ALEKSANDAR KOCIĆ: Sirija – ima li kraja?

29 Dec 2016

Jednačina sa bezbroj nepoznatih

Pao je Alep; ili je oslobođen – kako ko hoće to da vidi. Samo, jalovo je to oslobođenje, kao i ono Vukovarsko. Pad Alepa ne znači i kraj rata u Siriji, ali nesumnjivo predstavlja veliku psihološku prekretnicu za sve igrače u ovom složenom sukobu – slabog, ali ohrabrenog Bašara al-Asada, obezglavljenu i razjedinjenu opoziciju, ugrožene ali ne i poražene ekstremiste, osokoljeni Iran, iznutra ugroženu Tursku, neizvesnu Trampovu Ameriku i trijumfalističku Putinovu Rusiju. Šta posle ove tačke preokreta čeka Siriju?

Očigledno je da sirijski lider Asad ne bi sam mogao da povrati ovako veliki urbani centar u rukama pobunjenika; presudna je bila ruska pomoć. Barak Obama je 2012. rekao da će eventualna upotreba hemijskog oružja u Siriji biti “crvena linija” koja će radikalno promeniti njegovu računicu. Mnogi su to protumačili kao pretnju američkim vojnim angažovanjem u Siriji. Naredne godine, kad se ispostavilo da je Asad zaista upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog stanovništva, Obama je ustuknuo i prepustio Rusima incijativu; Rusi su ponudili da oni preuzmu zalihe sirijskog hemijskog oružja pod uslovom da Amerikanci ne bombarduju. Vladimir Putin je tada shvatio sa kim ima posla i rešio da se otvoreno angažuje na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, tradicionalnom ruskom klijentu. Tri godine kasnije sirijski građanski rat i dalje traje, a Bašar al-Asad ne samo što nije pao, već je dobio novi vetar u krila i sada, uz rusko sufliranje, poziva na mirovne pregovore, koje je ranije uglavnom ignorisao.

Štaviše, sad vidimo da su se i Rusija i Turska složile oko uslova za primirje u Siriji, što je veoma značajno imajući u vidu da podržavaju suprotstavljene strane (Rusi Asada, Turska pobunjenike). Dosadašnja primirja i pregovori propadali su, uglavnom zato što je Asadov režim verovao da vojnim putem može da popravi svoju poziciju, dok pobunjenici, ionako razjedinjeni, nisu imali dovoljno snage i konkretne podrške na terenu da mu se odlučno suprotstave. Sada Asad nastupa sa mnogo jače pozicije i, što je mnogo važnije, Moskva i Ankara pričaju istim jezikom. Kao uglavnom i Iran, još jedan ključni igrač u regionu. Pobunjenici, oni koje Zapad naziva “umerenim”, oslabljeni su i ko zna da li će iko išta da ih pita. Islamska država takođe je uzdrmana, ali još uvek drži pod kontrolom značajan deo sirijske teritorije. A Amerikanci? Evropa? Njih na ove razgovore, koji bi trebalo da se vode u Kazahstanu, niko nije zvao, kao što nije ni arapske zemlje iz Zaliva. Taj podatak najbolje ilustruje trenutni odnos stranih faktora u sirijskoj krizi. Obamina “hoću-neću” politika doživela je definitivni krah, a videćemo šta će nepredvidivi Tramp da uradi. Ako je uopšte moguće tumačiti njegove tvitove i izjave, vrlo je moguće da će Siriju prepustiti svom ortaku Putinu.

Rusija je u Siriji trenutno u braku iz koristi sa Iranom, ali to ne mora dugo da potraje. Najveći deo borbi na terenu u Alepu odradile su šiitske paravojne formacije iz Libana, Iraka i Avganistana koje logistički i finansijski pomaže Iran. To je važno zato što, za razliku od Rusa, Iranci sukob u Siriji posmatraju kroz versku prizmu – kao pokušaj povezivanja šiita od Avganistana do Jemena (gde šiitski Iran i sunitska Saudijska Arabija vode rat preko svojih klijenata na terenu). Moskvi to ne treba. Putina izgleda najviše zanima da se uspostavi kao važan igrač na Bliskom istoku, pod plaštom borbe protiv islamskih ekstremista. Tu računa na savezništvo sa Trampom, koji je bio rekao da što se njega tiče Asad može da ostane na vlasti ako se posveti borbi protiv Islamske države. Ali Tramp će tu imati veliki problem – kako da pomiri ortakluk sa Putinom i oštru retoriku prema Iranu, uključujući brojne kritike na račun Obaminog nuklearnog sporazuma sa Teheranom.

Prema nekim procenama, Tramp je spreman da pređe preko Putinovih avantura u Ukrajini i na Krimu, u zamenu za saradnju oko Irana. Takav scenario odgovara i Izraelu, koji bi takođe mogao da proguta Asada i dalje na vlasti, pod uslovom da se uticaj Irana u regionu ograniči. Ali, naravno, gurnuti Iran u stranu neće biti lako, nimalo.

A tu je i Turska, koja je vojno angažovana na severu Sirije. Turski predsednik Erdogan do sada nije dobro prošao u Siriji: zalagao se za rušenje Asada, ispod žita pomagao džihadiste, a sve da bi sprečio jačanje sirijskih Kurda kao faktora u sirijskoj jednačini. Ništa od toga mu nije pošlo za rukom, pa se pomirio sa Putinom i čak našao i zajednički jezim sa Iranom – starim rivalom – uglavnom oko Kurda. Međunarodna krizna grupa u jednoj nedavnoj analizi pak upozorava da ta ljubav neće dugo trajati i ne isključuje mogućnost čak i direktnog sukoba Turske i Irana.

Za Ameriku i njene evropske saveznike stvari nikako ne stoje dobro. Obamina “crvena linija” nije prerasla u vojnu akciju u velikoj meri zato što je britanski parlament u to vreme uskratio vladi dozvolu za vojno angažovanje u Siriji. Od tada Evropa i SAD prilično nemoćno gledaju kako Asad opstaje na vlasti, Putin jača, Alep pada, a Iran se uspostavlja kao presudan regionalni igrač. Amerikanci će, kad Tramp preuzme vlast, verovatno i naći nekakav zajednički jezik sa Rusima, dok Evropa, oslabljena Bregzitom i neuspelim pokušajima rešavanja izbegličke krize, ostaje na marginama kao igrač koji nema veliku ulogu, a trpi posledice daljeg razvoja događaja.

I šta će onda biti sa Sirijom? To ne zavisi mnogo od samih Sirijaca. Asad je dobio psihološki važnu bitku u Alepu, ali još je daleko od konačne pobede u građanskom ratu. Pobunjenici, kako oni umereni tako i oni ekstremni, još su dalje od pobede, ali, opet, nisu ni sasvim poraženi. Sledeća velika bitka očekuje se u Idlibu, jugozapadno od Alepa. Asadova vojska nije ni približno ono što je bila pre izbijanja sukoba i bez pomoći sa strane ne može mnogo da postigne. Obećanje da neće stati dok ne povrati kompletnu teritoriju zemlje Asadu će biti gotovo nemoguće da ispuni. Zato sada sve zavisi od toga da li je Putin voljan na dalje vojno angažovanje ili je spreman da stane jer je zaključio da je postigao šta je hteo. Šta god odlučio, Sirijci nemaju mnogo čemu da se nadaju u 2017, bez obzira sa koje strane sukoba da se nalaze. S obzirom na veoma komplikovane odnose snaga u regionu, možda je najbolje čemu mogu da se nadaju ono što je nedavno predložio bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer – kantonizacija Sirije po bosanskom scenariju.

(Autonomija, foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!