ALEKSANDER KUDAŠEK: Deveti novembar 1989 – nezaboravan dan

09 Nov 2014

Bio je to nezaboravan trenutak nemačke istorije – dan koji je doneo pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke posle 40 godina

Deveti novembar 1989 – bio je to magičan trenutak. Od nesrećne birokratske formulacije u ranim večernjim satima da „sloboda putovanja stupa na snagu odmah“ – pa do pada Zida tokom noći. Za samo nekoliko sati, život Nemaca i Evropljana se promenio. Dogodila se istorija.

Komunistički DDR je implodirao pod pritiskom demonstracija i odbeglih. Pad Zida je bio kraj DDR-a, iako je nemačko ujedinjenje ostvareno tek godinu dana kasnije. Država bez Zida i bodljikave žice, koja je dozvolila svojim građanima da slobodno putuju, nije više imala razloga da postoji – ako se izuzme njena veza sa Varšavskim paktom i istočnim blokom.

No, Sovjetski Savez – na čijem čelu se nalazio reformator Gorbačov – uzdržao se od primene sile, baš kao i komunistički vlastodršci u Istočnom Berlinu. „Kinesko rešenje“, poput masakra na Trgu nebeskog mira u Pekingu, bilo je isključeno. Devetog novembra 1989. mirovni pokret više nije bio brutalno ugušen kao 1953. u DDR-u, 1956. u Mađarskoj ili 1968. u Čehoslovačkoj. Pad Zida je bio završetak mirne revolucije Istočnih Nemaca.

Deveti novembar je bio dan sreće i suza. On je emotivno pogodio Nemce. Izazvao je zaboravljena i potisnuta osećanja, želju za ujedinjenjen na obe strane, želju za slobodom na Istoku. Bio je to pravi trans koji je obuzeo Berlince i druge Nemce. Osećaj sreće zbog kojeg smo svi tada bili van sebe. Dan i neopisivih osećanja koji je pokazao da ni 40 godina podele nisu mogle da ubiju osećanje međusobne pripadnosti – što je većinu nas iznenadilo. Nastala je i vanvremenski lepa rečenica Vilija Branta: „Sada srasta ono što jedno drugom pripada.“ Ali bilo je to srastanje koje nije bilo usmereno ni protiv koga – a pre svega ne protiv suseda. Mirna revolucija je usidrila Nemačku u središtu Evrope.

Ustanaka Istočnih Nemaca je bio usmeren protiv komunističke diktature, protiv tutorske države koja je sve regulisala. Bio je to ustanak za otvorenu zemlju u kojoj ljudi više nisu živeli u zatočeništvu. Zbog toga je glavni bio onaj za slobodom putovanja; zahtev za smanjenjem upliva države nije bio tako jak. I zato je prava ironija istorije to što je želja Nemaca na Zapadu i Istoku za jakom državom koja se stara o građanima deo zajedničke političke DNK ponovo ujedinjene Nemačke. Pobuna protiv države bila je pobuna protiv onih gore, ali ne i pobuna za otvoreno društvo.

Nemačka je, posle 9. novembra 1989, postala protestantskija, istočnija, ideološki mekša i manje kontroverzna, a može se reći i – levlja. Na čelu države je dvoje Istočnih Nemaca: predsednik Joahim Gauk i kancelarka Angela Merkel. Na njima se vidi otisak iskustva koje su imali sa DDR-om. To nekima ponekad i smeta. Ali, to jeste normalna politička svakodnevica koja ne deli Istok i Zapad. Unutrašnje jedinstvo je odmaklo dalje nego što mnogi misle. A počelo je zajedničkim osećanjem sreće 9. novembra 1989.

Autor je glavni urednik DW-a

(Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!