Aleksej Kišjuhas: Dve Vojvodine

28 Mar 2015

Šta o Vojvodini govori činjenica da joj se nutkaju čak dve zastave i dva grba?

Prošle nedelje izostalo je usvajanje skandalozno bizarne, jednako kao i bizarno skandalozne odluke o tome da Autonomna Pokrajina Vojvodina dobije “dualna znamenja” ili duple simbole. To jest, još jednu zastavu i grb, pored postojeće zastave i grba.

U veleobrtu kakvom Skupština APV nije nesklona, ta se već dogovorena stvar srećom raspala na neodređeno vreme. Za neupućene, Vojvodina od 2002. i 2004. godine već ima svoj grb i zastavu, poput svake opštine, organizacije ili sportskog kluba koji drže do sebe, a simboli Pokrajine su i njena izvorna ustavna nadležnost (član 183). Međutim, sa postojećim i već naširoko upotrebljavanim idejnim rešenjima se mnogi vojvođanski političari i razni političko-kulturni radnici nisu slagali jer dotični nisu “dovoljno tradicionalni”. Što je, prevedeno na (njihovu) realnost, značilo da nisu dovoljno – srpski. I onda je prošle godine usvojena ideja o usvajanju i “tradicionalne” zastave i grba Vojvodine koja je, do neke sledeće krivine i političke većine, za sada slavno propala. Slavno, jer uguravati još jedan paralelni izmišljeni grb na već zamašni okrugli pečat multikulturne pokrajinske administracije (sa svim onim prokletim manjinskim jezicima) predstavlja prvoklasni bezobrazluk i vrhunski bizarluk. Zašto? Prvo, malo konteksta.

Neka heraldičari oproste, ali svetu ne manjka bizarnih zastava i grbova. Na primer, na zastavi Sicilije je izvesna tronoga spodoba sa glavom koja kao da izlazi iz guzice. Dok su boje koje je na svoju zastavu turila Bocvana inspirisane – zebrom, nacionalnom živuljkom. Na zastavi Benina do 1897. nalazio se samo čova koji mačem odseca glavu drugom čovi. Skandalozno ružnu zastavu Guama – palma, brodić i obala – očigledno je u “Paint”-u naslikalo neko nevešto dete. Zastavu Antigve i Barbude je zaista i naslikao srednjoškolski nastavnik likovnog (i baš tako i izgleda). S druge strane, Nepal je odlučio da batali pravougaone konvencije i sačinio je zastavu od dva trougla. Tu je, naravno, i svojevrsna smrt kreativnosti u vidu predosadnih i identičnih zastava Indonezije i Monaka (crvena i bela štrafta) i Poljske (bela i crvena štrafta). Rumunija i Čad, iako hiljade i hiljade kilometara daleko, u neobičnom naletu neoriginalnosti takođe imaju iste zastave. Iako u ovoj kategoriji nekreativnih pobedu odnosi zastava Gadafijeve Libije – zeleno platno i to je to. Islam se nekad očigledno furao na minimalizam.

Najmamojebnija zastava je svakako zastava Mozambika sa petokrakom, ašovom, knjigom i – kalašnjikovim. Uzgred, i zavidno dobru zastavu Hezbolaha čini stilizovana reč “Alah”, pri čemu se jedno slovo izvija u pesnicu koja opet drži kalašnjikov, taj omiljeni politički alat 20. veka. Ali i svima poznata austrijska zastava (crveno, belo, crveno), koja datira još iz 1230. godine, takođe simbolizuje krvoproliće. Tačnije, krvlju toliko natopljenu uniformu izvesnog Leopolda V da je ista ostala bela samo na mestu gde je dotičnom junačini bio kaiš. Zatim, zastava Havaja u gornjem levom uglu ima britansku zastavu, iako ovo ostrvo nikada nije bilo deo Britanskog carstva. Legenda kaže da se havajskom kralju Kamehamehi svojevremeno toliko dopao dizajn britanske zastave da ju je naprosto zalepio na svoju. Ostatak zastave Havaja čine crvene, plave i bele štrafte koje neodoljivo podsećaju na srpsku zastavu, komada dva. Trk do Gugla na proveru.

Međutim, glavna zabava nije na zastavama koliko na grbovima. Na grbu Grenade nalaze se armadilo i golub, na grbu Bahama sabljarka i flamingo, a na grbu Nunavuta (Kanada) narval i los. Zato Oksford ima slona, kravu i zelenog dabra, šta god to bilo i značilo. Grb princa Filipa, muža engleske kraljice, uz reči “Bog mi je u pomoći”, ima i polugolog mužjaka sa toljagom. A grb Belorusije ostao je identičan kao u Sovjetskom Savezu, samo su srp i čekić zamenjeni konturama ove Lukašenkove gubernije. Ali zato je petokraka ostala jer – nostalgija. Dok je Angola svom socijalističkom grbu dala lični pečat: umesto crvene petokrake i srpa i čekića, tamo su žuta petokraka i ašov i mačeta. Belize ima dvojicu drvoseča, crnca i belca, a Kamerun dva “fascesa” – sekire što izviruju iz pruća, iste one što ih je svojevremeno popularizovao Musolini. Ali lično najveću pobedu odneo je grb Železnogorska, supertajnog sovjetskog grada sakrivenog sa geografskih karata tokom Hladnog rata jer se u njemu sklapa(lo) nuklearno naoružanje. Naime, na njemu je medved koji šapama cepa atom.

I sad, neka se svrstana i nesvrstana braća Rumuni, Guamci, Poljaci, Bocvanci, Sicilijanci, Mozambikanci i ostali ne uvrede. Svi njihovi likovni uradci po zastavama i grbovima imaju neku simboliku, koliko god ta simbolika bila estetski trapavo preneta. Samim tim, ovi državni simboli imaju i neko značenje koje stanovnike tih država možda čini ponosnim, ili ih čini nervoznim, besnim i krvno proključalim ukoliko im neko te simbole gazi i spaljuje. Što je sve okej, koliko god u pitanju bile samo ofarbane krpe ili sklepani štitovi, orlušine, krune i seksi poruke. Ljudi su i simboličke životinje, pa to ti je. Uzgred, poreklo modernih zastava i grbova obično je bilo na bojnim poljima, kao simbol raspoznavanja sukobljenih armija, odnosno njihovih aristokratskih vođa u debelom hladu. Tek zatim su, pojavom modernih država-nacija, politički (zlo)upotrebljeni i preneti u sudnice i na diplome, u učionice i vatrogasne stanice. Šta nam sve govori ovaj poduži izlet u političku likovnu (ne)kulturu? To da su, više ili manje jeftino, u tkaninu zastave i grba utkana složena značenja koja određena politička zajednica (voli da) misli o sebi. I koja neretko govore nešto o toj političkoj zajednici.

I zbog toga se valja upitati šta o Vojvodini govori činjenica da joj se nutkaju čak dve zastave i dva grba sa, zapravo, dve sasvim suprotstavljene simbolike i poruke. Prvo da vidimo zvanične. Kada je reč o zastavi, nju čini varijacija na temu srbijanske zastave, pri čemu je plava (srednja) štrafta dramatično razvučena, a na nju učačkane tri žute zvezdice. Pojednostavljeno rečeno, ovo je pomalo priprosto “evropeizovana” srbijanska zastava, što jeste jedna simpatična poruka. U slučaju grba, na njemu su integrisani grbovi Bačke, Banata i Srema, tj. bosonogi apostol Pavle sa mačem i knjigom, zlatni lav sa sabljom, te jelen i čempres na tri reke (cinici su umeli da kažu “dva piva i svetac”). A šta je sa novim simbolima koji nam se, poput belih bubrega za one redovne, valjaju kao “tradicionalni”? Ta “tradicionalna” zastava “Vojvodine” je, pa, klasična srpska zastava – crveno, plavo, belo. Koja je, uzgred, najverovatnije nastala u 19. veku kao imitacija francuske i/ili ruske trobojke. Dok je novi vojvođanski grb varijacija na temu grba tzv. “Srpske Vojvodine” u Austrougarskoj monarhiji. Njega je, naime, činio štit sa četiri ocila (“četiri s”) dodvoravajuće zalepljen na grb Habzburga u jednogodišnjoj i ad hoc revolucionarnoj upotrebi (1848-1849). Međutim, u ovoj još jeftinijoj verziji za političku (zlo)upotrebu, austrougarski momenti su naprosto “odlepljeni”, pa su preostala samo popularna “srpska” “četiri s” sa krunom. Uz klasičnu političku nekrofiliju u kojoj se još uvek tuku bitke sa caricom Maricom, naravno. Drugim rečima, najnoviji “tradicionalni” simboli Vojvodine prema ovoj političko-likovnoj zamisli su – srpska zastava i srpski grb.

Šta nam sve ovo vrišteći poručuje? Da je ovaj naprasni smisao Vojvođana za istorijsko-estetsko zapravo izraz borbe oko nasleđa, kao i borbe oko toga šta Vojvodina tačno jeste. Baš poput slike koju su Mozambikanci sa kalašnjikovim na grbu i zastavi želeli da prenesu o svom nasleđu, u pitanju je blistavo jasna slika o – dve Vojvodine. Jedne kao evropske regije koja ističe žute zvezdice na plavoj pozadini, uz lavove i jelenove, Dunave, Save i Bosutove. I one druge Vojvodine, koja ne ostavlja prostora likovnoj imaginaciji, definisane isključivo kao “srpske Vojvodine” iz 19. veka, u jasnoj funkciji slike svih Vojvođana jedino kao ugarskih Srba. Prva aludira na novu evropsku (kon)federaciju ili uniju, druga na davno srušenu i šatro neprijateljsku evropsku carevinu.

Podela na prvu i drugu Srbiju – nacionalnu i građansku, ratnu i antiratnu – možda je obesmišljena u deceniji iza nas, ali se ona oživljava u ideji o dve Vojvodine. Suprotstavljajući srpsku i nacionalnu onoj multikulturnoj i građanskoj. Dakle, politikantskim i uskogrudim projektom duplih znamenja, multikulturna Vojvodina se podlo redefiniše isključivo kao pokrajina Srba i njihove istorijske simbolike. Podlo, jer su izgovori za taj “umetnički” projekat seksi pojmovi poput – tradicije. Kako su odlično primetili istoričari Milivoj Bešlin i Momir Samardžić, ova pojava je školski primer dobro poznate prakse izmišljanja tradicije. Uz jasno objašnjenje zašto su “tradicionalni simboli” čist istorijski falsifikat i izrugivanje prošlosti. Jer tradicija je niti nesporna niti nepromenljiva, već se ona u funkciji aktuelnog političkog konteksta i interesa naknadno izmišlja i konstruiše. U ovom slučaju i nakaradno. Na ovaj način, famozno “Čiji su naši novci?” kao precizni i zgodni slogan autonomističkih težnji u Vojvodini prepustio je mesto pitanju “Čija je naša Vojvodina?”. Zadržimo je našom, dakle, svih nas.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!