ALEKSANDRA ĐURIĆ BOSNIĆ: Mržnja na mišljenje

16 May 2016

Povodom novih napada na Radomira Konstantinovića

Tamo negde blizu dvestote strane, ovih dana pomno „analizirane“ Filosofije palanke, (u “nacionalnom dnevniku” Politika, a od strane izvesnog Zorana Ćirjakovića, u ulozi Civilnog Lica Angažovanog Na Poslovima Zaštite Roda – u daljem tekstu CLANPZR), piše Konstantinović o sasvim specifičnom fenomenu čijom se manifestacijom palanka da nazvati palankom (gde god bila), a palančanin – palančaninom (ko god bio): reč je, dakle, o fenomenu „mržnje na mišljenje“. Zašto je za kulturu Roda tako prirodno ovo užasavanje od transcedencije, kao od mišljenja, pisanja ili pak ljubljenja?

Priča tu Konstantinović, sasvim nedvosmisleno, pa dakle i jasno, priču o Ćiril Filozofu (zagonetka iz Vukovog Srpskog riječnika), odmetniku i izgredniku, prokletniku izvan jata, odbačenom i izopštenom… Kao nosilac (a već smo o tome više puta u raznim prilikama govorili i pisali) izrazitog individualizma, Ćiril Filozof, ta retka i sasvim usamljena ptica jeste prokletnik kojeg pleme, kao „pukotinu na sopstvenom svom zdanju“, progoni, progoneći istovremeno „izuzetnost filozofskog stava“, te otkrivajući svoj nepomirljivi antifilozofski stav, upravo kao doslednu mržnju na mišljenje.

Zbog čega bi Rod to činio? Jedan od najimpresivnijih filozofskih odgovora na temu tenzija na relaciji rod-individua, ili kolektivno-lično, jeste upravo Konstantinovićev. Formulisan je negde oko osamdesettreće stranice u Filosofiji palanke i, negde oko 1969. godine dvadesetog veka, a glasi: „Otvorenost neuređenog sveta van gnezda, raznovrsnost stvari, reči i lica nasuprot pouzdanoj istovetnosti, priznanje i voljenje nepoznatog, nasuprot nametanju poznatog za univerzalni standard – to je nepodnošljivi atak na u–dom-ljenički Ideal Predaka koji pukim trajanjem, drevnošću, garantuje višnju istinu, i muka da se odrod operiše od Roda“.

Vratimo se, načas, ključnim rečima koje bi u ovom kratkom odlomku, ali i konsekventno, u Filosofiji palanke, toliko onespokojile CLANPZR-a… Mogle bi to biti npr. formulacije – „otvorenost neodređenog sveta“, ili, jednostavno „van gnezda“, ili, možda „raznovrsnost stvari“, ili „voljenje nepoznatog“… Uzbudljivom se, autoru niza tekstova u Politici (kojima nam je svakako upotpunio sliku Srbije koja se iznova budi i Roda koji se ponovo rađa), izgleda čini i ideja da je vreme da se opet (ako je ikada i prolazilo!), u ime višnje, rodne istine, odrod operiše od Roda. Mogle bi ga, izvesno, teorijski uznemiriti i činjenice da Rod nikada neće postati subjekat, te da je Rodu kao Kolektivnom telu strano mišljenje u onoj meri u kojem mu nije stran broj… Da postoje “opasne knjige” (na koje revnosno upozorava CLANPZR i u čije postojanje, kako se nada, Čitaoca “argumentovano” uverava), koje destruiraju krhko uspostavljenu misao Roda, inače bezbedno ovaploćenu tek kao jednomislije ili jednoumlje, nedvosmisleno je “teorijsko”uporište autora….

Marljivi i, recimo, dovitljivi čitalac, ukoliko je ponesen pomalo znatiželjom, pomalo mazohizmom, a najverovatnije profesionalnim imperativom istraživanja jednog ateorijskog fenomena satvorenog od strane CLANPZR, mogao bi, eventualno, predložiti autoru da po sličnom principu pokuša da se probije (tekstualno, naravno) do ideoloških platformi npr. Hegelove Fenomenologije duha, a odmah potom (i ne manje važno) i do Kantove Kritike moći suđenja.

Tamo će ga, u nesagledivom mnoštvu istovrsnih, dočekati i ova, filozofski opet zahtevna formulacija, kojom se uspešno daju testirati granice mnogih antinomičnih i transcendirajućih stanja, a koja glasi: „Svrha je predmet nekog pojma, ukoliko je pojam uzrok tog predmeta“… I mi, „nezadovoljni, slučajni Srbi“ (koji jesmo da jesmo i koji nismo da nismo), nikada dovoljno na Rodu i broju, ozbiljno se svih ovih dana pitamo: a gde je, u međuvremenu, nestala Svrha? U tekstu je, naime, nema, u podtekstu – još i manje.

Zaključićemo, dakle, nešto jednostavnije i Rodu bliskije: Lepota je, oduvek bila i ostaće u oku posmatrača… Autoru, međutim, savetujemo i da se bez nelagode i suvišnih inhibicija, kada im već nije vičan, prepusti istraživanju naredne dve, duhu Roda vazda izmičuće oblasti, a to su – pisanje (u duhu tvoračke subjektivnosti) i ljubljenje (u duhu antičkog ideala „začinjanja i rađanja u lepoti“…). A tu će se već mnogi naći na meti (u duhu Eliotovog pojma tradicije), jer Pravi najčešće nisu i „nedužni“ u odnosu na ideje Roda i Broja…

No, najzad, dijalektički i metafizički gledano, i negacija, kakogod besmislena i banalna bila, oduvek je bila i deo kretanja…

A i davno smo naučili – eppur si muove

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!