ALEKSANDAR POPOV: Pokušaji stvaranja etnički čistih država na Balkanu vode u novi rat

29 Jan 2017

Reagovanje na tekst Timotija Lesa u časopisu Foreign Affairs

Gospodin Timoti Les, iskusni britanski diplomata, koji je u ranijem periodu i službovao na ovim prostorima, nedavno je objavio svoju analizu sa mogućim rešenjima za problem Balkana koja je izazvala oprečne reakcije. Osnovna premisa teksta je da neće biti mira na Balkanu dok se ovde ne stvore etnički čiste teritorije – velika Srbija, velika Hrvatska i velika Albanija.

Kada je reč o reakcijama na ovu analizu, interesantno je da ih je više bilo van ovih prostora nego od onih čije se kože sve to najviše tiče, to jest iz našeg regiona. Ovakve reakcije su tim više bile očekivane jer domaći političari (naravno ne svi) sve češće verbalno ili praktičnim potezima idu u pravcu zaokruživanja etnički čistih teritorija, pa im ovakav pogled sa strane od jednog uglednog autora daje dodatne argumente da su u pravu. Baš zato na ovu anlazu treba odgovoriti argumentovano, ali pre svega korišćenjem suvih, a često i surovih činjenica.

Krenimo od ključne postavke kroz koju nam autor nudi trajan mir kroz stvaranje etnički čistih teritorija. Da li autor ove analize stvarno veruje da je to moguče čistim političkim inženjeringom uz posredovanje ključnih svetskih sila? Ako se malo, ili malo više, osvrnemo unazad ne samo na ovim prostorima, ni jedno ovako obimno prekrajanje granica, koje bi stvorilo potpuno novu političku kartu regiona, nije se nikada desilo bez rata, nego je – naprotiv – obavezno započinjalo ratom, a završavalo na mirovnim konferencijama, a nikako pre, ili mimo toga.

Još nam je svež primer poslednjeg balkanskog rata devedesetih, kada je nakon raspada nekadašnje Jugoslavije postala dominantna teorija krvi i tla, na čijem je tragu i Lesova analiza, kada je ovde postala omiljena disciplina crtanje karata, prvo na salvetama, a onda i ocrtavanje novih linija na vojnim mapama. Ovo su pratile i izjave nacionalnih autoriteta poput one Dobrice Ćosića, poznatog pisca i takozvanog oca nacije: “Ako već ne možemo da živimo zajedno hajde da se raziđemo u miru”. Ova izjava se odnosila na Bosnu i Hercegovinu, gde su narodi koji su tu živeli bili toliko isprepleteni i povezani da se ovo razdvajanje nije moglo izvesti bez krvarenja, što je mogao pretpostaviti iole politički pismen čovek, a kamoli neko ko je slovio za oca nacije. Ne mislim da je motiv gospodina Lesa isti, ali način rešavanja i njegove posledice bi sigurno bile iste.

Nakon ovog usledili su krvavi ratovi na ovim prostorima i, iako je od njihovog okončanja prošlo više od dve decenije, još smo daleko od toga da se zacele sve rane i još nismo prebrojali sve mrtve i nestale u ratnom vihoru.

Imajući sve navedeno u vidu dolazimo do suvih i surovih činjenica:

– da li autor teksta stvarno veruje da bi se narodi u BiH mogli razdvojiti i priključiti zemljama matičnog naroda bez rata, tim pre jer bi se Bošnjaci po drugi put u kratkom vremenu našli u mengelama dva jaka nacionalizma – srpskog i hrvatskog,

– kako stvoriti etnički čiste teritorije, kada su i posle svih etničkih čišćenja narodi na ovim prostorima i dalje manje ili više izmešani. Moglo bi se to rešiti ‘receptom’ koji je već primenjian u ratovima iz devedesetih – takozvanim humanim preseljenjem, tako što je deo manjinske nacije bio ubijen, a ostali proterani iz svojih domova,

– Pokušaj stvaranja etnički čistih država nakon raspada Jugoslavije devedesetih, koji se završio krvavo, desio se u jednom daleko stabilnijem evropskom i regionalnom kontekstu. Međutim, u situaciji kada imamo krizu EU i globalnu krizu, koje i inače nose mnoge neizvesnosti, pri čemu se sve češće spominje mogučnost izbijanja novog svetskog rata, zar se ne pomišlja na to da bi balkanska iskra mogla da izazove požar koji bi se prelio preko balkanskih granica,

– zašto se u ovom predlogu (kako su već primetili pojedini kritičari ove analize) stalo samo na balkanskim zemljama? Šta ćemo, na primer, sa Mađarskom koja je Trijanonskim mirom izgubila dve trećine svoje teritorije i gde postoji “Omladinski pokret 64 županije” koji se zalaže za obnavljanje Mađarske u nekadašnjim granicama, a Bačku tamo i dalje poneki nazivaju “delvidek”, odnosno južni krajevi. Da li bi ona ravnodušno gledala kako se prekrajaju granice u njenom komšiluku, a da i sama ne pokuša da neke svoje nekadašnje teritorije ili njihove delove koji su nakon Trijanona pripali nekim od njenih suseda vrati pod svoje okrilje? To je samo jedan od primera, a moglo bi se navesti još, samo je pitanje koliko bismo išli dalje u istoriju,

– kada je već reč o etničkom zaokruživanju, koje se nudi kao rešenje za postojeće napetosti, zašto ne bismo otišli, na primer, i do Belgije u kojoj je jedini lepak koji je drži na okupu to što je sedište Evropske Unije ne slučajno baš u Briselu, ili do nekih drugih evropskih zemalja koje se suočavaju sa sličnim problemom medjuetničkih napetosti, nego se ovakva rešenja nude samo za Balkan. Zar to, kako su već primetili neki od kritičara ove analize, ne zvuči malo ili malo više rasistički.

Da zaključim: ugodno je u naučnim, vojnim ili političkim kabinetima crtati zamišljene mape, ali ceh njihove eventualne realizacije ne plaćaju njihovi autori, nego konkretni obični ljudi, koji se u ovim konceptima i ne vide, a koji bi samo želeli da u miru prožive svoje male živote, a radije bi da vide veliki kineski zid, nego veliku Srbiju, Hrvatsku ili Albaniju čije bi stvaranje (a to ih iskustvo uči) koštalo toliko mrtvih glava i razaranja. .

Aleksandar Popov 

(autor je kopredsednik Igmanske inicijative za Srbiju) 

Podelite ovu stranicu!