ALEKSANDRA ĐURIĆ-BOSNIĆ: Naslednik užasne prošlosti

15 May 2014

Plamene zore bude nas iz sna...

Jednog od ovih jutara, a proleće je i 2014. u Srbiji, očulotvoreni san svakog Vladara i svakog Gospodara – Mali, Obični, Radni iliti Narodni, Napredni čovek – probudiće se najzad u Zemlji o kakvoj je sanjao… U danima u kojima je, dugo i strpljivo, spavao… Probudiće se, sasvim izvesno, u Zemlji malih ljudi kojima se leta davne 1946. (s tugom, ali i pažnjom kojom se savesni lekar obraća neizlečivom bolesniku) prvi put obratio Vilhelm Rajh, u agoničnom pokušaju da, kako je pisao, utiša svoje „unutrašnje bure“. Pokušao je „najpre naivno“, a potom „sa čuđenjem“ i “užasavanjem“, da sebi i svetu odgonetne šta je Mali čovek u stanju da učini samome sebi ali i drugome: „kako pati, kako se buni, kako uvažava svoje neprijatelje i ubija svoje prijatelje, i kako, kad kao predstavnik naroda uzima vlast u svoje ruke, uvek zloupotrebljava tu vlast i koristi se njome okrutnije od pojedinih sadista viših klasa pod kojim je on sam morao da trpi“…

Probudiće se (a da nije ni sanjao) mali (a napredni) čovek u nekoj novoj pesmi u kojoj su Idoli poslati tamo gde im je i mesto – u zasluženi zaborav i prošlost – ali sa slutnjom njene svevažeće poruke: rad, red, poredak i poslušnost, otadžbina i otpor mišljenju, pevanju i voljenju – jer kada se gradi i „reformiše“, ustaje se zorom, a one su, zore, kako kažu istorija i poezija, u svim ozbiljnim i hvale vrednim Državama i Gradovima vazda bile plamene i zajapurene od znoja (a ako je potrebno zašto ne i krvi) pregalnika i udarnika, Graditelja Novog Poretka. Od Berlina do Moskve, od Pekinga do Beograda…

I pomisliće: divno je, najzad, biti svoj na svome… ranoranilac i radnik. Taj solidni mali čovek, zgađen dekadentima i dokoličarima, piscima, filozofima i neistomišljenicima, buntovnicima i misliocima svake vrste, najzad je jedan od glavnih statista na velikoj sceni Otadžbine, za koju se borio i lio krv u svim prethodnim, uvek „neizbežnim“, nadasve „pravednim“ i „silom“ izazvanim ratovima.

„Ovo je najzad moje vreme, ovo su najzad moje zore, rumene i radne, svuda su najzad moji drugovi… Maljčiki“ – buncaće probuđeni Mali čovek u Srbiji jednog jutra 2014. Da li mu je teško da se budi i ustaje zorom? – pitaće reporter. Ne, naprotiv! – odgovoriće…. odgovoriće svi kao jedan. „Ovo je najzad Otadžbina koju sam uvek žudeo svojim skromnim moćima“, zaključiće – prava Država u kojoj se zna ko je Gospodar, ko su Graditelji i Čuvari, a ko izdajnici; Država u kojoj se svi uzdaju u milost Gospodara, a Gospodar je – uzbuđeno šire šapatom Mali ljudi – nešto između Robina Huda i onog drugog kojeg su zvali Lavlje srce… „Ovo je najzad Otadžbina u kojoj vladike kletvama opominju na zavet jedinstva kako ‘našeg’, tako i bratskih, izabranih i nebeskih naroda, u kojoj će možda i predsednici jednom postati sveci. Sveci i predsednici… kako to, najzad, gordo zvuči“, pomisliće…

Ovo je, konačno, Otadžbina, u kojoj će kao leta te davne 1946. patriote marširati a ne koračati, jer oni „ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina“. Naposletku, ali ne i manje važno, „oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne“. Oni su najzad „naši“ i spremni da obeleže i kao kužno tkivo odstrane sve „njihove“, oni imaju jezičke patrole, te verne tragače istančanog i izvežbanog njuha da osete „strance“, oni imaju parole i ćirilične natpise i table zauvek i svuda, oni deci pričaju poučne i patriotske bajke, oni se nikada ne dvoume, nikada ne filozofiraju, nikada ne pišu ništa drugo doli patriotske i pučke pesme i nikada istinski ne ljube… To Državi ne koristi. Za to se, dok traju Reforme, naprosto nema vremena…

Šta nas se tiče leto davne 1946. u Nemačkoj, pitaće gnevno i robusno mali, napredni čovek, pa mi smo u Srbiji 2014… Možda to što ćemo se zajedno stideti svoje istorije… Jednom… Kada prođu mnoge i mnoge plamene zore, i kada se, najzad, ne tako mali – ipak i uprkos – probudimo.

Kada jednom plamene zore postanu prošlost i ipak se, ne više tako mali probudimo, kada se grifoni, patrole i kletve opet vrate tamo gde im je i mesto – u neke Pandorine kutije nekih, činilo se, zaboravljenih vremena, ordenja i doskočice, pošalice i patriotske pesme zameniće grafiti. A na nekom od gradskih zidova, svejedno kom zidu i svejedno kom gradu, neko će se opet setiti Rajha i njegovih proročkih rečenica. I napisaće: „Ti si naslednik užasne prošlosti. Tvoje nasledstvo je užareni dijamant u ruci. Ja ti to kažem!“ Za istoriju…

(Autonomija; ilustracija: ulje na platnu Adolfa Mencela “Valjaonica željeza”)

Podelite ovu stranicu!