ALEKSANDRA ĐURIĆ BOSNIĆ: Strah i zastrašivači

12 Feb 2016

„Čuvari nacije“ znaju kako se davi građanska hrabrost

Izdajnici, strani plaćenici, soroševci, pederi, lezbejke, ustaše, balije, arnauti, muslimani, muslimajmuni, komunjare, komunisti, globalisti, levičari, darvinovci, žuti, izrodi – uobičajeni je arsenal etiketa koje “svakoga dana u svakom pogledu”, sve više i sve češće nalaze svoje udobno i sigurno stanište u javnom govoru Srbije. Ovom arsenalu, da ništa ne bude prepušteno slučaju ili improvizaciji, marljivo je pridružen i spisak radnji kojima se nosioci gore navedenih osobina imaju sprečiti da razaraju “meku moć Srbije” – prognati, izgnati, obljuvati, izbljuvati, izbaciti, oterati, proterati, prokazati, linčovati… Da li je u Srbiji zaista neizbežni scenario večno vraćanje istog i da li je kultura straha konačno i ubedljivo pobedila?

Ili, da li su „čuvari nacije“, nekada ujedinjeni Miloševićevim režimom, dosledno i temeljno očistili Srbiju od svake ubedljivije primisli o građanskoj hrabrosti i, naravno, svakog ubedljivijeg i masovnijeg građanskog delanja.

Šta zapravo jeste kultura straha? Ništa i sve… Ništa, ukoliko odlučimo da na ideološku, političku ili estetsku prisilu i banalnost, uporno i uprkos, odgovaramo kritičkim mišljenjem, i sve, ukoliko ipak odustanemo i prihvatimo ulogu žrtve u sadističkom scenariju „lova na veštice“. Kulturom straha se, starim, oprobanim principom “hleba i igara”,savršeno i uspešno vlada i lako ju je prepoznati: u bestijalnim postupcima državne administracije i represivnim varijacijama njihovih viših i nižih činovnika, u njihovim manipulacijama, lažnim predstavljanjima i svakovrsnim lažima, divljanju u „uspesima“ i patetici u tragičnim događanjima i žalosti, u pretnjama, medijskim i paramedijskim, tabloidnim „razobličavanjima“ i uobličavanjima stvarnosti, u indoktrinacijama, „denuncijacijama“, uzavrelim i “nedužnim” narodnim slavljima i rijaliti veseljima, i, naravno, i za svo to vreme, uvek novim i nikad dovršenim spiskovima nepoželjnih

„Čuvari nacije“ znaju kako se davi i pridavljuje građanska hrabrost… Najavljenim masovnim otpuštanjima, žigosanjima u sredstvima javnog informisanja, izvrtanjem i blaćenjem egzistencija i pozivima na javni linč, demonizovanjem i označavanjem kao kužnog, opasnog i nepoželjnog tkiva inače biološki jedinstvenog i usaglašenog Naroda (a koje kao takvo, patološko, ima biti odstranjeno), dezinformacijama i vešto kreiranim lažima i poluistinama… U kulturi straha koju kreiraju, novi i stari, stari a novi čuvari nacije iz devedesetih i dvehiljaditih, stvarnost je upravo izvrnuta – žrtve postaju heroji a heroji žrtve, istorija postaje ideološki konstrukt i kolektivno-nacionalistička mitomanija, skup histeričnih epizoda unezverene Nacije koja u večitom strahu od „samoporicanja“, rado bira samozaborav u snovima o predominaciji.

Otud, kultura straha uvek podrazumeva i večnu agoniju plemenske kulture, „kulturu plemena u agoniji“ , inscenaciju „ugroženog“ plemena kao neprekinutu tenziju i večno vraćanje istih neprijatelja, uvek sa Zapada, nikada sa Istoka… Kulturom straha građani se pretvaraju u istomišljeničku masu podanika, a društvenost u represivnu statičnost u kojoj su uloge jednom zauvek podeljene i nepromenljive. Kulturi straha neophodni su zaustavljenost i beg od istorije kao beg od vremena i razvoja u vremenu, apsolutna i stalna prevlast „nas“ i „naših“, kao omnipotentnog, monolitnog tela koje proždire i apsorbuje sve “odveć” lično i sve neistomišljeničko.

Zato kultura straha uvek jeste i kultura banalnosti u svakom smislu, prostor u kojem ekstremizmi svih vrsta nalaze svoje prirodno stanište i utočište, prostor u kojem caruju kultura rata i kultura ideološki kreiranog zaborava… Politički, ideološki i poetički, ona je normirana da slavi zajednicu i njenu „bezbednost“, da progoni i briše sve što šteti njenom „ugledu“, da slavi oboženi Rod i njegovu nedeljivost, da po cenu tiranije čuva „celovitost“ svog organizma. Kultura straha, prirodno, najbolje uspeva u organskim zajednicama i njima adekvatnim žanrovima – masovnim veseljima na trgovima povodom nacionalnih praznika, rijaliti programima kao porobljavanju neukusom, slavljenjem „patriotizma“ i zajedništva u banalnosti i masovnoj buci i bestijanju

Kao kultura ugroženog plemena, kultura straha je uvek kultura opsednuta smrću, nekrofilska i mrtva za kritičko mišljenje, otvorena dela i kreaciju kako sopstvene egzistencije tako i fikcije. Ona je okovana u svojim istorijskim revizionizmima, pseudofilozofskim teorijama, pseudoumetničkim performansima, pseudopatriotskom himničkom realizmu, eskapizmu u neodgovorni i „nedužni“ infantilizam i svedozvoljevštinu, zauvek fiksirana u svojim opsesivnim obračunima sa „nepodobnim“ živim i mrtvim piscima.

Šta se zapravo hoće kulturom straha? Strahom ujedinjenu podaničku masu umornih “građana”, manipulacijom oblikovanu gomilu koja neće dovoditi u pitanje nepogrešivost i neprikosnovenost vođe i njegove „eskadrile“, a u koju bi, poželjno, trebalo da stanu svi: poslušni i podanici, podobni i ideološki “neutralni” umetnici, prorežimski kulturni i medijski poslenici i agitatori, partijski aparatčici svih opredeljenja, bivši “heroji”, neumorni ideolozi svih vrsta i svih profila, umorne folk-zvezde netom probuđenog kritičkog, a i mentalnog aparata…

Ako ništa drugo, u susret izbornom proleću u Srbiji koja „hrli“ evropskim integracijama i „reformama“ – bilo bi sasvim građanski i ljudski podsetiti se nekoliko upečatljivih formulacija na temu straha i zastrašivača… Npr. one Židove, koja veli da „postoji jako malo čudovišta kojih se zaista trebamo bojati“, ili one Nelsona Mandele: „Shvatio sam da hrabrost nije odsustvo straha već trijumf nad njim. Hrabar čovek nije neko ko ne oseća strah, već neko ko ga pobedi…“ Ili one, Meše Selimovica, čija je istinitost više puta iskustveno potvrđena: “Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?”

Zvuči nekako isuviše blisko i prepoznatljivo, da ne bi bilo istinito, zar ne?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!