ALEKSANDAR KOCIĆ: Tramp i svet na ivici katastrofe

15 Dec 2016

Da li će novi američki predsednik potpuno razoriti liberalne vrednosti?

U ovom vremenu post-istine, kada reči izgovorene u političkoj kampanji ne znače ništa, prave namere političara ostaju u velikoj meri nepoznanica. Bar je tako sa Donaldom Trampom. Najavio je zid sa Meksikom, gašenje Obamine reforme zdravstvene zaštite, hapšenje Hilari Klinton i svašta još. Sad smo stigli do: “Može žica, ne mora svuda zid”, “Neke delove Obamacarea ću zadržati”, a “Hilari ćemo pustiti da odmori”.

Tramp je u predsedničkoj trci najavljivao i drastične promene u spoljnoj politici – približavanje Rusiji, zaoštravanje trgovinskih odnosa sa Kinom, reformu NATO saveza, izlazak iz Pariskog sporazuma o zaštiti čovekove okoline… Odmah posle izbora najavio je povlačenje SAD iz panazijskog trgovinskog sporazuma (TPP) potpisanog u februaru, a Kinu je žacnuo i tako što je primio telefonski poziv tajvanske predsednice, što američki lideri od Niksona naovamo nikada ne rade.

Ipak, američki spoljnopolitički analitičar iz Brukings instituta, Tomas Rajt, prikupljao je Trampove izjave poslednjih tridesetak godine. On kaže u magazinu Atlantic da je Tramp zapravo prilično dosledan kada je spoljna politika u pitanju. Njegova izolacionistička ideologija, kaže Rajt, zasniva se na tri stvari – odbojnost prema savezništvima, protivljenje slobodnoj trgovini i podrška autoritarizmu. Rajt misli da bi Tramp, ako ova tri pogleda na svet sprovede u delo, mogao da rasturi liberalni međunarodni poredak koji su SAD stvarale još od Drugog svetskog rata.

Posle nedelja nezivesnosti, Donald Tramp je konačno saopštio da će njegov Državni sekretar biti Reks Tilerson, prvi čovek naftnog giganta Ekson mobajl. Biće da je Tramp hteo Mita Romnija, ali se vrh republikanske stranke tu podelio, pa je morao da traži nekog drugog. U svakom slučaju, izbor Tilersona dosta govori.

Kao i sam Tramp, Reks Tilerson je biznismen, iskusan u sklapanju sporazuma širom sveta – dealmaker. Kaže se da je odličnim odnosima sa Putinom, što je već alarmiralo demokrate, a bogami i dobar deo republikanaca. Jedan ruski poslanik je izjavio da je ovo odlična vest. Imajući u vidu ranije Trampove izjave o Putinu kao velikom vođi, biće zaista zanimljivo videti da li će i kako doći do otopljavanja odnosa između Rusije i SAD, koji su posle ruskog upada u Ukrajinu i otimanja Krima, na najnižem nivou od završetka Hladnog rata.

Bivši pomoćnik državnog sekretara u SAD Pi Džej Krouli piše za BBC da bi prvi korak moglo da bude približavanje Rusije i SAD oko Sirije, tako što bi Amerika odustala od ionako nerealnog insistiranja da sirijski predsednik Asad siđe sa vlasti, i umesto toga se fokusira na rat protiv Islamske države. Tramp bi, dodaje Krouli, mogao da ublaži sankcije protiv Rusije, a u zamenu dobije rusko povlačenje iz istočne Ukrajine i otvaranje nekakvih razgovora Kijeva i Moskve oko Krima. Po tom scenariju, da bi imao šta da pokaže kod kuće, Tramp bi od Putina mogao da dobije pristanak na dalje smanjenje nuklearnog arsenala, što američka publika uvek ceni.

Sličnog mišljenja je i gigant američke spoljne politike Henri Kisindžer, koji inače smatra da je svet trenutno na ivici anarhije. Kisindžer preporučuje Trampu da “oslabljenoj, traumatizovanoj, post-imperijalnoj” Rusiji da priznanje kakvo Putin očajnički traži – da je velika sila i ravnopravni partner, a ne neko ko moli za prijem u svet napravljen po američkim šablonima. Kisindžer preporučuje Trampu i da ne ulazi u direktnu konfrontaciju sa Kinom oko trgovine ili Južnog Kineskog mora, već da insistira na sveobuhvatnim razgovorima u cilju sprovođenja politike “ko-evolucije”, o kojoj Henri Kisindžer piše u svojoj knjizi Svetski poredak. Za Siriju, Niksonov državni sekretar nudi rešenje poput onog bosanskog, a to je “kantonizacija” zemlje nakon čega bi se Asadu dalo vremena da polako ode.

Izboru Donalda Trampa za predsednika verovatno su se, osim Putina, obradovali Benjamin Netanjahu u Izraelu, Mohamed Sisi u Egiptu i Erdogan u Turskoj. Tramp je, kao i Netanjahu, oštro kritikovao Obamin nuklearni sporazum sa Iranom, a najavio je i da će vratiti američku ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim. Sa druge strane, Evropa i Japan imaju dosta razloga za zabrinutost, kako zbog Trampovog otpora slobodnoj trgovini, tako i zbog njegovih najava da će revidirati bezbednosne aranžmane SAD sa saveznicima. Tramp je najavio da će od saveznika tražiti više para za američke bezbednosne garancije, kako u Evropi tako i u Aziji, gde on ionako ne vidi potrebu za jakim američkim vojnim prisustvom. Amerika troši dvostruko više na vojsku od svih ostalih članica NATO zajedno, i ako zaista bude insistirala da oni povećaju svoje vojne budžete, eto problema. Baltičkim zemljama verovatno se gaće tresu. Više para Tramp je tražio i od Japana i Južne Koreje, i zato nije ni čudo što je japanski premijer Abe prvi pokucao na Trampova vrata posle izbora.

Bliski istok je tradicionalno bio rak-rana američkih presednika, i Trampa u ovom regionu čekaju veliki izazovi, od kojih je svakako najveći Sirija. Najavio je odlučnu borbu protiv Islamske države, gde će mu savezništvo sa Putinom biti neophodno. U kojoj meri će se Amerika i vojno angažovati u Siriji, ostaje da se vidi. Tramp je najavio akciju, ali videćemo šta će generali da kažu. Za očekivati je približavanje Izraelu, što ipak ne mora da znači da će Tramp zaista i odustati od nuklearnog sporazuma sa Iranom za koji do sada nije najavio alternative.

Ipak, Trampov najveći politički izazov na međunarodnom planu biće Kina. Od otvaranja Kine prema svetu, američka politika bila je tolerantna, sa idejom da će bogatija i svetski bolje integrisana Kina biti spremnija na demokratizaciju i liberalizaciju kod kuće. To se za sada nije desilo, a Tramp je najavio veliki zaokret, pre svega u trgovini. Rekao je da će stati na put kineskom “otimanju” radnih mesta i da će Kinu proglasiti “valutnim manipulatorom”. Ulazak u trgovinski rat sa Kinom preti da svet vrati u recesiju iz koje se još uvek oporavlja. Kineska privreda jeste usporila, ali i dalje beleži rast kakav zapadne zemlje mogu samo da sanjaju. Trgovinski sukob sa Amerikom bio bi nepovoljan, ali ne i poguban za Peking. Tramp sebi recesiju nikako ne sme da dozvoli jer onda nema ništa od “Make America great again”. Zanimljiva nas vremena čekaju.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu.

(Autonomija, Foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!