ALEKSANDAR KOCIĆ: Vrhovi mačeva se dodiruju

03 May 2016

Britanski parlament ili skupština bez govornice i bez dovoljno mesta

Na ulazu u salu Donjeg doma britanskog parlamenta nalazi se statua Vinstona Čerčila u prirodnoj veličini, sa upadljivo izlizanim levim stopalom. Stopalo je izlizano zato što se britanski poslanici, posebno oni koji treba da održe svoj prvi govor u zelenoj sali, još uvek pridržavaju običaja da na ulasku dodirnu to stopalo za sreću, kako bi od velikog Čerčila preuzeli nešto oratorske sposobnosti.

Donji dom britanskog parlamenta – House of Commons – ima 650 poslanika, koji se biraju prostom većinom. Izbore raspisuje vlada kad hoće, najkasnije pet godina nakon poslednjih održanih. Jedna od specifičnosti britanskog parlamenta je i to da u skupštinskoj sali nema dovoljno mesta za sve poslanike, ali to i nije neki problem, jer se oni veoma retko okupljaju u kompletnom sastavu. A među tih 650 poslanika uvek su, po nepisanom pravilu, i premijer i svi ministri, kao i mnogi drugi visoki funkcioneri. Logika je na prvi pogled čudna, ali ima smisla – svi oni moraju da imaju mandat građana da bi obavljali svoj dobro plaćeni posao.

Premijer se u parlamentu pojavljuje najmanje jednom nedeljno, jer ima polučasovnu obavezu da odgovara na pitanja poslanika. To je medijski spektakl sa jasno utvrđenom procedurom – premijera prvo jedan od poslanika pita šta ima od obaveza te sedmice, nakon čega lider opozicije kreće sa paljbom. Priliku da postave pitanje dobijaju predstavnici svih partija, s tim što lider opozicije – što je u Britaniji takođe zvanična državna funkcija – ima pravo na šest pitanja. Premijeri kažu da im je ovo najteži deo posla i da ga se iskreno plaše.

Parlament se okuplja u punom sastavu relativno retko – obično samo kada Kraljica otvara godišnji rad parlamenta i iznosi program vlade, i kada se raspravlja o budžetu i sličnim važnim pitanjima. Tada mnogi poslanici stoje jer mesta za sedenje nema dovoljno! Zbog toga su svojevremeno vođene debate da li da se sala proširuje, ali je odlučeno da ipak nema potrebe i da sve treba da ostane kako jeste.

To što nema dovoljno mesta za sve poslanike nije problem jer kvorum kao takav ne postoji. Bila je jednom debata o stambenim problemima u opštini Njuam. Sednici su tada prisustvovala samo tri poslanika iz pomenute istoimemene izborne jedinice i nadležni ministar.

Kvorum od svega 40 poslanika postoji samo kada se glasa i utvrđuje se prostim prebrojavanjem prisutnih – u britanskom parlamentu elektronika nema pristup. Glasanje je predstava za sebe: sa obe strane skupštinske sale nalazi se po jedna poveća prostorija – za Da i za Ne glasove. Kada predsedavajući objavi da sledi glasanje, svuda u skupštinskom kompleksu čuje se zvono (Division Bell) koje poslanike poziva na glasanje. Poslanici imaju na raspolaganju osam minuta da dođu do sale i uđu u jednu od prostorija za glasanje. Posle osam minuta, vrata se zaključavaju – ko je ušao, ušao je. Ako poslanici nisu sigurni o čemu se tog dana glasa, ili možda ne znaju kako treba da glasaju – tu su partijski „bičevi” (whips) da ih usmere i kažu im šta da rade, odnosno u koju salu da uđu. Te partijske funkcionere možemo, uslovno rečeno, uporediti sa šefovima poslaničkih grupa u Srbiji. Jednom kada se okupe u svojim glasačkim salama, poslanici prolaze pored skupštinskih službenika koji ih prebrojavaju dok ulaze u skupštinsku salu. Rezultati prebrojavanja se zatim nose predsedavajućem na objavljivanje. Kada se donose važni zakoni, glasanju prisustvuju i ministri, pa i premijer. To poslanicima daje priliku da sa njima razgovaraju dok čekaju na prebrojavanje. Bilo je predloga da se sistem osavremeni i da se pređe na elektronsko glasanje, ali je to odbijeno upravo zato što poslanici žele da imaju lične kontakte sa ministrima i premijerom, odnosno drugim visokim partijskim funkcionerima.

People-And-Parliament-620x270

Predsedavajući zamrzava članstvo u partiji, a poslanici nikada ne čitaju govore

Dnevni red skupštinskih zasedanja određuje vlada svakog četvrtka i o tome se uglavnom ne raspravlja, zato što eventualna sporna pitanja unapred rešavaju partijski funkcioneri u međusobnim kontaktima. Poslanik može da zatraži vanrednu debatu o nekoj temi i o tome onda odlučuje predsedavajući.

Tokom debate poslanici ne izlaze za govornicu, jer tako nešto zapravo i ne postoji, već samo ustanu i govore sa svog mesta, zbog čega sa plafona visi veliki broj mikrofona. Iako im to nije izričito zabranjeno, poslanici nikada ne čitaju govore, jer se smatra da tada nema debate. Eventualno u rukama drže papiriće sa tezama.

Poslanici se jedni drugima tokom debate nikada ne obraćaju po imenu, već u trećem licu (’My right honourable member…’) , ističući izbornu jedinicu onoga kome se obraćaju ili o kome govore. Ni to naravno nije bez razloga – smatra se da se na taj način kod poslanika održava svest da oni kao ličnost nisu toliko važni, već da predstavljaju birače iz njihove izborne jedinice. I svaka polemika, kao i svaki drugi govor, odvija se preko predsedavajućeg – govornik se uvek njemu obraća, nikada drugom poslaniku. Naravno, za ono što izgovori u sali poslanik ne može krivično da odgovara.

A predsedavajući (Speaker) je član jedne od parlamentarnih stranaka, obično vladajuće, ali kada postane predsedavajući zamrzava članstvo u stranci i na sledećim izborima se kandiduje kao Speaker. Ostale stranke tada igraju fer plej i ne postavljaju kandidate u njegovoj jedinici. Speaker, pak, u predizbornoj kampanji ne nastupa po političkoj liniji i ne iznosi stavove i program svoje stranke. Suština je opet isključivo u tome da, kao i ministri i premijer, on ima izbornu potvrdu.

Britanski parlament je, kao uostalom i sama Britanija, prepun simboličnih sitnica i tradicije. To je i jedan od retkih parlamenata bez govornice, u kojem vladajuća stranka i opozicija sede jedni naspram drugih. Ispred prvih redova klupa sa svake strane nalazi se po jedna crvena linija na tepihu. Te linije potiču iz starih vremena i postavljene su tako da kada politički suparnici stoje ispred njih, vrhovi njihovih mačeva mogu da se dodiruju ali oni ne mogu da povrede jedan drugog.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija)