ALEKSANDAR MATKOVIĆ: Ni država ni tržište

20 Jun 2016

Svaki građanski pokret može udariti o svoje unutrašnje granice onog momenta kada pokuša da svoje zahteve sprovede u delo kroz isključivo javni „pritisak“ na državu

Šta povezuje ljubljansku Tovarnu Rog, Jelačićev Trg u Zagrebu, Savamalu i Hercegovačku, skopljanske mostove i ulicu Maksima Gorkog u Novom Sadu? Očigledno, građanski protesti!

Sprema li se građanski pokret u Srbiji?“, „Građanski protesti potresaju Balkan“, neki su od naslova koji se u poslednje vreme pojavljuju u medijima, a kako je novinar Dinko Gruhonjić nedavno pisao: „Za sada nije izvesno u šta će ti pokreti prerasti. Izvesno je jedino da u Srbiji ipak postoji kritična masa građana koja se ne plaši“. Samo nekoliko dana nakon tog teksta i jedne novosadske tribine, koja je okupila predstavnike nekoliko građanskih pokreta širom Srbije, najavljeno je i u šta će ta kritična masa, moguće, prerasti – u „Građanski Front Srbije“.

Građanski pokreti i parlamentarna kriza

Iako postoji „asimetrija analize“ kada je reč o Balkanu, gde se domaća dešavanja predstavljaju kao nešto odvojeno od trenutnih evropskih (protesti francuskih radnika, štrajkovi belgijskih preduzeća, anti-austerity pokreti širom Italije, Španije i Nemačke…), ipak se može reći da nešto još ujedinjuje sve pomenute pokrete. Većina njih nastaje, grubo rečeno, u kontekstu parlamentarne krize bivših jugoslovenskih republika na Balkanu: nemogućnosti vladajućih partija da funkcionalno održe vlastitu ideološku hegemoniju i nemogućnost opozicije da je uzdrma na nivou parlamentarne demokratije. U slučaju Makedonije i tzv. „šarene revolucije“, to je dovelo do ostavke premijera Gruevskog i zahteva za ostavku predsednika Ivanova povodom abolicije političkih afera i njihovih aktera; u Hrvatskoj je to dovelo do nedavnog pada vlade, dok se u Srbiji ona otežano formira već duže od mesec dana, uz brojne probleme[1].

Uz to, u trenutku kada se zbog ekonomskih reformi već duboko izjalovila funkcija države da obezbedi osnovnu socijalnu koheziju među različitim društvenim grupama, mobilizacija građana može se činiti samorazumljivom ili skoro pa očekivanom. Ono što je, međutim, mnogo manje jasno, jeste kuda oni idu i da li će pod formom građanskog fronta uspeti da pretvore sopstvenu heterogenost i vlastito „šarenilo“ u artikulaciju socijalnih i ekonomskih zahteva građana Srbije danas. Tu se otvaraju nekoliko problema.

Dva lica Maksima Gorkog

Najpre, treba raskrstiti sa naivnim entuzijazmom u pogledu građanskog aktivizma: daleko od toga da je biti aktivni građanin nešto samo po sebi pozitivno i dobro, građanski angažman nipošto nije lišen vlastitih protivrečnosti. Kao što je nedavno istakla Ana Vilenica povodom pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, u toj inicijativi se nije došlo do artikulacije zajedničkih interesa sa ilegalnim stanovnicima (oni za koje je grad Beograd odlučio da neće dobiti dokumentaciju i time kompenzaciju) zone koja se rušila upravo, jer su se prihvatale podele koje je vršila sama vlast – ko su legalni stanovnici, a ko ilegalni? To je dovelo do isključivanja ljudi zadržanih u toj zoni zbog vlastitog izbegličkog statusa, tih ne-građana, koji kao da nisu trpeli isto maltretiranje ili još gori tretman kao drugi stanovnici te zone. Time se postavlja pitanje inkluzivnosti građanskog pokreta – ko je uključen, a ko isključen samom činjenicom da je neko građanka ili građanin i koliko građanski pokret ostaje u okvirima građanstva koje mu zadaje država, a koliko je spreman da ih sam prevaziđe.

Isto pitanje se može postaviti i na obrnuti način. Tu je vojvođanski, odnosno novosadski slučaj ključan: u proteklih nekoliko nedelja nekoliko protesta u ime građanskih pokreta započelo je svoje šetnje iz ulice Maksima Gorkog: kako oni koji podržavaju RTV, tako i njihovi antagonisti od 17. juna. U istoj ulici identični protesti, identične rute i sa sličnim programom, ali sasvim suprotnom porukom: prvi put to je bio protest onih koji se protive čistki vršenoj nad RTV-om, a drugi put protest onih kojima je njihov otpor tačka spoticanja. Ono što je ulica Maksima Gorkog pokazala nije nikakva suprotnost između građanskog pokreta i anti-građanskog protesta, koliko stara činjenica da se građanska forma pokreta može iskoristiti za oba cilja: kritika vlasti versus njena podrška. Zato ne čudi da je prva reakcija na građanska talasanja bila upravo angažman desne akademije, pro-državnih profesora i činovnika, kao predstavnika (udruženja) građana. Udruženja građana, građanski mir, stopiranje „anarhije“ i „podela u srpskom društvu“ (kao da ih inače nije bilo) – predstavljaju zahteve ovog kontraprotesta. „Vratite politiku sa ulica u institucije“ je njihovo geslo, a građanskim aktivizmom pokušavaju vratiti građanski pesimizam.

Neka njihova udruženja („Daj patku tati“) su tek osnovana, neka su stara, ali forma je tu: građanskim pokretom protiv građanskog pokreta. Da li je protest predstavljao pseudo-mobilizaciju, da li se on održao po sinopsisu ili ne, manje je pitanje. Bez obzira na sve, svako dalje umrežavanje građanskih pokreta moraće da se suoči sa ograničenjima forme građanskih pokreta kao forme koja dozvoljava inkluzivnost političkih antagonista, dok istovremeno isključuje angažovanje potencijalnih saigrača u igri protiv dotičnih.

„Povratak devedesetih“

Iako su građanski pokreti trenutno najaktivniji i potencijalno najmasovniji vid otpora koji se trenutno odvija, bez odgovora na ova pitanja svaki građanski pokret će udariti o svoje unutrašnje granice onog momenta kada pokuša da svoje zahteve sprovede u delo kroz isključivo javni „pritisak“ na državu. Krajnji i osnovni problem razvijanja građanskih pokreta leži u načinu na koji će se oni sami shvatati: ukoliko je glavni problem autoritarnost i državna represija, onda ti pokreti ne razlikuju sebe od liberalno-demokratske matrice iz „devedesetih“. Problem je u tome što se ona ne može naprosto „ponoviti“ danas, jer se u međuvremenu promenila i dijagnoza. Kako je to Luka Matić pisao pre pada hrvatske vlade povodom otpora Hasanbegoviću: „To ponavljanje implicira da nema razlike između autoritarne tranzicije devedesetih i posttranzicijske autoritarnosti danas.“ U tom smislu, podići iz mrtvih građanske pokrete devedesetih znači ostati u pred-neoliberalnim okvirima. Jer, ukoliko ne prepoznajemo tržišnu ekonomiju kao izvor problema, kako ćemo onda prepoznati ulogu države u njoj? Ukoliko ne vidimo to, onda nećemo videti ni promenu njene funkcije, njenu ulogu u konstrukciji tržišta, u njenom napadu na samu sebe, na javni sektor, javno obrazovanje, javni prostor, javno zdravstvo i napokon, na javne medijske servise.

Pre protesta u ulici Maksima Gorkog, prethodili su još neki novosadski protesti: oni organizovani od strane Studentskog pokreta Novi Sad ali i oni organizovani od strane apotekara usled tržišne regulacije i mera štednji zbog kojih je dostupnost lekova postala problem, a preživljavanje neizvesno – mere koje su pogodile i sve ostale, radnike Jure koliko i ostatke javnog sektora uopšte. Ako to ne vidimo i ostanemo na ravni aktivizma, nećemo videti mogućnosti njihove inkluzije kao ni nužnost dublje organizacije. U tom smislu ovim pokretima treba nova forma, a ona neće doći u ruhu starog građanskog aktivizma. Jer, ono što je zajedničko građanskim pokretima danas je da se oni ne bore samo protiv države, nego ujedno i protiv tržišta – a način na koji sebe prepoznaju, odrediće način na koji će se dalje razvijati.

(Autonomija)


[1] Poput „krize sa Zapadom“ odnosno političkih napetosti sa EU, vojnotehničkih sporazuma sa Kinom, ulaska pro-ruskih stranaka u parlament te unutrašnjih problema nakon prevremenih izbora i prozivanja građanskih pokreta kao stranih plaćenika EU, itd.

Podelite ovu stranicu!