ALEKSEJ KIŠJUHAS: Da li vas je sramota?

23 May 2015

"Vratiće se partizani i jebaće vam mater"

Kakav je osećaj pljunuti činjenicama u lice? Svojoj državi, istoriji i nasleđu? Skupiti sekret pljuvačnih žlezda i uputiti ga u pravcu sopstvenih roditelja i/ili njihovih roditelja? Kao i ka obrazu svih ostalih boraca za slobodu – ljudi kojih smo i individualno i kolektivno nedostojni?

Tih stotina i stotina hiljada “naših” i još na desetine miliona “drugih” ljudi koji su marširali, smrzavali se, bili ranjavani i umirali da bismo mi danas imali život vredan življenja? Ne, zaista, kakav je osećaj staviti se na stranu okupatora sopstvene zemlje i njihovih kukavičkih saradnika? Na stranu onih koji su stvorili Aušvic i onih koji su otvoreno i bez blama sarađivali sa njima? Dakle, prikloniti se uz izdajnike i najveću sramotu srpskog naroda i države u njenoj savremenoj istoriji? Naprosto, da li nešto pecka ili bocka kada koljače žena, dece i starih proglašavamo za nevine? Kakav li je osećaj rehabilitovati Dragoljuba Dražu Mihailovića?

Drugim rečima, kakav je osećaj proglasiti ništavnom presudu o krivici za “održavanje političke i vojne saradnje sa okupatorom” i “zločin izdaje naroda i otadžbine”? Kakvo je to stanje uma i svesti koje obara dokazanu presudu o tome da su Mihailović i njegovi saradnici organizovali, naređivali i vršili nebrojene zločine, uključujući tu i “ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenja u koncentracione logore, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku, silovanje i druge ratne zločine” – na temelju šatro proceduralnih propusta iz posleratne 1946. godine? Kako se to prebrojava i meri korektnost sudskog postupka za onoga koji je svoju korektnost trenirao naredbama o “čišćenju” (dakle, ubistvu i progonu) jugoslovenskog prostora od nesrba i antifašista? Koji je to kantar koji meri “dovoljno” vreme za druženje sa advokatom i za čitanje optužnice pod onim “lenonkama”, da bi se saradnik fašista i zločinac proglasio neosuđivanim? Terorista kojem se moglo presuditi na licu mesta, ali mu je darovan sudski proces po najvišim standardima tog doba, na kojem je argumentovano i snagom dokaza proglašen krivim i osuđen na smrt u skladu sa uputstvima iz rezolucija Ujedinjenih nacija?

S tim u vezi, kakav je osećaj doprineti podloj i kvarnoj logici prema kojoj su onda i Nirnberški procesi, te suđenja kvislinzima Petenu, Kvislingu ili Colakogluu bili politički i ideološki procesi – jer su i njih vodili politički i ideološki pobednici u ratu? Uprkos tome što istoriju ne pišu pobednici, već istoričari na osnovu činjenica. Uostalom, ni prema Ajhmanu u Izraelu sigurno nisu bili naročito naklonjeni, blagonakloni i nepristrasni? Da li ga to čini manje – Ajhmanom? Šta je sa Musolinijem i njegovim ministrima koje su, dok su bežali u Švajcarsku, uhvatili italijanski partizani? A zatim ih po kratkom postupku streljali, te tukli, pljuvali i obesili njihova tela za noge, o kuke za meso? Dakle, bez ikakvog (a kamoli “fer”) suđenja, čitanja optužnice i blagoglagoljenja sa advokatima. Da li je i Musolini zbog toga neosuđivan i samim tim – nevin? Stvarno, voleo bih da znam.

A voleo bih da saznam i kakav je osećaj posthumno vratiti građanska prava izdajniku koji traži oružje i municiju od Nemaca još 11. novembra 1941. godine, u selu Divci? Kreaturi tužnog lica koja je odmah nakon okupacije svojim banditskim odredima poručila – “sukobi sa Nemcima da se izbegavaju”? Pojedincu za kojeg je i nemačka komanda 1943. godine istakla da “izbegava svaki konflikt sa okupacionim trupama” i da njegovi četnici “uredno javljaju Nemcima o komunističkim pokretima”, a Saveznici da njegovi gibaničari “tesno sarađuju sa Osovinom” i da “jedino kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića”? Dakle, jednom neukom oportunisti koji je održavao kontakte i stvarao sporazume sa Nedićem (od kojeg je dobijao novac) i svim stranim okupatorima? I kakav je osećaj neuko lupetati o Draži kao “prvom gerilcu Evrope”, kada je prva gerilska jedinica u okupiranoj Evropi formirana u Poljskoj (27. septembra 1939. godine, “Služba pobedi Poljske”), a zatim i u Francuskoj (u zimu 1940. godine, jedinice “Sloboda”, “Otpor” i druge)? Dok je isto je bilo i u Jugoslaviji, gde prvi pokret otpora formira Komunistička partija, odmah posle 27. marta 1941. godine – i pre pojavljivanja Mihailovića na Ravnoj gori.

Kakav je osećaj proglasiti nevinim jednog zagovornika i organizatora genocida? Autora “Instrukcija” prema kojima je osnovni vojni i politički cilj četnika u okupiranoj Jugoslaviji bio stvaranje etnički čiste “Velike Srbije”, tj. “čišćenje državne teritorije od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata”. Dakle, komandanta koji je primao i odobravao izveštaj svojih podređenih o “potpunom spaljivanju” muslimanskih sela, te ubistvu “8000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece”? Taktičaru genocida koji spekuliše o sveopštoj ratnoj zbunjenosti velikih sila, zbog čega se “pitanje čišćenja stanovništva” može preduzeti bez naročitih problema? Kakav li je osećaj proglasiti rehabilitovanim, neosuđivanim i nevinim kreatora zloglasnih “crnih trojki”, dakle, tročlane grupe koljača ljudi koje on lično radijski stavi pod slovo “Z” (“zaklati”)? Jednostavno, kakav je osećaj presuditi da su žene i deca u Vraniću ili Ivan Goran Kovačić sami skočili na četničke kame? I kako pogledati u oči Predragu Koraksiću Koraksu ili Mihailu Miši Janketiću – čije su roditelje zaklali četnici?

Ne znam, kakav je osećaj proglasiti istorijske gubitnike – pobednicima? Rehabilitovati kvislinga čiji su četnici još u novembru 1941. napali Užičku republiku, jednu od prvih evropskih oslobođenih teritorija tokom Drugog svetskog rata? Kolaboracioniste koji 13. decembra 1941. godine postižu sporazum sa Nedićevom fašističkom vladom u vezi sa zajedničkom borbom protiv antifašista-partizana? Rehabilitovati ekipu bandita koja se na Neretvi, u toj blistavoj, herojskoj tački i svojevrsnom Termopilu jugoslovenskog antifašizma – borila na strani Nemaca i Italijana, po Mihailovićevom naređenju? Dakle, narodne izdajnike koji su sarađivali čak i sa ustašama koje su opisivali “ne kao saveznike, već kao neke slučajne saradnike”, po rečima štaba Ozrenskog četničkog odreda iz 1942. godine? Dok im je saradnja sa Italijanima u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori bila glatka i sasvim javna, uz nebrojene zgodne fotografske prilike od kojih se ugiba internet?

Kakav je osećaj rehabilitovati (pseudo)monarhistu kojeg se zbog saradnje sa okupatorom odrekao čak i sam kralj Petar II Karađorđević? Koji se suprotno svim ideologijama stavio na stranu republikanskih partizana i osudio Mihailovićeve četnike kao izdajnike koji “zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune” da bi opravdali saradnju sa neprijateljem? Konačno, kakav je osećaj prenebregnuti činjenicu da je Mihailović pisao pisma Alojziju Stepincu i Anti Paveliću u kojima ih podseća na “zajedničku borbu protivu partizana”, te kukavički i udvorički moljaka za ličnu “sigurnost i obezbeđenje” na teritoriji NDH, sve u kolektivnoj bežaniji pred antifašistima? I zato, u čemu je tačno razlika između fašističke legalizacije trupa četnika Draže Mihailovića kao formacije Vermahta iz 1942. godine i legalizacije – pardon, rehabilitacije – četničkog pokreta iz 2004. i njihovog komandanta u maju 2015. godine?

Kakav je osećaj proglasiti ih za nevine i za ni-luk-jele-ni-luk-mirisavše? Zločince koji su u borbi protiv okupatora nadvisili i Gandija? Ali koji su “protivu” komunista, muslimana i njihove bezbožne dece u kolevkama bili posebno nemilosrdni? Jer, mora da je popriličan mentalni napor pronalaziti nekakve izgovore i izuzetke koji samo potvrđuju pravilo – da su četnici terorisali i klali sve nesrpsko što se nudilo kada na terenu nije bilo partizana. A pošto ih je uvek bilo, sukobi sa nacistima su redovno i uredno izostajali. Kakav li je osećaj poručiti građanima i javnosti da je sasvim okej biti bedna kukavica i podla ulizica? Je li možda ugodno prepričavati bajke prema kojima su se svi Srbi zajedno borili protiv fašizma, te da je koljački i kolaboracionistički nacionalizam zapravo seksi i politički korektni antifašizam? Umesto činjenice da su se Srbi antifašisti hrabro tukli sa Srbima fašistima – pri čemu je, na sreću i ponos, prvih bilo nebrojeno više? Konačno, kakav je osećaj izgubiti moralno pravo na to da se govori o Jasenovcu, ustašama, balistima, hortijevcima, domobranima i ostalima, jer rehabilitujemo “naše” fašističke ubice? Kakav je osećaj namerno učiniti da Srbija zasluži da je kinje i ponižavaju svi od reda, od Zapada do Istoka?

Naprosto, kakav je osećaj učestvovati u kvislinškoj i fašističkoj kontrarevoluciji, sedamdeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata? U događaju kojim je i definitivno potvrđena i pravno formalizovana višedecenijska dominacija ideologije četništva u Srbiji, ritualnim brisanjem kolaboracionističkih i etničkih zločinstava njenom originalnom predvodniku i ideologu? Jer ovim je zakovana četnička ideološka matrica koju čini militantni, reakcionarni i fašistoidni nacionalizam, oličen u vulgarnom antikomunizmu i klerikalizmu, te paravojskama devedesetih, školskim udžbenicima, javno finansiranim TV serijama, tetovažama sportista, te četničkim majicama, zastavicama i šoljama za kafu po Knez Mihailovoj, Petrovaradinskoj tvrđavi, naplatnim rampama i ostalim prostorima za zaustavljanje, šoping i promišljanje.

Kakav li je osećaj kada se za nevinog proglašava veleizdajnik, podlac, ništarija, kukavica, bandit i zločinac? Zaista me zanima. Je l’ vam dobro? Da li vas je sramota kada za nevinog i nevine proglašavate četnike, tu najveću sramotu srpskog naroda? Kako se spava noću? Je l’ se znoje leđa i stopala? Ima li noćnih mora? Kako se gleda u ogledalo ujutru? Brije i maže pomadom? Grickaju li se nokti od nervoze i anksioznosti? Ima li apetita? Erektilne disfunkcije? Neke glavobolje možda? Pada li imunitet? Pati li se od zatvora ili od proliva? Progoni li savest? Ili bar zasluženi strah? Napad panike? A nadam se da vam je teško. Jer dok fašizam pobeđuje u institucijama, antifašizam će ponovo morati po šumama, gorama i ulicama. Vratiće se partizani i jebaće vam mater.

(Danas)