ALEKSANDAR KOCIĆ: Šta to hoće mladi ljudi?

29 Apr 2017

Obrazovaniji i pametniji nego prethodne generacije, znaju da smo krenuli stranputicom

Šeta se proteklih dana širom Srbije, šetalo se kao što vidimo i u Mađarskoj, a i u mnogim drugim zemljama. U Rusiji se doduše za šetnje dobijaju batine od države, kao i u Turskoj pre par godina. Najviše je šetača među mladima. Kažu da im je dosta svega i da im ne trebaju političari koji su ih dovde doveli. I koliko god svaka od tih šetnji bila drugačija, sa drugačijim povodima i pod drugačijim okolnostima, mladi širom sveta imaju puno toga što im je zajedničko. Ne, ne mislim na polet, osmeh i ljubav prema pop-muzici i video igrama; zajedničko im je to da im se ne piše dobro.

Mladih – onih između 15 i 30 godina starosti – u svetu ima skoro dve milijarde i najviše ih je u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju. I uglavnom su “potlačena” manjina, koju odrasli sputavaju i koče. Jeste, sa jedne strane može da se kaže da žive bolje od svojih roditelja i baba i deda. Kako to? Pa, žive duže, zdraviji su, ceo svet im je na dlanu, odnosno ekranu mobilnog telefona, u mnogim zemljama imaju mnogo veće seksualne slobode od svojih roditelja. I pametniji su, kako pokazuju testovi.

Mladi su danas mnogo bolje obrazovani od prethodnih generacija. Sve ih je više sa fakultetskom diplomom. Ali je to obrazovanje sve skuplje i gura ih u sve veće dugove. I uostalom, eksplozija visokog školstva je uglavnom pojava samo u razvijenom svetu. Zemlje u razvoju još uvek muku muče sa osnovnim obrazovanjem. Školstvo je, kao što znamo, inače veoma komplikovana stvar i nikako ne zavisi samo od nivoa finansiranja. Kultura, vaspitanje i radne navike igraju takođe veliku ulogu. Amerika troši na obrazovanje duplo više od Poljske, pa su rezultati na PISA testovima za decu od 15 godina isti u obe zemlje. Južna Afrika izdvaja više od Kenije, a postiže slabije rezultate.

Obrazovani ili ne, mladi muku muče da se zaposle. U mnogim zemljama, nezaposlenost među mladim ljudima duplo je veća nego kod ostatka populacije. Pogledajte samo Španiju, Italiju ili Grčku, evropske zemlje u kojima nezaposlesnost među mladima prelazi 40 odsto. U srednje razvijenim zemljama, skoro četvrtina mladih spada u grupu NEETS: Niti uči, niti radi, niti se obučava (not in education, employment or training). U razvijenim zemljama ima ih oko 15 procenata. Tržište rada na koje ti mladi ulaze mnogo je surovije nego pre, a u velikom broju zemalja uslovi su svesno namešteni protiv njih (mediteranske zemlje su odličan primer). Dobro, izdržavaju ih mama i tata na dobro zaštićenim radnim mestima. Naći će im posao jednog dana. Istraživanja pokazuju, međutim, da svaki dan proveden bez posla u mladosti ima posledice na kasniju zaradu. Istraživači sa univerziteta u Bristolu su izračunali da oni koji su nezaposleni u mladosti, u četredestoj zarađuju i do 20 odsto manje od kolega koji su ranije počeli da rade. Uostalom, doći do prvog posla nikako nije lako, posebno u zemljama sa krutom podelom na stalne i privremene ugovore o zaposlenju. Danska se obično spominje kao primer fleksibilnog tržišta radne snage, na kojem je poslodavcima veoma lako da unajmljuju i otpuštaju radnike, koje onda preuzima država, pomaže im da nauče nešto drugo da rade i ponovo nađu posao. Ali, to je Danska. U većini zemalja, sindikati traže minimalne lične dohotke za svoje radnike. Ima smisla, ako ste već našli posao. Ali nema baš mnogo ako ga tek tražite, jer visoko postavljeni minimalci odvraćaju firme od unajmljivanja nove radne snage. Možda je rešenje da se takvi radnici, a to su uglavnom mladi, pomažu kroz državne subvencije, tako da njihova radna mesta ne koštaju poslodavce. Ali to znači da koštaju poreske obveznike, a videćemo malo kasnije koji poreski obveznici najurednije izlaze na izbore.

I kad nađu skromno plaćen posao, ti mladi moraju negde da žive. Jeste, mladi su po prirodi stvari spremniji da odu od rodne kuće i šansu potraže u velikom gradu, u svojoj zemlji ili nekoj drugoj. Troškovi stanovanja, međutim, sve su veći, pogotovo u svetskim metropolama u kojima ima najviše posla. Osim toga, ako žele da se otisnu u svet, čekaju ih brojne birokratske prepreke sa vizama i priznavanjem diploma. Dobro, ovima iz EU je lakše, ali i to se, kao što vidimo, ljulja.

Od kad je sveta i veka, bilo je da stariji pomažu mlađe. Tako je verovatno još uvek na pojedinačnom nivou. Roditelji se odriču, da pomognu deci. Ali ako pogledamo šta rade države, slika se menja. Prema jednom američkom istraživanju koje je obuhvatilo razvijene zemlje, ispada da javna potrošnja u velikoj meri odlazi na penzije i zdravstvenu zaštitu. A to se finansira zaduživanjem, za koje će račun jednog dana biti ispostavljen današnjoj mladeži. Prema tom istraživanju, Nemačka, Austrija, Japan, Slovenija i Mađarska pokazali su se kao ekstremni primeri neto odliva javne potrošnje sa mladih prema starijima. E sad, političari u demokratskim društvima obično slušaju birače – a to su, pogodili ste, oni stariji. Na izbore za Kongres u SAD izađe tek četvrtina mladih i skoro 60 odsto onih preko 65. Na poslednjim opštim izborima u Britaniji, glasalo je nešto preko 40 odsto mladih i skoro 80 odsto matorih. I videli smo ko je u obe zemlje pobedio.

U demokratskim zemljama i onima koje misle da to jesu, mladi će morati da shvate da potpisivanje onlajn peticija i pisanje duhovitih komentara na Fejsbuku nisu zamena za izlazak na birališta. Dok ne izađu masovnije da glasaju, političari ih neće shvatati ozbiljno. Tu Srbija nije nikakav izuzetak. Problem sa Srbijom je što ih ne shvataju mnogo ozbiljno ni kad izađu na glasanje, što nam aktuelna vlast upravo ovih dana pokazuje. Zato mora šetnja. Zato je šetnja dovra vest. Da bi neki drugi političari počeli da slušaju te mlade ljude.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Izvor statističkih podataka citiranih u članku: The Economist)

(Foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!