Aleksandar R. Miletić: Ljušićev udžbenik istorije – 10 godina šovinističkog trovanja gimnazijalaca

21 Sep 2017

"Neprihvatljivo je da se ovakve uvredljive opservacije koje raspiruju mržnju i netrpeljivost mogu naći u zvaničnom i od strane ministra prosvete odobrenom udžbeniku namenjenom adolescentima"

Ovaj tekst napisan je pre ?etiri godine ali sam ga svojevrsnom autocenzurom zadržavao za sebe i nisam dozvoljavao da ugleda svetlost dana. Razloga ima nekoliko, više li?ne nego principijelne prirode. U prvom redu, zadržavao me je respekt prema nau?nom opusu profesora Radoša Ljuši?a koji je dao kolosalni doprinos našoj istorijskoj nauci; dovoljno je pogledati bibliografiju, istražene teme, diskutovane probleme, pa da se zapitate da li se ovom ?oveku može bilo šta prigovoriti. Uz to, prema meni li?no tokom studija, kao nastavnik, Ljuši? je bio korektan i pravi?an (1).

Dakle, s jedne strane obzir prema li?nosti autora i prema našoj hijerarhijski postavljenoj zajednici istori?ara, s druge, “ušuškanost” u svojevrsnoj kulturi nezameranja (D. Kiš) u?inili su da pomislim da je primerenije da ovaj tekst ne objavljujem. Ipak, za sve vreme trajanja ove prolongirane autocenzure nisam ostajao spokojan. Progonili su me demoni koje sam prepoznao bave?i se analizom Ljuši?evog udžbenika istorije za tre?i razred gimnazije opšteg i društveno-jezi?kog smera (Beograd: Freska, 2013 u daljem tekstu: Udžbenik, 2013). ?vrsto uveren u neispravnost i neprimerenost sadržaja ovog udžbenika, a misle?i u prvom redu na nepopravljivu štetu koju on iznova nanosi generacijama gimnazijalaca, mirne savesti predajem ovaj tekst na sud zainteresovanim savremenicima i publici.

Pomenuti udžbenik istorije autora Radoša Ljuši?a u upotrebi je od 2007. godine; prvobitno je bio izdanje Zavoda za udžbenike, zatim izdava?ke ku?e Freska. Iako se, kako je ve? uo?eno, odlikuje etnocentri?nim, jednostranim, neodmerenim, iracionalnim, a ?esto i potpuno šovinisti?kim elaboracijama i opaskama na ra?un manjinskih i susednih naroda i pripadnika drugih veroispovesti, ovaj udžbenik do sada nije bio podvrgnut sistematskoj kritici u okviru istorijske struke. Naime, kolege politikolozi su u zborniku koji je izdat 2015, ve? prepoznali i podvrgli analizi jezik etni?kih uvreda i mitologizacije koji se nalazi u udžbeniku (2). Me?utim, ni ovaj zbornik nije uzburkao duhove u našoj sredini, niti je mobilisao tzv. stru?nu i nau?nu javnost protiv ovog udžbenika. A trebalo je…

Ve? pomenuta kultura nezameranja svakako ima dosta udela u izostanku javne debate povodom udžbenika koji se ve? 10 godina nalazi u upotrebi u našim gimnazijama. U nastupaju?im pasusima izloži?u relevantne primere sadržaja ovog udžbenika koji ?e, nadam se pokrenuti diskusiju ili barem razmenu mišljenja me?u istori?arima. Analizirani su samo delovi udžbenika koji su posve?eni nacionalnoj istoriji. Pored razmatranja sadržaja koji su prisutni u udžbeniku smisleno je postaviti pitanje o kriterijumima selekcije ?injenica, t.j. razlozima izostavljanja sadržaja koji se nisu našli u njemu. Srpski veliki narativ, koji prepoznajemo u apologetskoj i pseudoherojskoj intonaciji Ljuši?evog udžbenika, podrazumeva naj?eš?e takvu – selektivnu, nekriti?ku, pravolinijsku i zasla?enu pri?u o uzlaznom razvoju srpskih institucija, države i naroda. U sadržajima nastavnog programa i udžbenika istorije u Srbiji retko se nalaze ili gotovo da nema elemenata kriti?kog odnosa prema razvoju nacionalnih institucija i nacionalnoj prošlosti uopšte. Ovo se naro?ito odnosi na oblasti iz istorije neuspele modernizacije društva, korupcije, diskriminacije žena i manjinskih grupa i kršenja humanitarnog prava od strane srpskih/jugoslovenskih vojnih formacija. Pomenute kategorije razvojnih problema i zlo?ina ?esto nisu ni pomenute, a kamoli detaljno analizirane u osnovnoškolskim i srednješkolskim udžbenicima. Ljuši?ev udžbenik u tom smislu nije izuzetak.

Pogledajmo najpre kako se u Ljuši?evom udžbeniku, koji je sav sazdan na kontrapunktu “mi-oni”, portretiše srpska etni?ka strana. U delovima udžbenika koji se odnose na ratne doga?aje (1804-15, 1876-78) srpski narod se prikazuje ili u pateti?nom herojskom kontekstu ili u prenaglašenom kontekstu žrtve turskog nasilja. Na stranicama udžbenika smenjuju se dramati?ne i potresne slike nasilja u?injenog prema srpskom civilnom stanovništvu pred ustanak 1804 i nakon propasti ustanka 1813-14; izme?u ostalog, arhai?nim izrazima apostrofira se nasilje prema srpskim ženama: „Srpsko selo izgubilo je mir, a srpski seljak obraz usled nasilja vršenog nad devojkama i ženama” (str. 162). Autor, u isto vreme pre?utkuje pogrome protiv muslimanskog gradskog stanovništva po?injene od strane srpskih ustanika u 1807. godini. Sistematsko ubijanje gradskog muslimanskog stanovništva u Srbiji u martu 1807. za profesora Ljuši?a svakako nije ni sporna ni nepoznata istorijska ?injenica. On, uostalom, tu epizodu uzgredno pominje u svojoj knjizi o Kara?or?u: „Kolonu Turaka (dvesta pedeset ljudi) kod Pašine ?esme napali su srpski odredi, i sve ih pobili (6. mart). Potom su pobijeni svi odrasli Turci u Beogradu i Šapcu, osim onih koji su se pokrstili. [. . .] Vest o pokolju izazvala je u Stambolu lavinu mržnje“. (Radoš Ljuši?, Vožd Kara?or?e I, Smederevska Palanka: Invest Eksport, 1993,, str. 202).

Za vreme ovog pogroma samo su oni muslimani koji su pokršteni mogli preživeti pokolj, a preživele turske žene su srpski ratnici i njihove starešine, po pravu ja?eg, uzimali za žene ili roblje. Ljuši? je u svojoj knjizi Ljubavi srpskih vladara i politi?ara pisao o ?itavom haremu koji je ustani?ki vojvoda Milenko Stojkovi? napravio od ovih nesre?nih žena. Na jednom mestu Ljuši? ove seksualne robinje eufemisti?ki naziva „milosnicama“: „Do Porte je doprla vest da se ruski konzul [Rodofinikin] ponaša u Beogradu kao despot. [. . .] Dali su mu najlepšu ku?u u Beogradu, Ku?uk Alijinu, odredili mu stražu i pratnju, obezbedili milosnice od zaostalih Turkinja“ (Radoš Ljuši?, Vožd Kara?or?e I, Smederevska Palanka: Invest Eksport, 1993, str. 244-5). Status žrtve priznaje se, dakle, samo srpskim ženama koje su, kao neja?, podvrgavane nasilju, dok se muslimanske žene predstavljaju kao milosnice ili gotovo kao žene lakog morala, onako kako su bile portretisane i u televizijskoj seriji Vuk Karadži?.

U petoj epizodi serijala, dve pokrštene Turkinje, raspremljene u postelji, dodiruju Mikija Manojlovi?a, televizijskog Vuka Karadži?a, koji nerado i tek na njihov nagovor pristaje da se upusti sa njima u odnos. Nedoli?ni dijalog scenariste Milovana Vitezovi?a ide ovim redom:

Vuk: Ajde idite sad.
Turkinje: Ne teraj nas gospodaru. A kuda bismo, svi su nam pobijeni. Mi smo pokrštene. Služi?emo te. Pokaza?emo se gospodaru.
Vuk: Jesam li vas? Obe?
Turkinje: Ho?eš li sad?
Vuk: Kako vam drago. Nijesam vas tjerao; nijeste mi žene…

Dakle, i u popularnoj i u istoriografskoj percepciji ovog istorijskog doga?aja, u srpskoj sredini ne samo što nema empatije ni razumevanja za sudbinu ovih žena, ve? se one dodatno ponižavaju kao svojevoljne naložnice. Ustani?ka nasilja i zlodela kojih je bilo u velikom broju, u Ljuši?evom udžbeniku se pre?utkuju, a od turskih zlo?ina se prave krajnje iracionalne, sugestivne ilustracije poput one vezano za doga?aje nakon propasti Hadži-Prodanove bune 1814. godine: „Beograd je kao i godinu ranije bio ljudska kasapnica, gnezdo užasa i strahota, jedinstveno mesto u svetu gde su mu?enici nabijeni na kolje razgovarali sa svojim uku?anima“ (Ljuši?, Udžbenik, str. 176).

U nastavnoj jedinici koja se bavi ratom 1876-78. nema niti pomena o proterivanju albanskog stanovništva iz Topli?kog okruga i drugih prisajedinjenih oblasti. Ovaj doga?aj je kasnije imao ogroman demografski i politi?ki zna?aj po prilike na Kosovu, gde su se ove izbeglice preselile. Etni?ki Albanci, naime, ?inili su pre rata apsolutnu ve?inu populacije na prostoru budu?eg kuršumlijskog i prokupa?kog sreza; oko 49,000 pripadnika ove zajednice, zajedno sa još oko 22,000 muslimana drugog etni?kog porekla bili su proterani nakon konflikta ili su se povukli sa turskom vojskom za vreme vojnih operacija (3). Srpski istori?ar Jovan Hadži-Vasiljevi? još je po?etkom prošlog veka podrobno opisao mehanizam prisile koji su srpske vlasti koristile kako bi bili proterani i delovi albanskog stanovništva koje se u prvi mah nije iselilo (4).

Kod Vasiljevi?a nalazimo i rano sagledavanje negativnih posledica koje je ovo proterivanje imalo po sveukupne srpsko-albanske odnose i po status i položaj srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Priliv ogor?enih izbeglica-muhadžira iz Toplice na Kosovo, naime, znatno je pogoršao situaciju u kojoj je tamo živelo srpsko stanovništvo. U svom dopisu iz 1907, srpski konzul u Prištini, slavni pesnik Milan Raki?, citirao je navod jednog od svojih prethodnika Svetislava Simi?a iz 1898. U tom referatu “proterivanje Arnauta iz Srbije” navedeno je na tre?em mestu me?u razlozima koji su onemogu?avali uspostavljanje sporazuma sa kosovskim Albancima (Andrej Mitrovi?, Milan Raki?, Konzulska pisma, 1905-1911. Beograd: Prosveta, 1985, str. 95).

Nema sumnje da bi ?injenice o proterivanju Albanaca iz Toplice i drugih novoprisajedinjenih krajeva 1878. trebalo uneti u udžbenike istorije kako bi kompleksna slika etni?ki motivisanog nasilja na Kosovu mogla da bude sagledana u širem kontekstu doga?aja. Unošenje ovog sadržaja donelo bi multiperspektivnost i jedan novi senzibilitet u razumevanju srpsko-albanskih odnosa koji su znatno složeniji od jednostranog koncepta viktimizacije srpske strane, kako to diktira ve? tradicionalni veliki narativ Srbije. Ljuši?ev udžbenik je, umesto takvog problematizovanja situacije, zaokupljen jedino teritorijalnim dobicima mlade srpske države. Tamne strane nacionalne istorije se zaobilaze tako da u udžbeniku nema, primera radi, ni pomena o istorijatu mukotrpne društvene emancipacije Jevreja u 19-vekovnoj Srbiji, dovršene tek nakon Berlinskog Kongresa, koji je primorao vlasti u Srbiji da Jevrejima priznaju sva gra?anska prava.

Uz nacional-romanti?arske sentimente, jednostranost i etnocentri?nost u pristupu doga?ajima iz nacionalne istorije Ljuši?ev udžbenik se i na krajnje nedelikatan na?in izražava o katoli?koj crkvi i o muslimanskom stanovništvu u Srbiji. Pretke današnjih Bošnjaka muslimanske veroispovesti Ljuši? rutinski kvalifikuje kao „konvertite“ ili „potur?enjake“ (termin koji ima u sebi pogrdnu konotaciju). Na jednom mestu u udžbeniku stoji: „Memoaristi s po?etka 19. veka beleže da su ti muslimani, potur?enjaci, bili gori i nesnosniji raji od Osmanlija, pravih Turaka”. Na drugom mestu u udžbeniku se hvali stav Srpske pravoslavne crkve „koja je, u najboljoj nameri, brane?i pravoslavlje [. . .] imala negativan odnos prema preverenom delu svog naroda“ (Udžbenik, str. 259).

Privid objektivnosti u iznošenju etni?kih diskvalifikacija u ovom udžbeniku postiže se i koriš?enjem navoda iz onovremmene publicistike. Upe?atljiv primer predstavlja opširni citat preuzet iz putopisa koji je sredinom 19. veka pisao ruski slavista Aleksandar F. Giljferdin. U ovom citatu izložen je pojednostavljeni narativ o preveravanjima i na jednom mestu sabran je zna?ajan deo etno-kulturnih stereotipa i degradiraju?ih karakterizacija vezanih za pokatoli?avanje Srba, a naro?ito za njihovu konverziju u islam. Giljferdin nalazi da su bosanski Sloveni „primali islam iz materijalnih pobuda”, a da su kasnije postali preterano revnosni u novoj veri: „Renegat postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo“ (Udžbenik, str. 246).

Srpski nacionalni identitet je jedina identitetska legitimacija za koju se zalaže Ljuši?ev udžbenik. Ovaj udžbenik nije udžbenik istorije Srbije, ve? istorije eti?kih Srba. ?ak i u domenu razumevanja etni?kog identiteta Ljuši?eve koncepcije su u najmanju ruku zastarele i prevazi?ene. Ljuši? je pristalica primordijalnog koncepta srpske nacije uz više ili manje o?iglednu osudu i nipodaštavanje onih koji su navodnom verskom konverzijom, ili naknadnim razvojem nacionalne svesti postali Šokci-Hrvati, Muslimani-Bošnjaci ili Crnogorci. Za ove poslednje Ljuši? generalizuje: “Crnogorci su deo srpskog naroda – etni?ko poreklo im je srpsko”. Autor ide i nekoliko koraka dalje i za jedan format udžbenika istorije krajnje neprimereno se bavi karakterologijom ovog naroda: “Pravoslavlje, Rusija i Srbija, tri su bitna ?inioca u povesti Crne Gore. Crnogorci su se kleli u sva tri, ali nikada iskreno, ve? prema potrebama… (Udžbenik, str. 227).

Me?uetni?ki odnosi se u ovom udžbeniku profilišu gotovo u celosti kroz konfliktne situacije ili kroz iskustvo etni?ki ili religijski motivisanog nasilja. Tako recimo, kada Ljuši? piše o bosanskom begovatu, logika rezonovanja sra?unata je da poentira ukazivanjem na konflikt: „Muslimanski patriotizam bio je ovde (u begovatu) najizraženiji. Iz tih razloga su muslimanski pohodi iz Bosanskog pašaluka na Srbiju bili najja?i“ (Udžbenik, str. 243). Nije re?eno kada, pa je za pretpostaviti da se misli u vreme srpskih ustanaka. Ako je zaista tako onda moramo revidirati opšte poznatu ?injenicu da su najja?e turske vojske prema ustani?koj Srbiji dolazile iz Rumelije, dakle iz pravca Niša, a ne Bosne; ili se ovde jednostavno radi o potrebi da se „Poturica“ kao navodni nacionalni otpadnik predstavi opasnijim od samog Tur?ina.

Na istoj stranici udžbenika gde se objašnjavaju anti-srpske pobude bosanskog begovata nalazi se i osvrt na albansku represiju, a u kontekstu objašnjavanja teškog položaja srpskog stanovništva u tzv. Staroj Srbiji. Za protagoniste represije Ljuši? koristi za Albance uvredljivi izraz “šiptarski feudalci”. S jedne strane postavljaju?i agresivni bosanski begovat, s druge šiptarske zulum?are, Ljuši? je ozna?io granice srpske etni?ke teritorije imaginarnim šan?evima koje podiže prema neprijateljskim identitetima. U tom kontekstu treba dodati da u ?itavom udžbeniku nema ni jedne afirmativne konstatacije u odnosu na susedne narode ili etni?ke i religijske manjine. Kada su Ma?ari u pitanju, mali prilog o nacionalnoj igri ?ardaš predstavlja jedini podatak koji nije imao neku negativnu konotaciju (Udžbenik, str. 89).

Neke opservacije vezane za Muslimane-Bošnjake su bez ikakve potrebe stavljene u udžbenik, ?ini se tek da se kaže nešto negativno, pritom iz najnepristojnijeg repertoara me?uetni?kih stereotipa na Balkanu: „O Turcima je u svesti balkanskih naroda ostala negativna predstava, uz retke izuzetke, a još gora o svojim sunarodnicima koji su primili islam, i kao konvertiti morali da dokazuju svoju pravovernost“. (str. 268) U kontekstu krhkih me?uetni?kih odnosa post-Miloševi?evske Srbije neprihvatljivo je da se ovakve uvredljive opservacije koje raspiruju mržnju i netrpeljivost mogu na?i u zvani?nom i od strane ministra prosvete odobrenom udžbeniku namenjenom adolescentima. Pri tome, uopšte nije retori?ko pitanje: šta je uopšte svest „naroda“? Do kada je ta „negativna predstava“ trajala u „svesti naroda“? Da li traje i danas i ako traje – da li je to stanje „normalizovano“ i legitimisano Ljuši?evom interpretacijom prošlosti?

Ljuši?ev udžbenik, iako štampan u zemlji koja je zvani?no zemlja-kandidat za ?lanstvo u EU pokazuje o?igledno podozrenje prema procesu evropskih integracija. Štaviše, u udžbeniku se predo?ava jedna potpuno li?na, reklo bi se intimna Ljuši?eva teorija zavere u kojoj su EU i katoli?anstvo upregnuti protiv suverenosti balkanskih država: „?ak i u globalisti?ki ure?enoj Evropi, pre svega, u Rimokatoli?koj crkvi, ako i nema velikih pobornika privrženih ideji o samostalnim balkanskim državama, nema ni velikih zagovornika o Turskoj kao delu porodice evropskih naroda (EU). Ta podeljena mišljenja ?ine da se Balkan ose?a kmetom Evrope“ (str. 270). Ako nekome nije jasno šta ta?no zna?i Ljuši?ev globalizam, pojam je u udžbeniku definisan kao „posmatranje i preovladavanje celine“ (Udžbenik, str. 265) šta god to u ovom slu?aju zna?ilo ili moglo zna?iti.

U svetu modernih ideologija, Ljuši? lakim potezom pera uspostavlja jedan bipolarni sistem u kojem su supretstavljene ideologije onoga što on naziva globalizmom i uz koji stoje negativne konotacije i takozvanog „ponositog tradicionalizma“ koji je istaknut u afirmativnom kontekstu. Verovatno ve? zbunjeni gimnazijalac u pomenutoj opservaciji dobija i jednu malu nedelikatnu opasku na ra?un Bugara i njihovih državotvornih sposobnosti: „Grci, Bugari i Srbi borili su se za obnovu svojih srednjevekovnih carstava, pri ?emu su Grci i Srbi bili uporniji od Bugara. Dugo se za ovu pojavu koristio pojam – ponosni tradicionalizam [?], danas usled prevlasti globalizma, osporavan.“ (Udžbenik, str. 265)

Ljuši?ev udžbenik bez potrebne distance i nekriti?ki a zapravo potpuno afirmativno govori o srpskom nacionalizmu i tzv. kosovskom zavetu. U patosu patetike on piše da je „vidovdanska etika, neograni?ena vremenom i prostorom utkala u svest srpskog naroda jednu od bitnijih karakternih crta – rodoljublje.“ (str. 264) Da ne bi bilo zabune oko pojmova, Ljuši?ev udžbenik nacionalizam definiše kao „kult prema sopstvenom narodu i državi“ (str. 259).

Kakvu poruku adolescent u tre?em razredu gimnazije dobija iz ovakvog udžbenika? U njegov pogled na svet usa?uje se podozrenje prema katolicima, muslimanima i EU. U jednom društvu koje pokušava da zapo?ne process otvaranja poglavlja u pristupanju EU, preporuka udžbenika tom gimnazijalcu je vra?anje nacionalizmu i “ponosnom tradicionalizmu” koje treba protivstaviti globalisti?koj Evropi. Njegov jezi?ki aparat „oboga?uje“ se šovinisti?kim kvalifikacijama, a u njegovu svest o prošlosti utiskuju se pojednostavljeni narativi i selektivne slike prošlosti u kojoj su Srbi uvek bili pravednici, žrtve ili heroji, a drugi narodi uvek i samo zlo?inci i silovatelji. Ve? deset generacija gimnazijalaca se u ovom udžbeniku susre?u sa potpuno anahronim uvredljivim opaskama na ra?un karaktera i morala susednih naroda i pripadnika etni?kih i konfesionalnih manjina. Za brzu edukaciju u domenu ve?ine ovih opštih mesta i negativnih stereotipa adolescent nije morao uzimati Ljuši?ev udžbenik u ruke. Sve je to lako dostupno u primitivnom kolokvijalnom koloritu naše sredine. Ve? je neko prokmentarisao kako nam za tu vrstu edukacije nisu bili potrebni doktorati, katedre i udžbenici.

Borave?i ove godine u svojstvu nau?nog saradnika u Slova?koj upoznao sam se sa širokom javnom debatom koju je izazvalo 1995. pojavljivanje kontroverznog nastavnog priru?nika autora Milana ?urice. Pored nedelikatnog odnosa prema manjinama i zna?ajnog osporavanja ?injenica o Holokaustu, problem sa ovim udžbenikom je bio pokušaj aktivne rehabilitacije režima i li?nosti slova?kog kolaboracioniste Jožefa Tise. Mobilizacija istaknutih javnih li?nosti liberalne i leve provenijencije i institucija (politi?ke partije, Akademija nauka, Ministarstvo prosvete) doveli su u pitanje akreditaciju pomenutog priru?nika koji je 1997. bio povu?en iz nastavne upotrebe. Podrška udžbeniku dolazila je samo od uticajnih ?lanova Matice slovenske i iz redova ultra-desnih politi?kih partija. Zašto u našoj sredini, po pravilu, ne dolazi do javne debate takvog intenziteta kao što je to bio slu?aj u Slova?koj?

Jedno od objašnjenja ponudio je Martin Pekar, upravnik odeljenja za istoriju na košickom univerzitetu „Pavle Šafarik“. On, naime, smatra da sloboda akademskih diskusija u Slova?koj ima veze sa postojanjem velikog broja samostalnih regionalnih i institucionalnih centara koji imaju relativnu nezavisnost kako u pogledu finansiranja, tako i u pogledu uvo?enja pojedinaca u nau?na zvanja. U srpskoj istoriografskoj sredini stvari i dalje funkcionišu po principu starešinstva i po ve? pomenutom modelu nezameranja autoritetima. Da li ?e tzv. stru?na i nau?na javnost, predstavnici Nacionalnih ve?a nacionalnih manjina i zvani?nici Ministarstva prosvete ostati i dalje nezainteresovani za ovaj slu?aj?

1. Naveš?u samo jednu anegdotu sa ispita koji sam polagao pre 15-ak godina kod profesoraLjuši?a. Sukobili smo se tom prilikom oko pitanja ustavnih reformi iz 1811. godine i ja sam sve vreme zastupao interpretaciju suprotnu onoj sa kojom je profesor Ljuši? izašao u svojoj knjizi o Kara?or?u. Ja sam, naime, branio prethodno mišljenje koje je formulisao Vuk Karadži?, a kasnije preuzeo i Slobodan Jovanovi?, a koje je u pomenutim ustavnim reformama nalazilo klicu kasnijeg vojnog poraza srpske države Prvog srpskog ustanka. Iako je profesor Ljuši? to oštro osporavao, nisam odstupao i nisam se predavao. Na kraju, vidno iznerviran, užurbano je upisao ocenu i pružio mi indeks uz re?i: „Kolega, vi niste u pravu, ali ovo je odli?an odgovor i ovo je ?ista desetka!“

2. Goran Tepši?, Radmila Nakarada, Mirjana Vasovi?, Etni?ki stereotipi i nacionalni mitovi kao prepreke pomirenju u srpsko-albanskim odnosima, Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet politi?kih nauka, 2015. Pored drugih udžbenika istorije, Ljuši?ev je analiziran u prilogu ?iji su autori Renata Eremi? i Goran Tepši?

3. Miloš Jagodi?, “The Emigration of Muslims from the New Serbian Regions 1877/1878 “, Balkanologie [On-line], Vol. II, n° 2/ decembar 1998, pristupljeno 26. jula 2017. URL : http://balkanologie.revues.org/265; pre Jagodi?evog ?lanka procenjivano je da je svega oko 30,000 etni?kih Albanaca bilo proterano iz novooslobo?enih krajeva.

4. J. H. Vasiljevi?, Arbanaska liga – Arnautska kongra i srpski narod u Turskom carstvu, 1878-1882, Beograd: Ratnik, 1909, str. 11-20.

(Internetbilten) 

Podelite ovu stranicu!