ALEKSANDRA ĐURIĆ-BOSNIĆ: Srbija suzama ne veruje

10 Jun 2014

Gladijatori i plagijatori

Kada bi prilično uzavreli junski dani „ovde i sada“ nekim čudom bili upotrebljeni za filmsku storiju, dobili bismo, jer to se u filmu može a i sme, groteskno uzbudljive paralelizme: lik Naučnika, predavača na Univerzitetu u Londonu (a ponekad i na Berkliju) koji sa svojim kolegama ekspertski analizira autentičnost doktorske disertacije Ministra policije, ubrzo potom više puta oboreni sajt na kojem je sumnja objavljena, sve Ministrove, Premijerove i Predsednikove ljude, uključujući i jednog Rektora koji pokušavaju da dokažu da je napad na Ministra i njegovu tezu de facto neka vrsta državnog udara, budući napad na istog Ministra, pa dakle i Premijera, pa dakle i Državu, dok je, kako sam Premijer konotira: čista i jasna stvar kao suza, Srbija za sve to vreme – slobodna i demokratska zemlja…

U tom i takvom scenariju našlo bi se mesta i za po društvenim mrežama razvejane sumnje o ranim znacima fašizacije, ali i za još jedan eksperetski stav koji se ne da lako osporiti, a reč je o obeležjima fašizma onako kako ih je prepoznao Umberto Eko. Kao prvo obeležje fašizma Eko je naveo mogućnost da se fašizam definiše kao iracionalizam, dakle kao nesaznatljivost, kao potiranje iskustvenog saznanja, kao potiranje svake mogućnosti racionalne percepcije i spoznaje stvarnosti i sveta, kao potiranje kritičkog odmaka. Ovakvo iracionalno je nesaznatljivo, nedodirljivo, neprocenjivo, i nadasve manipulativno. Iracionalizam je, smatra Eko, ovisan o kultu akcije zbog nje same, tj. „akcija mora uspeti pre mišljenja ili u potpunosti bez mišljenja“. Otud kultura postaje sumnjiva čim se identifikuje sa kritičkim stavovima, pa dakle i stavovima predstavnika naučne zajednice. Čini se posebno onda, kada filmski upečatljivo dovodi u pitanje kakvoću naučnog pregnuća jednog Ministra policije… I dok „u modernoj kulturi naučna zajednica hvali neslaganje kao nešto korisno za obogaćivanje znanja“, za fašizam – „neslaganje je izdaja“.

I koliko izdajnika odjednom svuda unaokolo: izdaje po Internetu, izdaje po novinama, blogovima i kolumnama, tv emisijama, radio programima, izdaje humorom, cinizmom, poezijom, karikaturom, mišljenjem, govorom, stavom…

Fašizam, upozorava nadalje Eko, „raste i traži podršku tako što izrabljuje i naoštrava prirodni strah od različitog“, nastao je iz individualne i socijalne frustracije a ljudima koji osećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet dodeljuje jednu jedinu privilegiju: činjenicu da su rođeni u istoj zemlji/Državi i da dele isti usud – poniženje očiglednim bogatstvom svojih neprijatelja, ali i očiglenu satisfakciju – „svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, najbolji građani su članovi stranke, svaki građanin može (ili bi trebalo) da pristupi stranci“.

I najzad, svi izgrednički i kritički stavovi upereni protiv doktorske disertacije Ministra policije, pa dakle i Predsednika, Premijera, a samim tim i Države nisu ništa drugo do ekscentrični stavovi nekih predavača, slučajno angažovanih na nekim evropskim univerzitetima, nekih buntovnih hakera, nekih neposlušnih novinara, nekih odmetnutih mladih ljudi i nekih destruktivnih građana… Svi oni, izgrednici, izdajnici i mrzitelji homogenog Državnog organizma zapravo su pripadnici kategorije koja je posebno mrska fašizoidnim sistemima: kategoriji individualnog mišljenja. Za fašizam, podseća Eko, individua nema nikakva prava, dok je narod, naprotiv, shvaćen kao posebni kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava zajedničku volju, a tumač ove kolektivne volje uvek je Vođa. Otud nije dozvoljeno kritičko promišljanje malih i velikih poduhvata Vođe i njegovih ljudi i otud je svaka kritička misao ocenjena kao istovremeno jeretička, izgrednička, glupa i destruktivna po novouspostavljenu „slobodu“ i „demokratiju“ koje su neosporne, čiste i jasne kao suza…

Ipak, ekspertski stavovi nekih profesora, a njima se pridružuje i Umberto Eko, opiru se verovanju ovim novim „svecima demokratije“ i njihovim „kao suza“ čistim istinama. Jer potvrđuju: „Život nije jednostavan. Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost da ga razotkrijemo i da upremo prstom na svaki od njegovih primera svakog dana, na svakom mestu na svetu“. Jer: „Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikad nema kraja…“. I, da se najzad vratimo filmskim scenarijima, zaista – konvertiti, tirani i plagijatori nikada nisu mogli, u istom filmu, biti istovremeno i heroji i gladijatori…

Izgleda da je tako, naša dela odjekuju u večnosti…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!