ALEKSANDRA JERKOV: Uterivanje nacionalizma i isterivanje građanskog društva

Građani Vojvodine nisu imali šta da slave ovih dana. Zato su aktivisti Srpske napredne stranke iz cele Srbije dovoženi autobusima

09. dec 2018

„Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima, koji sa nama zajedno žive“ – glasi deo rezolucije koju je Velika narodna skupština 25. novembra 1918. u Novom Sadu, a koju prati druga rezolucija kojom je odlučeno se Banat, Bačka i Baranja „proglašuju … otcepljeni kako u državnopravom, tako i u političkom i privrednom pogledu od Ugarske“. Ova odluka posledica je ratne pobede saveznika u Prvom svetskom ratu, prestanka postojanja Austrougarske monarhije i težnje srpskog i drugih slovenskih naroda da se ujedine sa drugim južnoslovenskim narodima u zajedničku državu. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je kao antiimperijalni i emancipatorski projekat i pratila je tada najmodernija shvatanja o pravu naroda na samoopredeljenje, što su južnoslovenski narodi koji su živeli u Austrougarskoj monarhiji vrlo dobro prepoznavali, shvatali i prihvatali.

Iako su političke elite u Vojvodini bile jedinstvene u stavu da treba raskinuti veze sa Ugarskom, među njima su postojale suštinske razlike o budućnosti i statusu Vojvodine, kao i o načinu na koji treba realizovati ujedinjenje sa drugim južnoslovenskim narodima u zajedničku državu. Sukobile su se dve koncepcije, a taj sukob, u određenom obliku zadržao se do danas i predstavlja okosnicu političkog života Vojvodine, ali i Srbije. Jedna koncepcija bila je demokratska, liberalna i građanska. Nju su predvodili Vasa Stajić, Petar Konjović i drugi, a smatrala je da Vojvodina sa svim svojim specifičnostima i posebnostima, kao zasebni entitet, treba da postane deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Druga koncepcija, koja je na Velikoj narodnoj skupštini na kojoj su bili predstavnici samo slovenskih naroda, bila je uskosrpska i nacionalistička, predvodili su je vojvođanski radikali na čelu sa Jašom Tomićem, a zagovarala je bezuslovno utapanje Vojvodine u Kraljevinu Srbiju kao vrhovni nacionalni i politički cilj i svesrpsko ujedinjenje koje je podrazumevalo nestanak Vojvodine. Ovaj pristup podržavali su i radikali u Beogradu kroz Nikolu Pašića sa kojim su se vojvođanski radikali često konsultovali, a nastavili su da ga podržavaju i sprovode i kada je Stojan Protić, kao ministar i predsednik, nepunih godinu dana nakon prisajedinjenja naložio ukidanje pokrajinske vlasti i demisioniranje organa koje je ustanovila Velika narodna skupština.

VOJVODINA JE ODUVEK SMETALA RADIKALIMA: Još jedna činjenica koja govori o problemima sa kojima se građansko društvo u Vojvodini, ali i u Srbiji, suočava, seže još dalje u prošlost. Kada je u maju 1848. godine stvorena Vojvodina, ona je smetala mađarskim nacionalistima koji su u njoj videli pretnju za uspostavljanje unitarne države. Baš kao što je i u 20. veku predstavljala pretnju srpskim nacionalistima koji su pokušavali da je unište, ukinu joj autonomiju i svedu na administrativnu prepreku njenim građanima. I na kraju, baš kao što i danas predstavlja pretnju nacionalistima koji privremeno njome upravljaju i, baš kao i njihovi politički idoli, pokušavaju da je zatru, unište njenu suštinu i posebnost, promene joj i falsifikuju joj prošlost i probude nacionalizam u njoj.

VOJVODINA JE ODUVEK SMETALA NACIONALISTIMA: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, napisao je Orvel u svojoj 1984. I zaista, teško da se može naći tačnija i pogubnija deviza od ove njegove misli. Falsifikovana prošlost najbolji je način za manipulacije, obmane, prevare, zablude, iskrivljenu sliku sadašnjosti i izgradnju budućnosti na lažima. A upravo je dvodnevna proslava stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji primer kako se falsifikatima pokušava poništiti sve što se navodno slavi i kako se jedan istorijski važan događaj može podrediti prizemnim političkim i koristoljubivim ciljevima, zloupotrebiti za nacionalističke ambicije i agende i iskoristiti za pranje sopstvene političke prošlosti i propalih projekata koji su desetine hiljada ljudi na ovim prostorima koštali života.

Taj pokušaj da se celokupna istorija Vojvodine ugura u samo jednu godinu, 1918, da se kroz nacionalističku propagandnu prikaže da i dalje postoje teritorije koje je Srbija u ratu osvojila i zadržala u svom sastavu, da se prikaže da je prisajedinjenjem prestao svaki razlog da Vojvodina postoji, da se ponovo aktuelizuju snovi o državi u kojoj će zajedno živeti svi Srbi, pokazuju da nacionalistička matrica koja je oblikovala ratne devedesete nikada nije prestala da bude glavni ideološki obrazac naših političkih elita. Narodnjaštvo, nacionalizam, antizapadnjaštvo i autoritarizam dominirali su ovom navodnom proslavom. Tim pre što su njeni organizatori imali samo jedan cilj – da jeftinom nacionalističkom propagandom zamene činjenicu da je Vojvodina danas nedovoljno razvijen region koji ne može svojim građanima da pruži bolji život jer nema nikakve nadležnosti, koji nema više nikakav modernizacijski potencijal, koji tumara između idealizovanih sećanja o slavnoj prošlosti i potpunog nedostatka ideje o tome kakva treba da bude njena budućnost i da ne može da bude moderan evropski region koji je u stanju da odgovori na potrebe savremenog sveta.

A Vojvodina mora biti upravo to. Mora da bude to, jer je uvek to i bila. I upravo takva je potrebna Srbiji, ukoliko Srbija želi da bude moderna. To je bila i kada je čuvala srpsku pismenost, crkvu, kulturu, škole i tradiciju kada za njih u Srbiji pod turskom vlašću nije bilo mesta, to je bila i kada su njeni prvaci postali deo evropske borbe za vrednosti građanskih revolucija 19. veka, to je bila i kada su se njeni intelektualci družili sa najučenijim ljudima Evrope toga vremena i reformisali i menjali Srbiju nabolje, to je bila i kada je dva puta donela odluku da uđe u sastav Srbije, i kada je, uz Sloveniju bila najrazvijeniji deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a to je bila i kada je u decembru 1990. godine na predsedničkim izborima Ivan Đurić ubedljivo pobedio Slobodana Miloševića.

Danas, ona mora ponovo to da bude. Mora biti region koji će onima koji u njoj žive omogućiti da budu slobodni, da žive dobro, da žive od svog rada, da u njemu ostanu i da u njemu grade budućnost za sebe i svoje porodice. Region koji će biti nalik svim drugim modernim evropskim regionima, u kom će najveći kapital biti njeni ljudi koji će, kao nekada, znanjem, obrazovanjem i svešću o tome ko su i odakle su menjati i Evropu i Srbiju i Vojvodinu. Region koji će shvatati u kakvom svetu i kakvoj Evropi živimo, koji će znati koliko su njeni građani zaradili i koliko im sredstava pripada, koje su mu nadležnosti i kako da njima raspolaže. Na kraju, ali najvažnije, ona mora biti društvo koje će odbaciti jeftinu nacionalističku demagogiju koja mu se nudi i negovati vrednosti savremenog demokratskog razvijenog sveta. Samo takva Vojvodina je potrebna i Vojvođanima i Srbiji.

Umesto toga, građani Vojvodine su stogodišnjicu prisajedinjenja dočekali prevareni i poniženi. Umesto Zakona o finansiranju, dobili su kralja koji nikada pre toga nije video Novi Sad i to na Trgu Republike, umesto nadležnosti dobili su nacionalističku histeriju, umesto vizije razvoja moderne evropske regije idealizovanu i iskrivljenu sliku prošlosti. Zato građani Vojvodine nisu imali šta da slave ovih dana. Zato su aktivisti Srpske napredne stranke iz cele Srbije dovoženi autobusima da prisustvuju mnogobrojnim događajima u svrhu navodne proslave prisajedinjenja. Nisu za to krivi ljudi koji su došli. I treba da dođu, jer se radi o obeležavanju veoma važnog datuma. Za to su krive političke elite koje sve građane, celu zemlju, i Vojvodinu i centralnu Srbiju i Kosovo, stavljaju u službu svojih prizemnih političkih potreba radi daljeg pljačkanja i ličnog bogaćenja. Političke elite koje se i na ovaj način igraju sa ljudima kojima na nezadovoljstvo koje je sve jače dodaju nova poniženja i time potencijalno stvaraju nove krize i nove probleme.

Spomenike dobijaju oni koji su učinili velike stvari za državu i građane. Nejasno je do danas zašto Marija Terezija, koja je najviše učinila i za građane i za gradove i za razvoj ovih prostora, nema spomenik u Novom Sadu. Spomenik koji će podići Novi Sad, spomenik koji će podići Vojvodina i spomenik čije otvaranje neće biti poligon za nacionaliste iz zemlje i regiona. Ne trebaju Vojvodini spomenici „zvaničnog Beograda“. Ukoliko je Beogradu toliko stalo do vojvođanskih spomenika, može se u Beogradu podići i spomenik Vojvodini. Makar u znak zahvalnosti za sve ove decenije i vekove koje ga Vojvodina hrani.

Nije ovo što je pokušano da se postigne navodnom proslavom prisajedinjenja ništa novo. Stara je to politika nacionalista, radikala i svih drugih koji su Vojvodinu, ali i građansku Srbiju oduvek pokušavali da ponište, negiraju i ukinu. Da kroz svojatanje Vojvodine pokušaju da opravdaju sve one teritorije koje su izgubili u ratovima u kojima su ginula tuđa deca. Ono što ovi koji su sada to pokušali da učine ne znaju, a vrlo brzo će naučiti, jeste da im to neće poći za rukom. Da je Vojvodina kroz vekove svog postojanja uvek sačuvala svoj identitet – politički, društveni, istorijski i kulturni – i svakom od njih pokazala da je jača i veća od njih.

Vasa Stajić je rekao da će Vojvodine biti onoliko koliko bude borbe za nju. Danas je jasno da će isto toliko biti i Srbije, makar one moderne, građanske i demokratske, koja ume da prepozna i odbaci laži koje joj se svakodnevno plasiraju i pokušavaju da je unazade.

Autorka je narodna poslanica u Skupštini Srbije

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dijalog
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga