ALEKSANDAR KOCIĆ: Trampov govor – pretnje i bes

22 Jan 2017

Američki izolacionizam i nacionalizam

Kako biti istovremeno umeren i vatren, ljut i pomirljiv, svoj i svačiji? Kao da je Donald Tramp bio pred tim dilemama dok je spremao svoj inauguracioni govor u petak. Pre tri nedelje pustio je fotku na kojoj sedi za nekim stolom i, kao, piše svoj govor. Teško. Takve stvari se obično prepuštaju profesionalcima. Ali ovo je Donald Tramp, čovek oko kojeg „obično“ ne važi. Ko god da je pisao govor koji smo čuli u petak, kao da je rešio da Donald Tramp pomenute dileme reši tako što će biti vatren, ljut i svoj.

Najstariji američki predsednik (u trenutku stupanja na položaj) u petak 20. januara održao je govor koji će možda ući u istoriju kao najmanje „predsednički“ po tonu i stilu; kao da Tramp još uvek nije izašao iz predizborne kampanje i kao da još uvek nije svestan da je u petak u podne po lokalnom vremenu zaista postao predsednik, lider slobodnog sveta i najmoćniji čovek na planeti. A od predsednika se očekuje da se izdigne iznad dnevne politike, da pokaže nadahnuće, ponudi viziju, pomiri naciju. Bar tog dana, dok još nije ušao u kancelariju, dok još ne mora da se bavi svakodnevnim problemima.

Očekivalo se da će i Donald Tramp nastaviti po istom receptu, da će uspeti da se uzdigne na nivo koji položaj i trenutak nameću. Ali Tramp je i tu pogazio pravila političke igre i pokazao ili da ih nije uopšte svestan, što je manje verovatno, ili da ga je baš briga. Nabrajao je grozote američke svakodnevnice – bande, drogu, kriminal, bedu i nezaposlenost, da bi onda poručio naciji: „Ovaj američki pokolj prestaje, sada i ovde“. Trampov inauguracioni govor bio je, neuobičajeno za takve prilike, mračan i prepun politike, izrečen na mestu sa kojeg su njegovi prethodnici slali poruke jedinstva i optimizma.

Nije bilo Ruzveltovog: „Jedino čega treba da se plašimo je sam strah…“; nije bilo Kenedijevog: „Ne pitajte šta vaša zemlja može da uradi za vas, nego šta vi možete da uradite za svoju zemlju“; a nije bilo ni Obaminog: „Izabrali smo nadu umesto straha, jedinstvo umesto sukoba i podela“. Najbliže čemu je Donald Tramp dobacio bilo je Reganovo: „U sadašnjoj krizi, država nije rešenje našeg problema, država je problem“. Tramp je naglasio da će njegova vlast biti vlast naroda i ponovio da će isušiti vašingtonsku močvaru, prepunu samozadovljne elite koja ne mari za običan narod. Umesto poziva na jedinstvo, Trampov govor potcrtao je podele. Osvrnuvši se na elite sa zapadne i istočne obale, Tramp je rekao: „Njihove pobede nisu bile i vaše pobede, njihovi trijumfi nisu bili i vaši trijumfi“. Rekao je da oni „zaboravljeni“ građani Amerike to više neće biti; da će ih od sada svi slušati.

Bio je to više govor kandidata Trampa, nego predsednika Trampa. Kako po tonu tako i po sadržaju. The Donald je više zvučao kao predsednik one noći u novembru kad je saznao da je pobedio, nego sad u petak. Tramp vrlo dobro zna kako i zahvaljujući čijim glasovima je došao na vlast. I u petak kao da se samo svojim glasačima i obraćao. Tek pred kraj govora pokušao je da se obrati celoj naciji, kada je rekao: „Kada patriotizmu otvorite srce, onda predrasudama nema mesta“. Reči čoveka koji je u kampanji sipao otrov i dolivao ulje na vatru predrasuda.

Trampov prethodnik, Barak Obama, pre osam godina bio je oličenje optimizma i otvorenosti prema svetu, i to u vreme najveće ekonomske krize u novije doba. Donald Tramp je u petak najavio američki izolacionizam i nacionalizam, u vreme kada su stope nezaposlenosti i kriminala u značajnom padu. Amerika nije bez ozbiljnih problema, daleko od toga, ali Tramp nasleđuje Ameriku koja je u mnogo boljem stanju nego pre osam godina. Ali u njegovom govoru nije bilo ni reči o tome ili daljoj istoriji. Dok je Obama pre osam godina govorio o Getisburgu, Normandiji, Selmi i Stounvolu, Tramp je samo rekao: „Sada samo gledamo u budućnost. Od danas pa ubuduće, biće samo Prvo Amerika. Prvo Amerika.“ Parola inače nije ništa novo u američkoj politici, a redovno je u upotrebi još od kraja Prvog svetskog rata.

Donald Tramp je kao kandidat u predsedničkoj trci bio jedinstven – bez političkog iskustva, dugog članstva u partiji, rukavica, dlake na jeziku i obzira za istinu i činjenice. Prvog dana svog predsednikovanja ostao je dosledan sebi – naciji i svetu ponudio je govor daleko konkretniji i detaljniji nego što se obično radi u takvim prilikama. Tramp je u petak bio onaj stari Tramp. Rekao je na kraju: „Vreme praznih priča je prošlo. Stigao je čas kada mora da se radi.“ Pa da vidimo.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija, foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!