ALEKSANDRA ĐURIĆ-BOSNIĆ: Beskonačna borba za svetu teritoriju

10 Nov 2015

Kad nacija/kolektivitet uništava sve što je individualno/drugačije

Sada malo utihle zbog “istorijske pobede”, iracionalne i jezovite rasprave o mogu?nosti da Kosovo postane ?lan Uneska (nije zgoreg podsetiti: Unesko je organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih Nacija, osnovana daleke 1946. godine, sa ciljem da doprinese miru, poštovanju pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda, putem podržavanja me?unacionalne saradnje kroz obrazovanje, nauku i kulturu), kao da su bile svojevsno putovanje vremeplovom. Kao da se od miloševi?evske Srbije do danas, zapravo nije dogodilo – baš ništa.

Krajem osamdesetih i tokom devedesetih, sa isklju?ivo integrativnom nacionalno-teritorijalnom funkcijom, u socio–kulturno-medijskom prostoru Srbije konstruisane su predstave o jeziku, tradiciji, konfesiji, rodu i (svetoj) teritoriji. Konstruisane kao predstave o ugroženosti i neprijatelju, bile su istovremeno i korekcija sadašnjosti i konstrukt budu?nosti. Ideološki konstrukti roda, jezika, konfesije i (svete) teritorije upu?ivali su na jedinstven zahtev i formulisali zajedni?ku krajnju svrhu: ustanovljenje apsolutne nadre?enosti kolektiviteta, naroda, nacije i države svakom individualnom interesu, zahtevu i cilju. Tako je i jedan od najfrekventnijih i, devedesetih, najfunkcionalizovanijih ideoloških mitova, Kosovska bitka, konstruisan po principu ukrštanja tri dominantne predstave: predstave o ugroženom i „obogovljenom rodu“ (Konstantinovi?), ?ija dominacija se ne dovodi u pitanje, vekovnoj, ve?itoj i svetoj bici za svetu, nacionalnu, duhovnu teritoriju i predstave o narodu, kao kolektivnom juna?kom telu koje se uporno bori sa spoljašnjim neprijateljima ali jednako i sa unutrašnjim izdajnicima.

Identitet ovakvog nacionalnog (kolektivnog) subjekta, dakako nezavisnog od istorijskih promena potvr?ivan je, iskušavan i uspostavljan upravo u „vekovnim bitkama“, progonima, stradanjima i lutanjima ?ije trajanje u vremenu ukida pravo na zaborav i oprost. Princip kolektivno-nacionalne bezvremenosti kao neprekinute agonije roda u beskona?noj borbi za (svetu) teritoriju svakako je najuo?ljiviji u kontinuitetu i nepromenjljivosti variranog mita o tragi?nom usudu na Kosovu gde se od 1389. do 2015. prema nekim poetskim, kulturološkim, crkvenim i politi?kim vi?enjima malo šta promenilo. Ako se promenilo išta. Matija Be?kovi? po?etkom devedesetih primetio je da „tamo“ za ve?nost udruženi neprijatelji kradu pam?enje, skra?uju prošlost i otimaju vekove, a Ljubomir Simovi? u drami „Boj na Kosovu“, po kojoj je 1989. snimljen istoimeni film, replikom Pralje poru?io: „Možeš i u ovom i u onom pravcu! I onim uzbrdo i onim nizbrdo! I onim uz vetar i onim niz vetar! I da o?eš ne možeš promašiti: danas u Srbiji i nema drugog puta, do puta na Kosovo! Ni drugih putnika do putnika na Kosovo….“ Ovim literarnim formulacijama savršeno su kompatibilne neke formulacije na društvenim mrežama, kojima se poru?ivalo da je ?lanstvo Kosova u Unesku ravno porazu u Kosovskom boju. Ili, možda, još i gore… Mada verovatno mnogi od komentatora na društvenim mrežama nikada ranije za Unesko ni ?uo nije, a kamoli znao ?ime se ova organizacija bavi.

U ovakvim i sli?nim nacionalno-mitomanskim i pseudopatriotskim tezama, Kosovo je i danas mesto na koje vode svi putevi, univerzalno-tragi?ki topos, ishodište i krajnji put srpskog naroda, duhovni prostor i (sveta) teritorija utemeljena mitom o herojstvu i žrtvovanju. Istovremeno, a to potvr?uju istovetne percepcije, osamdesetih, devedesetih i danas, Kosovo je metafora i kriterijum kolektivnog opstanka „raskrsnica i vaga“, neupitni nacionalno-egzistencijalni uslov. Me?utim, ishod viševekovne i ve?ne bitke na Kosovu kao da je oduvek zavisio upravo od toga da li su Srbi „podeljeni“ i „nesložni“, a država „raskomadana“, i kao takva slaba da se odupre napasti. Kao (sveta) teritorija i nacionalno ishodište, Kosovo je i 2015. u nacionalisti?kom i pseudopatriotskom diskursu vi?eno kao kriterijum kolektivne istine, ali i preduslov nacionalnog trajanja. Otud, u odbrani (svete) teritorije, koja je istovremeno zalog postojanja i potvrda pripadnosti kolektivnom telu kao „obogovljenom rodu“,“ ne u?estvuju samo izdajnici.

Ipak, pre povratka u budu?nost, bilo bi uputno vratiti se još dublje u prošlost, u 1872. i Svepravoslavni sabor u Carigradu, koji je etnofiletizam, obogovljenje plemena i nacije, (stavljanja na pijedestal ljubav prema naciji, a ne ljubav prema Bogu) ozna?io kao – jeres i greh! „U pitanju je tada“, kako je primetio Mirko ?or?evi?, „bio bugarski filetizam, ali se, vremenom, pokazalo da je etnofiletizam nepreležana bolest isto?noga pravoslavlja i sre?e se do danas svuda – najnovija istorija SPC pod Miloševi?em pruža primer etnofiletizma u najgorem vidu“, i podsetio da, „gledano doktrinarno, prema izvornom hriš?anskom u?enju problem odnosa nacije i crkve nije komplikovan“, ilustruju?i to primerom poslanice Sv. Apostola Pavla Galatima: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“.

U projektovanoj slici neke moderne Srbije, koja se sve više i sve ubedljivije ?ini utopijom, umesto novih popisa „izdajnika“ i podela na patriote i one druge, „mrzitelje srpstva“, mogle bi se na?i, u zavisnosti od li?nih afiniteta prema konfesionalnim, eti?kim ili filozofsko-književnim formulacijama i prakti?no primenjene novozavetne paradigme: „blaženi mirotvorci, jer ?e Boga videti“ i „ako ljubavi nemam, ništa sam“, ili, možda, Sofoklova replika koju izgovara Antigona: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam ro?ena“.

Umesto pozivanja na „pravoslavno“ ili bilo koje drugo oružje.

(Autonomija, Photo: Enrico Sortino)

Podelite ovu stranicu!