija čiji funkcioneri, ispred Savezne skupštine i trinaest dana nakon Nove godine, cupkaju na džabe koncertu bivše supruge kriminalca i ratnog zločinca, najednom se hvata kulturne problematike. U pitanju je opasna budalaština, do mere da se poželi ostanak DSS u okvirima postkosovskog zaveta. Razloga za to je više.

Prvo, problem je u komisiji i/ili pojedincima koji će odabirati šta jeste, a šta nije kulturno kvalitetno. U pitanju je nešto smotaniji oblik cenzure, koji zbog ove smotanosti samo više vonja. Ko će određivati šta je šund, a šta nije? Da li se priziva nova „šundodifuzna“ komisija, uz neizostavna sveštena lica u njoj? I kako će se rasporediti pare koje se prikupe ovim oporezivanjem? Kapacitet za zloupotrebu takve komisije prenapregnutiji je od betona, pošto će novac tada dobijati oni kulturni radnici koji su u milosti trenutne klike na vlasti – posredno ili neposredno. Naime, ono što država i njeni komiteti propisuju kao vrednost (od)uvek je sterilno, dosadno i zastarelo. Bilo da su u pitanju „državne“ opere ili „državni“ rokenrol, čim je neki kulturni sadržaj došao do uha, grla i nosa državnih funkcionera, ostao tamo i dopao im se, od dotičnih sadržaja je bolje pobeći glavom i gramofonom bez obzira.

Drugi i nešto širi problem oko cele inicijative tiče se same ideje uterivanja ukusa u populaciju. „Oporezuj šund!“ krilatica je politike koja nema pametnija posla od izmišljanja raznih misija i vizija. I to politika koja zabranjuje pravo na izbor, pa samim tim i pravo na izbor kiča. Mnoštvo kulturnog sadržaja ostalo bi neprimećeno da ljudi po Amerikama i Engleskama nisu slobodno odabirali objekte za sopstvene kulturne erekcije. Dopustljivost prema svemu znači gomilu đubreta, ali znači i dopustljivost prema opskurnom, avangardnom i revolucionarnom. U socijalističkoj Jugoslaviji, slična inicijativa već je jednom (1970-ih) bila pretvorena u propis, te je kao šund oporezovana i ploča „Sgt. Peppers Lonely Hearts Club Band“ izvesnih The Beatles – inače album broj jedan na listi od 500 najznačajnijih albuma svih vremena prema izboru 273 muzička kritičara časopisa „Rolling Stone“. Rezultat ovog propisa u Jugoslaviji bilo je stvaranje specifične supkulture po drumskim mehanama, te transformacija mnogih nekvalitetnih a podobnih pojedinaca u „umetnike“. I karta više se i dalje tražila za Sinana Sakića, a ne za Mokranjčeve rukoveti. Jedina razlika bila je u tome što se tražila „na crno“.

Konačno, problem je i kako odrediti kič. Iako sociolozi daju nekoliko inspirativnih kvalifikativa, oni su istorijski relativni a, realno, (ozbiljne) sociologe slabo čitaju samozvani kulturni komesari. Naime, današnji kič može biti sutrašnja umetnost. Od Šekspirovih drama i opere, preko Van Goga i Dišanovog pisoara, sve do džeza i panka – sve ove kulturne forme bile su predmet osude zvaničnih državnih organa kao nekultura i „kvarenje omladine“. Jer, zaista, šta su Šekspirov „Otelo“ ili Bizeova „Karmen“, ako ne latinoameričke sapunice sa nešto komplikovanijim dijalogom, odnosno dramatičnijom muzikom? Nakon premijere u Parizu, marta 1875. godine, kritičari su „Karmen“ jednoglasno osudili i proglasili kičem. Žorž Bize je umro od srčanog udara u 36. godini, nikad ne saznavši za kasniji uspeh svoje opere. Šekspirove drame igrane su u pauzi između borbe petlova i borbe pasa sa vezanim medvedom – sve sa svežom krvlju na daskama koje život znače. Pozorište u kojem je sam Šekspir radio i bio deoničar zatvorili su puritanci u 17. veku kao mesto bluda, nemorala i vaskolike dekadencije.
Naravno, nije sve istorijski relativno. Dosadno i nekvalitetno ostaje dosadno i nekvalitetno bez obzira na epohu. Ali ovde se radi o pravu na izbor, pa samim tim i na pravu na izbor dosadnog i nekvalitetnog. Svi profesionalni „borci za rok“ i ostala klika „kulturnjaka“ odišu odurnim kultur-rasizmom i prizivanjem kulturne diktature po sopstvenom ukusu. Iza čega obično stoji alavost za novcem (i/ili silikonskim implantima) onih koji ga imaju te, naravno, moraju biti kič. Pri tom propuštajući da uvide koliko je kič, zapravo, demokratski. Masovna proizvodnja i difuzija kulturnih sadržaja je najbolja stvar koja se dogodila kulturi. Izvlačeći umetničke sadržaje ili predmete iz ruku bogate elite, čineći ove sadržaje i predmete dostupnim svima na način na koji svako pojedinačno odabere za samog sebe – kič je demokratizovao umetnost. Bilo da je u pitanju tanjir sa „pozdravom iz Sokobanje“ na zidu, porcelanski jednorog na komodi, te milje ili šustikla koja pada na srebrni televizor na kojem svira Dara Bubamara – ljudi su, odgovarajući na svoju kulturnu potrebu, slobodno odabrali ove predmete i kulturne sadržaje. Nemojmo se mešati u taj izbor oporezujući ga i nazivajući ga kičolikim ako ne želimo da se sutra neko meša u naš odabir tanjira, komoda ili televizora, te onoga šta iz istog dreči.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!