ALEKSANDRA ĐURIĆ-BOSNIĆ: Buđenje zveri

15 Sep 2015

Drugo lice Evrope ili Nacionalističko bestijanje je uvek samoubilačko

Uznemirujuće i brutalne sekvence „tretiranja“ migranata koje svakodnevno preplavljuju medije, poput preciznog lakmus testa, istovremeno ocrtavaju i konture naličja nekih evropskih društava. A u slici tog drugog, reklo bi se, pervertiranog lica Evrope, „uhvaćeni“ prizori žica, pasa i zidova, improvizovanih kaveza u kojima ljudi pod maskama hrane druge ljude bacajući im „sledovanja“, betonskih žičanih brana koje obezbeđuju vojnici i zatvorenici, a sve u ime zaštite i čistote hrišćanske Evrope, govore i odveć znakovito o novoj-staroj manihejskoj podeli na crno-beli svet. Svet u kojem, i sedamdeset godina nakon holokausta, postoje i postaju sve žešći ksenofobija, rasizam i mržnja. Umesto konačnog prevazilaženja koncepta nacionalne države, istorija Evrope kao da se vratila dva koraka unazad, suočivši se iznova sa dilemom – kosmopolitizam ili neonacizam? Ili dilemom, Evropa zatvorenih ili otvorenih granica?

Ta slika „druge“ (ili možda „prve“?) Evrope, otvrdle i okamenjene u nacionalističkim zanosima, konceptima i utvrđenjima, mogla bi biti i slika novog „buđenja zveri“, uzavrele ksenofobije kao nekontrolisanog generatora kolektivnih mržnji i nasilja i nekog novog, dvesetprvovekovnog trijumfa onoga što je Amin Maluf nazvao – „ubilačkim identitetima“. A ubilački identitet, iskustvo nas uči, jeste onaj koji je jednoznačno i agresivno, banalno, sveden na jednu (kolektivnu) pripadnost, dovoljno opsesivnu, isključivu i opijatskog efekta, da navodi na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a neretko i samoubilačko ponašanje. U ovom kontekstu, samoubilačko je upravo poigravanje dijaboličnim anahronizmima, identitetskim strastima, „čistotom“, „drevnošću“ i „superiornošću“ nacija i konfesija. Samoubilačko, jer ukoliko se otme kontroli (a u jednom trenutku kontrola nužno prestaje da bude pratilac ovakvih strasti), završiće u civilizacijskom kolapsu i nekom novom periodu globalne destrukcije. U svojim krajnjim konsekvencama, nacionalističko bestijanje je uvek samoubilačko. I, bez izuzetka, opijatski zavodljivo. I, teško izvodljivo bez učenja pokornosti i pristajanja na pripadnost i odanost plemenskom identitetu. Ovo učenje, upozorava Maluf, počinje veoma rano, indoktrinacijom i manipulacijom, političkim verovanjem, obredima, stavovima, običajima, predrasudama, osećanjima pripadnosti i nepripadnosti…

U ime imperativa očuvanja sopstvene teritorije i nenarušive čistote organske zajednice, nasilje u kolektivističkoj percepciji postaje „odbrana“… Prema Balibaru, ne samo evropska kultura nego i ideja, pa čak i mit o Evropi, sadrži dve specifično rasističke ideološke sheme sposobne da i dalje proizvode efekte kolektivnog sećanja i percepcije: to su sheme kolonijalizma i anti-semitizma. Ako, tvrdi Balibar, maksimalan intenzitet rasističkog diskursa i ponašanja teži da se usredsredi na populacije „arapsko-islamskog“ porekla, to je stoga što je u ovom slučaju došlo do sažimanja i međusobnog preklapanja kolonijalne i anti-semitske sheme. Ovakvu ideološku delotvornost Balibar prepoznaje kao delotvornost prošlosti. I upravo ova ideološka delotvornost prošlosti obavezuje kako na svesnost tako i na pravovremenu dekonstrukciju opasnih ideološko-političkih koncepata. Otud je i svako neoprezno poigravanje zavodljivim insignijama i „moćima“ kolektivističkih identiteta u isti mah i pokretanje iracionalnog mehanizma sa, bez izuzetka, pogibeljnim posledicama. Nema, dakle, nedužnog šovinizma i nema lake koketerije sa idejom nadređene Rase, Nacije ili konfesije. Baš kao što niko nije lišen individualne humane odgovornosti ukoliko je zaklonjen i amalgamisan kolektivnom voljom zajednice.

Nasuprot ksenofobičnim amalgamima koji neprekinuto produkuju konflikte i kolektivne mržnje i nasilja, u projektovanoj slici bezbedne i humane Evrope, ubedljivo su funkcionalizovani narativi o globalnoj bliskosti i solidarnosti, a homogenizacija po principu nacionalnog supstituisana je homogenizacijom po principu humanog. Međutim ,zatvaranje granica i nadletanja helikoptera, scene neshvatljivo brutalnih obračuna makedonskih i mađarskih policajaca sa migrantima, organizovanje protestnih neonacistickih skupova, organizovanje vojske i podizanje “zaštitnih” bedema, upravo su naličje ovih, ne samo ubedljivo funkcionalizovanih, već i u javnom govoru zvanično prihvaćenih narativa…

Da bi uspostavljanje individualne odgovornosti neapsorbovane i nezakriljene kolektivnom svedozvoljevštinom bilo moguće, bio bi, svakako, neophodan preobražaj i preoblikovanje istinom, istorijskom i iskustvenom. Tek takav probražaj značio bi ujedno i pročišćenje, onakvo kakvim ga je video Jaspers 1946., pišući o problemu kolektivne krivice i odgovornosti: „Samoprosvetljenje naroda u istorijskoj osvešćenosti i lično samoprosvetljenje pojedinca naizgled su dve različite stvari. Zapravo se prvo odigrava samo posredstvom drugog… I ovde se moramo okrenuti protiv kolektivnog načina mišljenja. Svaki istinski preobražaj odvija se u pojedincu, u bezbrojnim pojedincima“.

U filozofskom smislu, ovaj individualni etički preobražaj ovekovečen je Kantovim kategoričkim imperativom: „Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama“. U metafizičkom, preobražaj bi se mogao ticati odluke da zaista ljubimo bližnjega i upravo onda kada je „drugačiji“ i „slab“, jer kakav je podvig voleti sopstveni odraz u ogledalu?

U kosmičkom smislu, kao predelu univerzalno važećih antinomija, dobra vest bi, međutim, mogla biti ta da drugost kao stranost zapravo i ne postoji. Jer drugost uvek počinje i završava u nama, kao prisustvo ili odsustvo bliskosti, solidarnosti i empatije ili ravnodušnosti, mržnje i besa… Kao, dakle, precizna i nepogrešiva mera naše sopstvene ljudskosti.

(Autonomija)