ALEKSANDAR KOCIĆ: Tramp i Jerusalim – benzinom na vatru

11 Dec 2017

Ako već ne možeš da popraviš stvari, nemoj da ih kvariš

Policija upotrebila suzavac i vodene topove protiv demonstranata ispred američke ambasade u Bejrutu. Protesti u Kairu i Rabatu, pa i u Džakarti, gde su demonstranti nosili transparente na kojima je pisalo “Palestina u našim srcima”. Protesti u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali reke Jordan. Molotovljev koktel bačen na sinagogu u Geteborgu. Na demonstracijama u Istanbulu, turski predsednik Erdogan rekao da njegova zemlja neće prepustiti Jerusalim državi koja “ubija decu”. Sve to, naravno, posle izjave američkog predsednika Donalda Trampa da SAD priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela i da će u nekom trenutku tamo premestiti ambasadu.

Time je Tramp pokazao da odustaje od višedecenijske američke politike neutralnosti po pitanju statusa Jerusalima. Taj grad Jevreji oduvek smatraju svojom prestonicom, dok Palestinci njegov istočni deo – koji je Izrael okupirao 1967 – vide kao prestonicu svoje buduće države. Tramp je rekao da njegova izjava samo predstavlja priznavanje realnosti. I dok je ceo svet, uključujući i američke saveznike, osudio ovaj Trampov potez, sada osokoljeni izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je u Parizu da bi Palestinci isto tako morali već jednom da prihvate realnost da je Jerusalim glavni grad Izraela, ako žele napredak u mirovnom procesu. Dodao je da Jerusalim već 3.000 godina nije prestonica nijednog drugog naroda osim jevrejskog.

Osim što je sveto versko mesto i jevrejima i muslimanima i hrišćanima, Jerusalim kao svoju političku prestonicu vide i Izraelci i Palestinci, s tim što poslednjih 50 godina, kontrolu nad celim gradom ima Izrael. Još od pre izraelsko-arapskog rata 1948, Ujedinjene nacije su grad proglasile posebnom međunarodnom zonom i SAD su svih ovih godina, u želji da u regionu nastupaju kao nepristrasni mirovni posrednik, insistirale da oko spornog statusa Jerusalima rešenje moraju da nađu Izrael i Palestinci. E sad, Jerusalim su kao izraelsku prestonicu nedavno priznali i Rusi, ali samo njegov zapadni deo. Izrael je 1980. doneo zakon po kojem je Jerusalim “nedeljiva” prestonica jevrejskog naroda i time dodatno zakomplikovali stvar. Tramp svojim priznanjem Jerusalima nije otišao tako daleko, ali jeste napravio ogroman zaokret u američkoj poziciji i naporima da SAD pomognu da region dođe to trajnog mirovnog rešenja.

Od Trumana naovamo, svi američki predsednici pokušavali su da nađu mirovno rešenje za Izrael i njegove arapske susede. I svi od Lindona Džonsona naovamo bili su protiv izgradnje jevrejskih naselja na zemlji koju je Izrael okupirao 1967, podržavajući rešenje po kojem bi jevrejska država vratila najveći deo okupirane teritorije u zamenu za trajni mir. A počev od Bila Klintona, svi predsednici radili su na rešenju zasnovanom na ideji dve države – po kojoj bi Arapi priznali Izrael i garantovali njegovu bezbednost u zamenu za stvaranje nezavisne palestinske države.

To nikada nije išlo lako i napori Vašingtona i drugih igrača redovno su nailazili na otpor obe strane. Palestinski lideri ili nisu znali da iskoriste diplomatske šanse ili nisu mogli da zauzdaju ekstremiste kod kuće, dok su na jevrejskoj strani često dominantni bili desničari poput Netanjahua, koji ne žele da vide prava Palestinaca. Barak Obama je poslednji koji je probao da pokrene stvari sa mrtve tačke, ali nije uspeo. To ipak ne znači da bi SAD trebalo da naprave krupan zaokret i odustanu od insistiranja da Izrael prestane sa izgradnjom naselja na okupiranim teritorijama, a da Palestinci nastave svoju borbu za državu mirnim putem. Ukratko, američka politika trebalo bi da bude – ako već ne možeš da popraviš stvari, nemoj da ih kvariš.

E, ali sada je u Beloj kući Donald Tramp. On je i pre ovog zemljotresa oko Jerusalima pokazivao da ga palestinska država ne zanima preterano, kao što ne vidi ni veliki problem oko jevrejskih naselja. Time se stavio na stranu izraelske desnice i napravio ogroman zaokret od Obame, koji je zastupao stav da dalja izgradnja jevrejskih naselja na Zapadnoj obali ubija ono malo šansi da se dođe do mirovnog sporazuma sa dve države. Naravno, nisu svi u Izraelu pristalice ovog zaokreta. Direktni finansijski troškovi okupacije su relativno podnošljivi za Izrael, isto kao i oni diplomatski. Ali dugoročno, Izrael neće ostvariti svoj glavni cilj, a to je bezbednost jevrejskog naroda. Osim toga, konstantno tretiranje Palestinaca kao građana drugog reda narušava demokratski kredibilitet Izraela, kako spolja tako i iznutra.

Obama je još 2009. zahtevao potpuno zamrzavanje izgradnje novih jevrejskih naselja – mada je kasnije prihvatio Jerusalim kao izuzetak – a zauzvrat Izraelu ponudio dodatne bezbednosne garancije, pre svega oko antiraketne odbrane. Nije uspelo. Netanjahu je otvoreno pokazivao da ga rešenje sa dve države ne zanima mnogo. Pogoršavanje odnosa SAD i Izraela kulminiralo je pred sam kraj Obaminog mandata, kada su se SAD u Savetu bezbednosti UN u decembru 2016. uzdržale od veta na predlog rezolucije kojom se osuđuje izgradnja jevrejskih naselja. Netanjahu je besneo, a Tramp se oglasio – na Tviteru, naravno – pozivom Izraelu da izdrži dok on ne donese spas. Po jednom tumačenju, Obamina administracija ovim potezom je samo htela da se osveti Netanjahuu, a po drugom da utaba stazu daljim diplomatskim pokušajima rešavanja bliskoistočnog problema. Tramp očigledno za to nema mnogo sluha.

Kao neko ko voli cenjkanje i kratkoročne poslovne sporazume “ja tebi, ti meni” tipa, Trampa sigurno kopka da proba i on da reši ovaj problem svih problema. Koliko smo do sada mogli da ga upoznamo, Tramp verovatno misli da baš on ima tu žicu koja na Bliskom istoku fali, a sigurno ne bi bio gadljiv ni na Nobelovu nagradu za mir. Za sada međutim od njega nismo čuli ništa obećavajuće. Samo je rekao da bi Izraelci mogli da uspore sa tim naseljima, bar malo, a da se njemu lično sviđa i jedna država, i dve države – šta god se vi tamo dogovorite. Oni tamo već 70 godina ne mogu da se dogovore i gledaju u Vašington da im pomogne. Za očekivati je da će tokom Trampovog mandata na Bliskom istoku samo doći do dalje polarizacije odnosa. Ipak, izraelski desničari morali bi da budu oprezniji u svom oduševljenju Trampom, jer američki predsednici dođu i prođu. A problem ostaje.

Za sada niko nije smislio ništa bolje od ideje dve države, iako se ni tu nije daleko odmaklo. Mogući korak napred bio bi da Vašington ponudi Izraelu ozbiljnu i veliku nagodbu – odbrambeni sporazum kojim bi se SAD obavezale da brane Izrael od svake pretnje spolja, u zamenu za izraelsko prihvatanje rešenja sa dve države. Doduše, šanse za takav kompromis veće su sa demokratom u Beloj kući, nego sa republikancem, ali ne treba zaboraviti i da republikanci tradicionalno imaju veći uticaj na Izrael. A jedan takav sporazum mogao bi da predvidi i dve američke ambasade u Jerusalimu – jednu za Izrael i drugu za Palestinu.

(Autonomija, fotografija: Beta/AP, protesti nakon odluke Trampa da Jerusalim prizna kao glavni grad Izraela)

Podelite ovu stranicu!