ALEKSANDAR KOCIĆ: Referendum! Šta mi je to trebalo!

16 Oct 2016

I predstavnička i direktna demokratija u krizi

Ima u onom ske?u Nadrealista o porodici koja ratuje u stanu, scena sa studentom podstanarom koji se preslišava za ispit iz prava, i kaže: „Referendumom se izjašnjava da li ste za Da ili ste za Ne“. Otprilike tako je izgledao onaj britanski referendum o izlasku iz Evropske unije, koji je pokazao da veliki broj bira?a nije znao za šta zapravo glasa. Sutradan je ispalo da je naj?eš?a pretraga na britanskom Guglu bilo pitanje: „Šta je EU?“. Pa ti posle daj narodu mo? da odlu?uje.

Sad se advokati raspravljaju u sudu u Londonu ko sme i može da okine onaj famozni ?lan 50 o proceduri izlaska iz EU – vlada ili parlament. Ishod tog spora – posebno ako sud odlu?i u korist parlamenta – ima?e krupne posledice ne samo po britansku demokratiju nego i šire. Ono što je u ovom trenutku zanimljivo jeste da smo poslednjih meseci imali nekoliko referenduma u svetu koji su se obili o glavu onima koji su ih raspisali.

Dejvid Kameron je hteo da zapuši usta evroskepticima u sopstvenoj stranci. Poveden uspehom na Škotskom referendumu, fokusirao se u kampanji na ekonomiju, zanemario pitanje imigracije, i eno ga sada u prevremenoj penziji. Pola Britanije i cela Evropska unija pitaju se šta mu je taj referendum uopšte trebao.

E, onda je Viktor Orban u Ma?arskoj hteo da pokaže Evropi trijumf neliberalne demokratije, pa je raspisao referendum o planu za razmeštanje izbeglica iz Gr?ke i Italije širom EU. Plan predvi?a da Ma?arska, proporcionalno svojoj veli?ini i ekonomskoj snazi, primi nešto manje od 1300 ljudi, ali Orbanu je i to bilo mnogo. Raspisao je referendum i 98 procenata izašlih je glasalo protiv. Ali, videli smo, problem je što nije izašlo dovoljno bira?a – više od polovine Ma?ara je ostalo kod ku?e – tako da je rezultat glasanja ništavan. Može sad Orban da se pravi blesav koliko ho?e i da najavljuje promenu ustava, ?injenica je da je i njegov referendum propao.

Posle nekih 20 godina tajnih pregovora, vlada u Kolumbiji potpisala je mirovni sporazum sa gerilcima iz FARC-a, koji bi toj južno-ameri?koj zemlji kona?no trebalo da donese mir. Presednik Santos je raspisao referendum i pozvao gra?ane da potvrde mirovni sporazum potpisan u Havani. Uprkos anketama koje su najavljivale uspeh vlade na referendumu, bira?i su se veoma tesnom ve?inom izjasnili protiv, navode?i da sporazum omogu?ava mnogim pripadnicima FARC-a da pro?u nekažnjeno za ubistva. Ishod referenduma ne zna?i automatski i krah tek potpisanog mirovnog sporazuma, ali sigurno vra?a pregovara?e natrag na posao.

Italijani uskoro izlaze na referendum o ustavnim reformama koji je raspisao premijer Renzi, da bi, kako kaže, pojednostavio i ubrzao donošenje zakona u zemlji. Renzi je najavio ostavku u slu?aju neuspeha na referendumu. Ankete za sada pokazuju da ?e se upravo to i dogoditi kao što se dogodilo i De Golu 1969 u Francuskoj. Na prvi pogled, ništa strašno za Italiju naviknutu da menja vlade svako malo. Ali ovoga puta cela Evropa strahuje da u Rimu na vlast ne do?u antievropski populisti, koji bi onda krenuli britanskim putem.

Šta se ovde doga?a? Vidimo da vlasti raspisuju referendume koje onda gube. Kako je to mogu?e? Takva greška se Miletu Dodiku pre par nedelja nije omakla, kao što nije ni jednom drugom od balkanskih lidera od slovena?kog referenduma o nezavisnosti naovamo. Da li to zna?i da “demokratija pobe?uje” samo u istinski demokratskim zemljama? Uostalom, bivši britanski premijer Klement Atli rekao je davno da su referendumi “sredstva kojima se služe despoti i diktatori”.

Pa zašto su onda Kameron, Orban i kolumbijski predsednik Santos pribegli tim sredstvima? Kameron je lako mogao da ignoriše pozive svojih evroskeptika na referendum, ali se uplašio UKIP-a; Orban je bira?ima podmetnuo pitanje koje ne odgovara suštini plana EU; a Santos je i bez referenduma imao zakonsko pokri?e za mirovni sporazum. Ali svi oni su ipak rešili da u?u u politi?ki gambit, da na brzinu ubede bira?e da glasaju Za nešto, iako bi ve? sutra mogli biti Protiv tog istog. I sad nema nazad. E, tu je opasnost sa referendumima. Znaju to i Švajcarci – svetski rekorderi po broju referenduma. Oni su izglasali da se poja?aju migracione kontrole, i sad njihova vlada muku mu?i kako da to realizuje, a ne ugrozi pristup slobodnom tržištu EU, koji garantuje i slobodu kretanja ljudi. Ista ta dilema bi?e u srcu pregovora Britanije i EU.

Za referendum se kaže da je najbolji primer “direktne demokratije” – kada se gra?ani direktno izjašnjavaju o politi?kim pitanjima, bez posredovanja politi?ara u parlamentu ili drugim telima. Smatra se da je prvi referendum održan upravo u Švajcarskoj, još u 13. veku, i Švajcarci su ih do sada imali skoro 600. Sa druge strane, Amerikanci nemaju nacionalne referendume, jer su osniva?i SAD smatrali da bi to narušavalo federalni sistem koji služi da obezbedi autonomiju saveznih država. Obavezuju?i referendumi su nesporno veoma mo?an instrument u rukama gra?ana. Problem je samo što ?esto referendumski ishodi nisu zakonski obavezuju?i za vlast. Brexit je tu dobar primer. E sad, to što referendum nije zakonski obavezuju?, ne zna?i da vlast koja ga je raspisala nema i moralnu obavezu da odluku sprovede u delo. Ali, to je sad druga pri?a.

Referendum kao instrument ipak nije bez kriti?ara. Jedna od kritika na ra?un ovog sistema odlu?ivanja odnosi se na formulaciju pitanja – koja je ?esto u rukama vlasti. Pogledajmo samo šta je Orban pitao Ma?are, a šta je bio povod za referendum. Dalje, referendum ?esto svodi složena politi?ka pitanja, na prost izbor izme?u Da ili Ne, što ume da proizvede problemati?ne posledice. Velika ve?ina Kolumbijaca jeste Za prekid sukoba u zemlji, ali su ipak glasali Ne na referendumu i sad rizikuju povratak u rat. Da ne pri?amo o Brexitu, koji je bio više glas protiv imigracije i globalizacije, nego protiv same EU. I na kraju, ako ?emo stalno na referendume, šta ?e nam izabrani politi?ari da nas zastupaju u parlamentima? Šta ?e nam predstavni?ka demokratija? Upravo oko toga se sad vodi spor u Britaniji – zemlji u kojoj Parlament ima apsolutni suverenitet (ili možda više nema). Ovi najnoviji primeri utica?e na politi?are da budu oprezniji kada razmišljaju za i protiv referenduma. Ali sigurno ?e uvek biti i onih željnih da na brzinu “overe” svoju politiku kod naroda. Njihov zadatak je da osiguraju da bira?i referendum vide kao pošten, pravedan i razuman proces odlu?ivanja. Bez toga nijedno glasanje nema legitimitet.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!