Aleksandar Roknić: Policija vs. tužilaštvo

20 Oct 2016

Stari Rimljani su imali izreku – čija korist, njegova i odgovornost, a korist od nezakonitog rušenja objekata u Savamali su imale gradske vlasti

Državne institucije u Srbiji rade na dugme: sad ih uključiš, sad ih isključiš. Kao Homer Simpson u jednoj od epizoda Simpsonovih: posle beskrajnog pritiskanja dugmeta, on više ne zna da li je svetlo ili mrak. Najbolji primer tog “on-off” principa u radu institucija je slučaj Savamala, gde je u noći između 24. i 25. aprila paravojna grupacija od 30-ak naoružanih, uniformisanih osoba bez oznaka i maskiranih fantomkama – bagerima srušila 10-ak poslovnih objekata u Savamali.

Pritom su crnim džipovima blokirali okolne ulice, slučajne prolaznike legitimisali (valjda navika), a čuvara jednog od objekata vezali i mučili. Policija na brojne panične pozive građana nije izašla na teren jer je, kako je to ministar policije rekao, postojala opasnost da policajci stradaju od strujnih kablova koji su virili iz porušenih objekata.

Više javno tužilaštvo u Beogradu već mesecima traži od policije da prikupi dokaze o ovim događajima. Prema Zakoniku o krivičnom postupku tužilaštvo rukovodi istragom, što znači da je policija servis tužilaštva. Ali policija ignoriše tužilaštvo u ovom predmetu koji je krucijalan za vladavinu prava i bezbednost građana, na čemu u pregovorima sa Srbijom insistira i EU, u nedavno otvorenim poglavljima 23 i 24 – pravosuđe, ljudska prava i bezbednost.

Tužilaštvo je u proteklih 5 meseci policiji poslalo 4 zahteva za prikupljanje potrebnih obaveštenja a, kako je objavio Insajder, pre 3 nedelje uputilo i urgenciju „za postupanje po podnetim zahtevima“. To znači da istraga o tome šta se desilo u Savamali tapka u mestu. Kada Tužilaštvo šalje urgencije policiji, to znači da policija ne radi ništa. Tužilaštvo nema drugi zakonski instrument kojim bi nateralo policiju da radi ono za šta je građani države Srbije plaćaju. Ili možda imamo partijsku policiju koja ispunjava privatne želje nekolicine ljudi iz državnog vrha, kao u vreme režima Slobodana Miloševića. Znamo kako se to završilo – ispunjavanjem naloga za likvidacije političkih protivnika i kritičara Miloševićevog režima.

Zanimljivo je da je Više tužilaštvo na pitanja lista Danas o tome da li postoje problemi tužilaštva u komunikaciji sa policijom u vezi s ovim slučajem, odgovorilo da tužilaštvo nikada nije imalo problema u komunikaciji sa policijom, „a to se odnosi kako na konkretne predmete tako i na svakodnevno postupanje policijskih službenika i zamenika javnog tužioca u predmetima koji su u nadležnosti Višeg tužilaštva“.

„Dakle, saradnja tužilaštva i policije je odlična i ne postoje nikakvi problemi u međusobnoj komunikaciji“, rekla je portparolka tužilaštva Tatjana Sekulić i dodala da se “predmet o rušenju objekata u Savamali ne nalazi ni u čijoj fioci, već tužilaštvo postupa od prvog trenutka, tačnije od prvog saznanja o ovom događaju”.

Biće da se u ovom slučaju policija ipak otrgla kontroli tužilaštva. Možda policija nije obaveštena o tome da se tužilačka istraga primenjuje od oktobra 2013. godine.

I zaštitnik građana Saša Janković je obavio svoju istragu i prikupio masu dokaza o umešanosti policije u ovaj slučaj. Dokazano je da je ona imala nalog iz vrha – da li policije ili Vlade Srbije, da ne reaguje i da pusti “fantomske bagere” da poruše objekte koji ometaju sprovođenje megalomanskog projekta naprednjaka Beograd na vodi.

Ko može da naredi policiji da ne izađe na teren na pozive građana? Iz transkripata razgovora dežurnog smene u stanici policije zaduženoj za Grad Beograd, jasno je da je dobijena naredba da se za situaciju u Savamali građani preusmeravaju na Komunalnu policiju i da se ne šalje dežurna patrola na lice mesta.

Problem blokade institucija i nesprovođenja zakona u Srbiji nije nov. Na te probleme ukazuje se u svakom izveštaju međunarodnih institucija, ali vlast za to ne haje, jer su uprkos tome otvorena baš poglavlja na koja se ovaj problem odnosi – pravosuđe i bezbednost. To samo pokazuje koliko ceo proces pridruživanja EU zapravo zavisi od političke volje a ne postignutih rezultata. Drugim rečima, ako je odlučeno da Srbija postane deo EU, onda se ovakvi slučajevi podvode pod unutrašnja pitanja i Unija se u njih ne meša.

A da li će biti rešen ovaj slučaj, na čemu insistiraju i desetine hiljada građana koji već peti put protestuju na beogradskim ulicama – pa neće, jer ne postoji politička volja da se obelodani da, kako je to lepo rekao premijer Aleksandar Vučić, iza rušenja u Hercegovačkoj “stoji vrh gradske vlasti”. Stari Rimljani su imali izreku – čija korist, njegova i odgovornost, a korist od nezakonitog rušenja objekata u Savamali su imale gradske vlasti.

Ministar policije Nebojša Stefanović tvrdi da je sve u najboljem redu i da će nadležni u policiji sa tužilaštvom „raspraviti šta je urađeno, šta je dostavljeno, šta nije, da li treba još nešto da se dostavi od dokumenata“. Naravno, nijednoj vlasti ne odgovaraju odgovorni, savesni i efikasni tužioci koji krivično gone najviše državne funkcionere. Setimo se sramnog prekršajnog postupka koji je krajem 2009. bio pokrenut u marketinške svrhe protiv tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Da bi pokazao da institucije rade svoj posao, Tadić je naterao policiju da podnese prekršajnu prijavu protiv njega, jer je 2009. na fudbalskoj utakmici Srbije i Rumunije ispijao šampanjac sa brojnim ministrima i gradskim funkcionerima, uprkos Zakonu o sprečavanju nedoličnog ponašanja na sportskim manifestacijama. Predsednik je sve priznao pred prekršajnim sudijom, a kaznu od tadašnjih 40.000 dinara je platio i nije se žalio. Zbog sprdanja političara sa državnim institucijama, zbog njihovog ponižavanja i unižavanja, slučajevi kao što je Savamala završavaju kao postupak protiv Tadića – u mehurićima.

Autor je urednik i novinar u dnevnom listu Danas iz Beograda.

(Peščanik.net)