ALEKSANDAR KOCIĆ: Turski puč posle puča

23 Jul 2016

Niko ne može zaustaviti uspostavljanje Erdoganove srednjovekovne diktature?

Nešto manje od tre?ine generalskog kora, skoro 100 najviših oficira, formalno je optuženo za u?eš?e u propalom pu?u; preko 50.000 ljudi je privedeno, otpušteno ili suspendovano; više od 1500 dekana i 20.000 nastavnika je pozvano da podnese ostavke, a akademicima je zabranjeno da napuste zemlju. Preko 600 obrazovnih institucija, uglavnom onih privatnih, zatvoreno je. Evropska Konvencija o ljudskim pravima je suspendovana. I jasno je da Redžep Tajip Erdogan ne?e tu stati. Vanredno stanje koje je upravo uveo najava je novih hapšenja i ?istki.

Svi uhapšeni, otpušteni i suspendovani pod sumnjom su da su povezani sa propovednikom Metulahom Gulenom, koji živi u SAD. Turska kaže da Gulen stoji iza neuspelog pu?a i traži od Amerike da ga izru?i, ali to se najverovatnije ne?e desiti jer Ankara za sada nije, bar ne javno, predo?ila nikakve dokaze o njegovoj umešanosti. Gulen, koji propoveda islam zasnovan na toleranciji, obrazovanju i biznisu, negira u?eš?e u pu?u. U intervjuu BBC-ju rekao je da nikada nije bio za smenu vlasti anti-demokratskim sredstvima i optužio predsednika Erdogana za lov na veštice.

Gulen i Erdogan su nekada bili na istoj strani, u naporima da zauzdaju veliki uticaj sekularne armije u Turskoj. Njihova ljubav je pukla pre par godina kada je Erdogan posumnjao da upravo Gulen stoji iza istraga za korupciju usmerenih protiv predsednikovih bliskih saradnika. Od tada Erdogan ?isti državne institucije od Gulenovih pristalica, kojih ima u svim porama državnog aparata. Sam Gulen je pobegao u Ameriku 1999. zbog optužbi da je planirao rušenje sekularne vlasti. I eto ironije, sada islamisti?ka vlast traži njegovo izru?enje.

Pu?evi u Turskoj nisu ništa novo; ovo je peti od 1960. I armija ih je uvek pravdala potrebom da se sa?uvaju demokratija i sekularni poredak. I tako je, uz pomo? tenkova i generala, Turska ipak uspela da izgradi prili?no solidnu demokratiju i ostvari zna?ajan ekonomski napredak. Možda baš u toj ?injenici treba tražiti objašnjenje zašto ovaj pokušaj pu?a nije uspeo.

Ko ta?no stoji iza ovog traljavog pokušaja preuzimanja vlasti u Turskoj još se ne zna. Za sada kruže razne teorije i mnogi su pustili mašti na volju. Da ne ulazimo u to ko je šta planirao i ko je gde zabrljao; sazna?e se jednog dana. Za budu?nost Turske mnogo je važnije kako ?e Erdogan staviti ta?ku na ovu epizodu. Prvi znaci ne ukazuju na dobro.

Turska je uspela da izbegne vojnu diktaturu, ali je ona civilna, demokratski izabrana, ostala i sada vidimo da se ukopava i u?vrš?uje. Ova silna hapšenja su zlokoban znak. Jeste, sigurno je da tu ima puno onih na koje opravdano treba sumnjati i kojima ruke nisu ?iste. Novo veliko provetravanje armije neizbežno je. Ali nisu sudije i dekani ustali protiv demokratski izabrane vlasti. A ovaj atak na njih posebno je zabrinjavaju?i kada se ima u vidu dosadašnji prezriv Erdoganov odnos prema ljudskim pravima, vladavini zakona i gra?anskom društvu.

A upravo je gra?ansko društvo spasilo Erdogana. Pu?isti su imali odli?an plan za državni udar, ali ne u 21. veku; zauzeli su državnu televiziju, ali su zaboravili na privatne, na internet i mobilne telefone. Erdoganov poziv pristalicama da iza?u na ulice odli?an je primer kako gra?ansko društvo može da funkcioniše, jer nisu svi oni ljudi koji su izašli pred tenkove bili Erdoganove islamisti?ke pristalice; mnogi su na ulice izašli da brane demokratiju. Da li je Erdogan svestan toga i da li ?e umeti da ?uva tu demokratiju koju je Turska teško izvojevala? Za sada pokazuje da ne?e.

?ini se da je Erdoganu ovaj neuspeli pokušaj pu?a došao kao poklon, što je i sam proznao, jer sada može dodatno da u?vrsti svoju ionako autoritarnu vlast, reši se politi?kih protivnika i promeni ustav kako bi i formalno oja?ao funkciju predsednika na ra?un parlamenta i vlade. Za to ?e mu najverovatnije trebati vanredni izbori, koji bi mu u sadašnjoj klimi doneli ubedljivu pobedu. Ako bude oklevao, možda podrška bira?a i splasne.

Sa Zapada stižu sve glasniji pozivi Turskoj da poštuje ljudska prava. Erdogan je do sada pokazao da za to mnogo ne mari. Bitku za ulazak u Evropsku uniju izgubio je i pre neuspelog pu?a. Delimi?no je za to kriva sama EU, koja Turskoj ve? godinama šalje poruke tipa: „Možemo da pregovaramo, ali…“ Ve?ina bira?a u Uniji nije spremna da otvori vrata kluba jednoj tako velikoj muslimanskoj zemlji kao što je Turska. A Erdoganovoj Turskoj to je došlo kao dobar izgovor da priko?i sa demokratskim reformama i okrene se autoritarizmu. Ipak, Turska je važan ?lan NATO-a i trenutno igra krupnu ulogu na Bliskom istoku. Iz ameri?ke perspektive, Turska je nezaobilazan strateški partner, nešto kao Pakistan u Aziji – neprijatan, nestabilan i ?esto neiskren partner bez koga se ipak ne može. Što se Evrope ti?e, Erdogan je klju? rešenja izbegli?ke krize jer on kontroliše glavnu izbegli?ku slavinu preko Mediterana. Veliko je pitanje da li ?e nedavni, pravno problemati?an, sporazum Brisela i Ankare o izbeglicama opstati nakon propalog državnog udara.

Redžep Tajip Erdogan je do sada igrao na kartu “faktora stabilnosti” u nestabilnom regionu (zvu?i poznato, zar ne?). „Pustite me da kod ku?e radim šta ho?u jer vam trebam u regionu.“ I prolazilo mu je. Sada je dobio priliku da se u?vrsti još više i svoj “demokratski” autoritarizam podigne na sasvim novi nivo. Možda mu i to pro?e, vide?emo šta ?e partneri re?i. A samim Turcima i turskoj demokratiji ne piše se dobro.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu.

Podelite ovu stranicu!