ALEKSANDAR MATKOVIĆ: Levicu čeka dugo leto

01 Jul 2017

Odgovor Aleksandru Kociću i Igoru Besermenjiju

Opasna je iluzija da je moguće imati demokratiju bez političkih stranaka, odnosno da su protesti sazvani putem interneta, a ne mukotrpnim političkim radom, efikasan način da se dođe do promena u politici i društvu.” – tako glasi citat Moizesa Naima kojim se završava tekst Aleksandra Kocića. Prema Kociću, “Ključno je shvatiti da su političke partije te koje se politkom bave svaki dan i znaju kako da energiju sa ulice prenesu u promene na političkoj sceni.” Nekoliko nedelja pre njega, do sličnog zaključka je došao i Igor Besermenji: “Predstavnici političkih stranaka jesu ti koji imaju resurse da energiju sa ulica i transparenata presele u Skupštine i insistiraju na debati. Zbog težine poruke koju to nosi, dobro je što su protesti počeli kao studentski, pa građanski, ali je integracija sa postojećim političkim snagama neminovnost, osim ako sami nemaju za cilj formaciju političke grupe koja će se boriti za osvajanje vlasti, što se, makar za sada, nije desilo, niti je takva opcija najavljena.” Kontra njima, postavljamo dva pitanja: 1. kakve partije?, i 2. kakva demokratija?

Ad 1.: Partije. Ako je verovati Kocićevom tekstu, većinu političkih promena istorijski su donele partije, osim kako navodi, Čehoslovačke 1989. ili Srbije 2000. Međutim, to nipošto ne podrazumeva progresivne promene. Na tako uopštenoj razini analize možeo reći i suprotno: većinu progresivnih promena su političke partije isto tako sprečavale. Kocićevom nizu nedostaju neke godine: 1968. i čitav period oko nje, zaboravljeni radnički štrajkovi iz 1988.[1], mešoviti studentski protesti 1996., ali i desetogodišnje bitke Jugoremedije, Petra Drapšina i ostalih „gubitnika tranzicije“ između 2004. – 2012. (period pre SNS) kada se upravo to događalo. Otuda se postavlja pitanje na koje i kakve partijske strukture se misli?

Nakon raspada Jugoslavije, zajednički imenitelj većine novonastalih republičkih partija bio je antikomunizam. Slično tome, mantra gotovo čitavog političkog spektra, ustoličena u partijskim programima, bila i ostala tržišna privreda. Time se zamaglilo postojanje bilo kakve alternative tokom devedesetih, nakon čega su one uzdignute na nivo političko-ekonomske sudbine: kao da su morale da se dese. Danas, agitovanje za partije tu politiku samo nastavlja. Jer, kome bi trebalo da se priključe protesti, ovi nedavni ili bilo koji budući? Onima koji su iznedrili tridesetogodišnju tranziciju? Onima koji su zatekli industrijske centre i kombinate, a ostavili za sobom pustoš privatizacije? Ili Saši Jankoviću? Osim gubitka radnih mesta, tranziciona devastacija značila je i ukidanje besplatnog školstva i prava na zdravstvenu zaštitu, urušavanje osnovne infrasrtukture i prekrojavanje radnog zakonodavstva. Od rezanja plata i ukidanja prava stvorena je nova mantra večite štednje i to nijedna partija do sada nije napala niti ima snage i volje da napadne. Zato ne treba da čudi što je otpor merama štednje izronio iz prostora vanpartijske politike. Kontra Besermenji, nikakva nužnost ne vezuje ljude na ulicama za integraciju sa postojećim partijama. „Apolitične“ mase su tokom aprila jasno stavile do znanja da su tu uprkos bojkotu opozicionih partija koliko i onih vladajućih. Jasno izneti socijalni zahtevi odjeknuli su glasno na leđima protesta upravo zbog prethodne tišine. U pitanju je duboka ideološka promena koja se ne može svesti na dihotomiju „pokret ili partija“, jer između ostalog potiče iz njihovog (propalog) odnosa. U političkom smislu, razlika između marta i aprila 2017. u Srbiji veća je nego ona između 1990. i 2000. Bilo kakva buduća partija koja pretenduje na dublju društvenu promenu, moraće da počne od ove koja se upravo desila.

Ad 2.: Kakvu vrstu demokratije branimo? To pitanje treba postaviti sada više nego ikad. Trenutno postojeća liberalna parlamentarna demokratija ili bar ono što je ostalo od nje, se raspada: razorom socijalne države institucionalizacija liberalnih demokratija postala je nemoguća. Prema mađarskom filozofu Gaspar Mikloš Tamašu, liberalizam polako odumire: od ideje posla i dugoročnog zaposlenja, preko vojnog i civilnog obrazovanja do medijske slobode i glasanja, sve što je nekad činilo liberalna društva ukinuto je ili se ukida[2]. Nasleđa građanskih i radnih prava se podjednako napadaju. U tom smislu, uprkos imenu, institucionalizacija liberalizma u neoliberalizmu je nemoguća. Čak možemo reći da mu je suprotna, sve osim u jednom momentu: samoj koncepciji demokratije. Da parafraziramo Angelu Merkel: svrha parlamenta je da glasanjem odluči kako da se najbolje prilagodi tržištu. Nije ništa novo reći da evropske parlamentarne demokratije nemaju ničega demokratskog u sebi: nedostatak evropskog demosa i ograničen uticaj Evropskog parlamenta nisu nikakve novine. Naravno, puko formalna reprezentacija glasača koji mimo čina glasanja nemaju puno veze sa radom parlamenata ima svoju dugu istoriju. Počevši od britanskog parlamentarizma do ranih teorija suvereniteta i gotovo svih bitnijih političkih partija Evrope i SAD, ta formalnost bila je predmet kritike od vremena svog nastanka upravo jer je isključivala svaku drugu formu demokratije, uključujući onu direktnu. Međutim, nasuprot tome, kritika parlamentarne demokratije u današnjoj Srbiji je i dalje tabu. Ali ako ćemo ozbiljno govoriti o partijama, onda se moramo zapitati koja je to partija dovoljno demokratska da ide korak dalje i aktivno uključuje, a ne samo predstavlja stanovništvo Srbije? Ima li uopšte kapaciteta u Srbiji za tako nešto? Da li je tako nečega ikada bilo? Poenta je sledeće: odbranom partija i nekakve “stare” parlamentarne demokratije mi branimo ono što nikada nismo ni imali. Štaviše, upravo ta partijska „parlamentarno-demokratska“ Srbija kriva je za današnje stanje. I zato treba otići korak dalje.

Dugo leto 2017.

„Jedna Brechtova maksima: ne treba se nadovezati na dobro staro već na loše novo“.[3] Umesto lamenta nad nepostojećim „good old times“ srpske demokratije, treba ozbiljno shvatiti punu dubinu promena koje se događaju i uzeti za ozbiljno impotentnost dosadašnjih političkih igrača da reše ili makar dijagnostifikuju društvene probleme van slepog zazivanja evrointegracijskog spasa na čijem su obećanju jahale sve veće balkanske partije od raspada Jugoslavije naovamo. Igor Besermenji promašuje problem kada kaže da su se protesti „razvodnjili“ zbog toga što su se pojavile neke druge ideje, „poput borbe protiv kapitalizma, protiv privatizacije, protiv sistema, protiv svih političara, protiv svega što nekome smeta danas u Srbiji.“. Najpre, u situaciji u kojoj se nalazi većina stanovništva bilo je pitanje vremena kada će izbiti na videlo; najgore što možemo uraditi je da ih cinično osudimo jer se nisu pridržavali očekivane matrice. Međutim, jedna mnogo dublja greška se krije ovde, a to je da se zbog kritikovanja ideologije zamagljuju očigledni organizacioni problemi. Toliko je popularno kriviti pogrešan sadržaj transparenata, govora i pojedinih istupa da se zaboravlja koliko su ovi protesti naleteli na iste probleme kao i njihovi prethodnici. Ne davimo Beograd, Podrži RTV i Protesti protiv Diktature udarili su o istu granicu, a to je besomučna repeticija uličnih performansa. A pitanje daljih akcija koje je ostalo otvoreno, neće se rešiti jednostavnim priklanjanjem ijednoj od političkih partija, naprotiv. Umesto toga treba zato pričati o jednom drugom tabuu, a to je o mogućnosti samoorganizacije. Ukoliko su šetnje ograničenog efekta, utoliko više levica mora prestati da šeta samo na ulicama. Pred levicom, ili bar onom frakcijom protesta koju Besermenji spominje, stoji dugo leto. Ukoliko je ozbiljna, ostaje da se vidi ima li snage da šetnje na ulici pretvori, rečima Rudi Dučkea, u „marš kroz institucije“ i da na ključnim mestima zahteva direktnu demokratiju, umesto da brani onu koja nije ni postojala. Nasuprot jeftinog optimizma treba prihvatiti krajnje negativno stanje stvari: ono što predstoji je još gore. Od mera štednje do zakonskih reformi, ništa od toga se ne sprečava samo od sebe, koliko se uopšte ne promisli dalji korak, a to je izgradnja uslova mogućnosti otpora. U pitanju uopšte nisu protesti, nego dugoročan proces razvijanja formi otpora koje traju već godinama i koje se ne završavaju jednim minulim aprilom. Naprotiv, on je to što ih međusobno spaja, „od Tahrira u Kairu, preko Zukotija u Njujorku i Taksima u Istambulu do Trga Republike u Beogradu“.

Autor je saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

[1] U pitanju su često zaboravljeni radnički štrajkovi širom Jugoslavije protiv nacionalizama i protiv njenog raspada koji su se odigrali uprkos pasivnosti sindikata. Videti: Lowinger, Jake (2011), Economic Reform and the “double movement” in Yugoslavia: An analysis of Labor unrest and ethno-nationalism in the 1980’s, ProQuest, UMI Dissertation Publishing: Charleston (dostupno ovde).

[2] Gáspár Miklós Tamás, On The Failure of Liberal Democracy in Eastern Europe and Everywhere Else, predavanje na Munk School of Global Affairs 20. septembra 2011. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=PcSzqJmaJRM

[3] Benjamin, Walter (1974), Eseji, Beograd: Nolit, str. 324.

Podelite ovu stranicu!