ALEKSANDAR KOCIĆ: Sirija – Mission Accomplished

20 Apr 2018

Poprište nadmetanja velikih i regionalnih sila koje će trajati

“Mission Accomplished”, rekao je Donald Tramp nakon što je 105 projektila palo na ciljeve u Siriji. Kada je, pre 15 godina, Džordž Buš mlađi rekao to isto na nosaču aviona, misleći na okončanje vojnih operacija u Iraku, ispostavilo se da je debelo omanuo i da je to bio tek početak. Videćemo da li će tako biti i u Trampovom slučaju. Prvi znaci govore da neće i da aktuelni američki predsednik sebi neće dozvoliti dalje uvlačenje u sirijski sukob.

Do najnovije američke akcije – uz podršku Britanije i Francuske – došlo je posle navodnog napada nervnim gasom koji su sirijske snage izvele u Dumi, naselju u predgrađu Damaska, istočnoj Guti. Sirijski predsednik Asad negirao je da je upotrebio hemijsko oružje, a Rusi su očekivano stali na njegovu stranu i sprečili međunarodnu istragu. U Francuskoj je Makron rekao da ima pouzdane dokaze da je Asad odgovoran za napad, dok su pojedini britanski novinari na terenu u Siriji došli do preživelih i preneli njihove zastrašujuće priče.

Tramp je potom u svom tviteraškom stilu najavio akciju protiv “životinje” Asada. U prvom trenutku je delovalo kao da to radi pre nego što se konsultovao sa generalima. Posle se saznalo da se u Beloj kući vatreno debatovalo između dve opcije – surove odmazde za koju se navodno zalagao novoimenovani savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, i odmerene akcije sa pažljivo biranim ciljevima tako da slučajno ne stradaju Rusi ili Iranci u Siriji, a koju je zastupao ministar odbrane Džim Metis. Navodno je apel iz Londona uticao na Trampa da izabere Metisovu opciju.

Neposredne mete zapadne akcije bili su naučno-istraživački objekat Barzeh, nadomak Damaska u kojem, kako tvrde Amerikanci, Sirijci rade na razvoju hemijskog oružja, kao i dva magacina blizu Homsa na severu Sirije u kojima se čuva hemijsko oružje. Na pitanja novinara i javnosti da li je bezbedno gađati magacine sa hemijskim oružjem, eksperti su, bar u Britaniji, objašnjavali da stepen rizika zavisi od toga kako se to oružje čuva, ali i da se ono najefikasnije uništava u eksplozijama. Za sada iz Sirije nema vesti o eventualnim posledicama, tako da – ili su eksperti u pravu ili nikakvih gasova tu nije ni bilo.

Tramp je godinama govorio kako se Sirija ne tiče Amerike i u više navrata je pozivao predsednika Obamu da ne napada Siriju. 2013. je tvitovao da bi napad na Siriju doneo samo nevolje. Koliko pre dve nedelje rekao je da želi povlačenje svih američkih snaga iz Sirije, čime je iznenadio i svoje generale, a prema nekim tumačenjima, ohrabrio Asada da sada, na kraju ofanzive u istočnoj Guti i nadomak konačne pobede u građanskom ratu, ponovo pribegne hemijskom oružju, uveren da Amerikanci neće reagovati. Trampova logika je da SAD nemaju šta da traže u Siriji ako je Islamska država tamo poražena. A kako stoje stvari – islamski ekstremisti su na izdisaju u Siriji.

Kada je pre par dana najavio vojnu akciju, Tramp je rekao da do svega ovoga ne bi došlo da Obama nije ignorisao svoje obećanje od pre šest godina da će upotreba hemijskog oružja označiti prelazak preko “crvene linije” iza koje će SAD intervenisati. Na Obamu je u to vreme izgleda najviše uticao neuspeh tadašnjeg britanskog premijera Kamerona da u parlamentu dobije podršku za vojnu akciju. Obamu su tada na neki način spasili Rusi, koji su videli šansu za sebe i umešali se u igru garancijama da će oni Asada ubediti da odustane od dalje upotrebe hemijskog oružja.

Američki kongresmeni i senatori uglavnom su pozdravili Trampovu odluku da bombarduje Siriju ali su se odmah čula i pitanja šta dalje i šta je konačni cilj. Lider demokrata u Kongresu Nensi Pelozi rekla da “jedna noć vazdušnih udara nije zamena za koherentnu strategiju”, dok je bivši američki ambasador u Siriji Robert Ford naglasio, kako prenosi Sandej tajms, da će vojna akcija imati kod Asada efekat odvraćanja samo ako SAD budu spremne da napadnu ponovo. “Asad će nas testirati i opet ćemo ovo morati da uradimo”, kaže on.

Da li onda ova, za sada završena, vojna akcija predstavlja vraćanje Amerike u sirijski haos (“just when I thought I was out…”) ili je u pitanju samo predstava za domaću publiku? Tramp, Makron i Tereza Mej ponavljaju da im cilj nije rušenje Asadovog režima već samo njegovo odvraćanje od dalje upotrebe hemijskog oružja. Tu im treba verovati, ne zato što su moralne veličine, nego zato što Asada i ne mogu da sruše. Onda kada je to bilo moguće, nisu bili spremni da pošalju u Siriju ozbiljne vojne snage koje bi zajedno sa lokalnim pobunjenicima skinule diktatora sa vlasti. Britanski parlament je bio protiv, a Obama se posle iskustva u Avganistanu i Iraku opredelio za liderstvo iz pozadine. Posle su Asada uzeli Rusi pod svoje i uskoro će mu završiti građanski rat. Što ne znači i kraj sirijske drame. Sirija je poprište nadmetanja velikih i regionalnih sila, koje će trajati.

Najnovija zapadna vojna akcija zapravo je dobro ogledalo odnosa zapadne javnosti prema sirijskoj krizi. Kada je Asad krenuo da brutalno ruši pobunu inspirisanu arapskim prolećem, nije bilo volje da se u velikom broju šalju trupe da pomognu tim pobunjenicima. Kada je priliv sirijskih izbeglica postao poplava, u Evropi su počeli da niču zidovi, a velikodušna Angela Merkel dobila je od birača opasne packe. U međuvremenu je zapadna javnost oguglala na rat u Siriji i stradanje civila, a iz letargije se povremeno budi samo TV slikama dece izložene nervnim gasovima. Onda je logično da političari opet pomisle kako “something must be done”. Terezi Mej i Makronu ovo lako može da se obije o glavu, dok Tramp verovatno misli da može samo da dobije. Em pokazuje da nije slab prema Putinu, em skreće pažnju sa neprijatnosti kao što su knjiga bivšeg prvog čoveka FBI-ja – koji Trampa poredi sa mafijaškim bosom – i istrage oko dila koji je Trampov bivši advokat napravio sa onom porno zvezdom.

Dodatni argument teoriji da ovo nije nikakav uvod u širu vojnu akciju daju i prethodni primeri – Avganistan, Irak i Libija. U sve tri zemlje, Amerikancima i njihovim saveznicima bilo je relativno lako da ratovanjem iz vazduha svrgnu diktatore, sazovu mirovne konferencije i pomisle kako je posao gotov. Pa se posle ispostavilo da je to bio tek početak. Sukobi u Avganistanu ušli su u 17. godinu; Irak je i dalje u haosu, a od pada Sadama Huseina poginulo je navodno preko sto hiljada ljudi; Libija je tragično podeljena između sukobljenih paravojski i daleko od bilo kakve stabilnosti. Gledajući sve to, Tramp verovatno ispravno zaključuje da mu ne treba još i Sirija da se njome ozbiljno bakće.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!