ALEKSANDRA ĐURIĆ-BOSNIĆ: Postgenocidni cinizam

09 Jul 2015

Katarza danas deluje kao utopijska zamisao

Negde između različitih verzija nacrta Rezolucije, dramskog iščekivanja hoće li ili ne Premijer, dvadeset godina nakon, otići da se“ izvini“ srebreničkim žrtvama, između uzavrelih političkih i politikantskih rasprava o negiranju i pomirenju, postgenocidni cinizam u Srbiji kao da je konačno doživeo svoju potpunu emanaciju.

Zaista, šta nakon jednog duboko anticivilizacijskog i antihumanog čina, koje to alternative predstoje srpskom društvu i za kakve će se varijante ono najzad opredeliti? Priznanje krivice, ne tako lak prolazak kroz osećanje katarzičnog očišćenja, poricanje ili, prosto – nezainteresovani uzmak i ravnodušnost. Sporadično pominjana mogućnost kolektivne katarze jula 2015. deluje kao gotovo utopijska zamisao. Jer, šta zapravo mislimo kada kažemo da nam je upravo katarza potrebna? Katarza je, smatrao je Aristotel, osnovno dejstvo i osnovna svrha tragične radnje, budući da „izazivanjem sažaljenja i straha“ vrši pročišćavanje. Katarza, neminovno, podrazumeva i prepoznavanje – kako i zbog čega se dogodio tragični čin, ko ga je izazvao i sa kakvim namerama,sa kakvim posledicama. Tek potom, javljaju se osećanja – sažaljenje, jer strada neko nedužan, i strah, jer strada neko sličan nama, dakle spoznaje se mogućnost da se tragični usud ponovi i „nama“, posmatračima i ona se, uglavnom, čini više nego verovatnom…

Da bi se, dakle, prepoznavanje dogodilo, tragična greška se, logično, mora najpre imenovati, označiti. Tek nakon toga, iako većina najtragičnijih zapleta često izmiče racionalnom poimanju, pokušati i da se objasni… Sledstveno tome, da bi se jedan duboko anticivilizacijski čin, poput genocida u Srebrenici 1995. učinio makar delimično pojmljivim, neophodno je najpre imenovanje, a ovo imenovanje uvek je i prepoznavanje ideoloških konstrukata i matrica koje su ga prizivale, obodrile u nameri i učinile mogućim u izvedbi. A da bi tragedija slične vrste u budućnosti bila nemoguća, ono što ju je izazvalo trebalo bi, jednom zauvek, da bude demistifikovano, dekonstruisano, demontirano.

Razorna dejstva režimskih ideoloških toposa devedesetih, dakle, nikako ne bi smela da ponove svoje efekte, ni intencionalno, ni semantički, a ni emocionalno, u izrazito frekventnim ideološkim toposima u Srbiji 2015. Posle apokaliptičnog iskustva kulturnog, političkog, etičkog i estetskog razgrađivanja prostora bivše Jugoslavije koje je završilo isto tako apokaliptično krvavim raspletom i njenim konačnim iščeznućem, upozorenje Edvarda Saida na mogućnost ponavljanja „imperijalnih ciklusa“, čini se tačnim: „Živimo u globalnom okruženju s velikim brojem ekoloških, ekonomskih, društvenih i političkih pritisaka što paraju njegovo tek maglovito shvaćeno, u osnovi nerastumačeno i neshvaćeno tkivo. I svako ko poseduje makar nejasnu svest o ovoj celini, uznemiren je pred činjenicom da neumoljivo sebični, uski interesi – poput patriotizma, šovinizma, etničke, verske i ratne mržnje – mogu zaista dovesti do masovnog uništenja. Svet naprosto ne može dozvoliti da mu se to nekoliko puta dogodi“.

Ideološki toposi u Srbiji tokom proteklih dvadeset godina ostali su, međutim, začuđujuće „dosledni“ – u nameri, značenju i osećanju… Stare-nove ideološke matrice i danas nas uprkos retoričkim i konvertitskim političkim floskulama o evro-integracijama, pomirenjima i blaženom zaboravu devedesetih, „u ime budućnosti“ vraćaju baš tamo, u ishodišno mesto srednjevekovnih i makabričnih pireva, krvave entropije sasvim posebne vrste. I lako se prepoznaju, kako one posvećene „problemu“ Nacije, njene večne ugroženosti, njene jedinstvenosti u posebnosti i bogomdanosti, tako i one koje se tiču kulta Naroda (ili Države) kao večno nadređenog kolektiviteta svakom individualnom, kao svakom neželjenom iskoraku.

Budući grupisane oko semantičkih i tematskih krugova jedinstva, odabranosti i posebnosti srpske nacije i njenog mesijanstva i drevnosti, ukorenjenosti u stradalničkoj i herojskoj prošlosti, tradicionalizmu, misticizmu, mitotvorstvu i motivu neprijateljstva (spolja) i izdajstva (iznutra) i kontinuirane ugroženosti, inicarale su i iniciraju uspostavljanje kulta jezika, tradicije i Naroda/Države kojima je zarad očuvanja integriteta i jedinstvenosti (nacionalne i teritorijalne) kao težnji prema „višem“ a neupitnom cilju – dozvoljeno sve.

A da sve i ovog jula ne bi ličilo na teskobno bizarni ambijentalni performans, očigledno sasvim udaljen od katarzičnog potencijala, mogli bismo barem pokušati da, ukoliko to činimo, prestanemo da osećamo ravnodušnost. Ili da, iskušavani sopstvenim umorom i skepticizmom tonemo sve dublje u solipsističke bedeme i eskapizam, kao odsustvo iz stvarnosti. Možda bi zaista bilo vreme da se oni koje smatramo društvenim i kulturnim elitama najzad pozabave demontažom i dekontaminacijom ideoloških kodova, „ubilačkih identiteta“ i opasnih patriotskih opsesija.

Možda bi zaista bilo vreme da u ime poštovanja prema svima koji su bili žrtve krvave balkanske entropije najzad pokažemo mnogo više empatije i mnogo manje ravnodušnosti, da patnju kao univerzalnu ljudsku kategoriju ne merimo brojevima već prekinutim i zatrvenim mikrokosmosima kao neponovljivim i rasutim zbirkama sećanja, zagrljaja, egzistencija i priča.

Jula 2015. bismo morali konačno postati svesni da je humanost koju smo jednom poništili moguće ponovo osvojiti samo ukoliko prepoznavanjem imenujemo i samo ukoliko shvatimo da uvek strada neko nedužan i neko sličan nama… .

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!