ALEKSANDAR KOCIĆ: Šta ćemo sa dečkom koji ima atomsku bombu?

18 Sep 2016

Severna Koreja – kako dalje

Severna Koreja je pre desetak dana izvela još jednu atomsku probu, najjaču do sada, kako bi podsetila svet da je možda blizu cilja – da napravi balističku raketu sa nuklearnom bojevom glavom koja može da dobaci do SAD. Nuklearna eksplozija izazvala je zemljotres jačine 5,3 stepena i univerzalnu osudu.

Barak Obama je rekao da će ovakve “provokacije” dovesti do ozbiljnih posledica i da SAD nikada neće prihvatiti Severnu Koreju kao nuklearnu silu (što Pjongjang traži). Japanski premijer Šinzo Abe opisao je najnoviji test kao ozbiljnu pretnju Japanu, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odmah se sastao da napravi novu listu sankcija protiv Pjongjanga. Oglasio se i jedini saveznik Severne Koreje, Kina, koja je pozvala svog malog štićenika da poštuje rezolucije SB UN i ne zaoštrava situaciju.

Neki eksperti kažu da je ova poslednja eksplozija bila jačine oko 10 kilotona – malo ispod one u Hirošimi – a neki misle da je bila i jača. Svi se slažu da je bila jača nego u prethodne četiri probe koje je Severna Koreja izvela. Osim toga, Pjongjang je u avgustu ispalio probnu balističku raketu iz podmornice, što je posebno zabrinulo i susede i Amerikance, zato što se projektili ispaljeni pod vodom teže otkrivaju unapred. Američka Strateška komanda je saopštila da je projektil ispaljen iz obalskog grada Sinpoa i da je prešao oko 500 km pre nego što je pao u Japansko more. Procenjuje se da je Severna Koreja bar 5-10 godina daleko od projektila koji bi dobacili do SAD. Ali izgleda da već sada ima kapacitete da pogodi Japan, i svakako Južnu Koreju. Zato je iz Seula ovih dana “procurelo” da je Južna Koreja u stanju da konvecionalnim oružjem sravni Severnu Koreju sa zemljom, ako bude napadnuta.

Niko zapravo ne zna, ili ne govori, kakvim nuklearnim arsenalom Severna Koreja zaista raspolaže. Pretpostavlja se da režim u Pjongjangu ima nekoliko prilično bazičnih atomskih bombi, i da je još uvek relativno daleko od sistema koji bi značajno promenili stanje stvari – a to je mala bomba, koja može da se postavi na balističku raketu velikog dometa. Ali, ko će ga znati! Za sada je izvesno da Severna Koreja nastavlja sa probama, da joj uglavnom niko ne stoji na tom putu i da svet nema čime da je zaustavi.

kim jong un

Za sada je najsigurnije držati kakav-takav status kvo, dokle god ovaj mali u Pjongjangu ne talasa previše. Problem je međutim što najnovija atomska proba pokazuje da mali voli da talasa (foto AP/Beta)

Buš mlađi je 2007. i 2008. postigao kakav-takav pomak kada je ubedio tadašnjeg severnokorejskog lidera Kim Jong Ila da zaustavi razvoj atomskog oružja i primi međunarodne inspektore, pa i jedan američki tehnički tim. Ali onda je sve stalo. Kim Jong Il je u međuvremenu umro, na vlast je došao njegov nepredvidi sin, rešen da se pokaže kod kuće i pred svetom kao lider sa kojim nema zezanja.

Američki pregovori oko severnokorejskog nuklearnog programa počeli su još za vreme Klintonovog mandata, da bi pod Bušom mlađim promenili format i iz bilateralnih prešli u šestočlane (uz učešće Kine, Japana, Južne Koreje i Rusije). Kakav-takav sporazum postignut na kraju prve decenije ovog veka, raspao se pre četiri godine kada je Severna Koreja lansirala još jednu balističku raketu velikog dometa. I od tada traje dilema u Vašingtonu – kuda i kako dalje.

Dosadašnja strategija predsednika Obame bila je “strateško strpljenje” – postepeno jačanje pritiska na Severnu Koreju da odustane od nukelarnog programa, što bi u slučaju pozitivnog odgovora dovelo do potpune normalizacije odnosa između Vašingtona i Pjongjanga. Ta politika je između ostalog bila praćena i demonstracijom sile u regionu, kroz zajedničke američke vojne vežbe sa Južnom Korejom. Izgleda da je “strateško strpljenje” samo dalo Severnoj Koreji vremena da nastavi sa svojim programom i postane još veća pretnja miru u regionu.

Očigledno je da postepeno jačanje pritiska ne daje rezultate. Šta je alternativa? Čini se da štap neće moći sam bez šargarepe i da će Amerikanci uskoro morati da progutaju knedlu i Severnoj Koreji počnu da nude i nešto pozitivno, a ne samo zatezanje sankcija. Do sada smo videli da sankcije protiv Severne Koreje nemaju efekta. Režim u Pjongjangu uspeva da nađe načina da preživi i uguši u startu eventualnu pobunu iznutra, ako je uopšte ima. A uspeva da preživi zahvaljući Kini. Peking pomaže Kim Jong Unov režim bar toliko da narod u Severnoj Koreji ne gladuje. Kini je najvažnije da se taj režim ne uruši i da ne nastane haos.

Dodatno naoružavanje Južne Koreje, kako bi mogla uspešno da se brani od eventualnog napada sa severa, takođe ne doprinosi trajnom rešenju. Severna Koreja se, opravdano ili ne, oseća ugroženom i američku vojnu pomoć južnom susedu vidi samo kao dodatnu pretnju na koju ne može da odgovori ustupcima već samo daljim zaoštravanjem situacije. Uz to, što se Amerikanci više angažuju u Južnoj Koreji, to su manje šanse da Kina pojača pritisak na svog severnokorejskog pulena. Kineska računica je tu prilično jednostavna – bolje mali Kim sa smešnom frizurom, koga mi hranimo, nego dobro naoružana, kapitalistička Koreja pod američkim uticajem.

I da li je u takvom odnosu između dve Koreje – one poluizgladnele na severu i one bogate na jugu – ujedinjenje uopšte poželjno? Putin je gledao kako se završilo ujedinjenje Nemačke i kako je demokratizacija istočne Evrope išla ruku pod ruku sa dolaskom američkih projektila skoro na samu granicu sa Rusijom. Gledala je to i Kina, pa je vrlo je moguće da je iz toga izvukla prost zaključak – za sada je najsigurnije držati kakav-takav status kvo, dokle god ovaj mali u Pjongjangu ne talasa previše. Problem je međutim što najnovija atomska proba pokazuje da mali voli da talasa.

(Autonomija, foto AP/Beta)