ALEKSANDAR KOCIĆ: Referendum! Šta mi je to trebalo!

16 Oct 2016

I predstavnička i direktna demokratija u krizi

Ima u onom skeču Nadrealista o porodici koja ratuje u stanu, scena sa studentom podstanarom koji se preslišava za ispit iz prava, i kaže: „Referendumom se izjašnjava da li ste za Da ili ste za Ne“. Otprilike tako je izgledao onaj britanski referendum o izlasku iz Evropske unije, koji je pokazao da veliki broj birača nije znao za šta zapravo glasa. Sutradan je ispalo da je najčešća pretraga na britanskom Guglu bilo pitanje: „Šta je EU?“. Pa ti posle daj narodu moć da odlučuje.

Sad se advokati raspravljaju u sudu u Londonu ko sme i može da okine onaj famozni član 50 o proceduri izlaska iz EU – vlada ili parlament. Ishod tog spora – posebno ako sud odluči u korist parlamenta – imaće krupne posledice ne samo po britansku demokratiju nego i šire. Ono što je u ovom trenutku zanimljivo jeste da smo poslednjih meseci imali nekoliko referenduma u svetu koji su se obili o glavu onima koji su ih raspisali.

Dejvid Kameron je hteo da zapuši usta evroskepticima u sopstvenoj stranci. Poveden uspehom na Škotskom referendumu, fokusirao se u kampanji na ekonomiju, zanemario pitanje imigracije, i eno ga sada u prevremenoj penziji. Pola Britanije i cela Evropska unija pitaju se šta mu je taj referendum uopšte trebao.

E, onda je Viktor Orban u Mađarskoj hteo da pokaže Evropi trijumf neliberalne demokratije, pa je raspisao referendum o planu za razmeštanje izbeglica iz Grčke i Italije širom EU. Plan predviđa da Mađarska, proporcionalno svojoj veličini i ekonomskoj snazi, primi nešto manje od 1300 ljudi, ali Orbanu je i to bilo mnogo. Raspisao je referendum i 98 procenata izašlih je glasalo protiv. Ali, videli smo, problem je što nije izašlo dovoljno birača – više od polovine Mađara je ostalo kod kuće – tako da je rezultat glasanja ništavan. Može sad Orban da se pravi blesav koliko hoće i da najavljuje promenu ustava, činjenica je da je i njegov referendum propao.

Posle nekih 20 godina tajnih pregovora, vlada u Kolumbiji potpisala je mirovni sporazum sa gerilcima iz FARC-a, koji bi toj južno-američkoj zemlji konačno trebalo da donese mir. Presednik Santos je raspisao referendum i pozvao građane da potvrde mirovni sporazum potpisan u Havani. Uprkos anketama koje su najavljivale uspeh vlade na referendumu, birači su se veoma tesnom većinom izjasnili protiv, navodeći da sporazum omogućava mnogim pripadnicima FARC-a da prođu nekažnjeno za ubistva. Ishod referenduma ne znači automatski i krah tek potpisanog mirovnog sporazuma, ali sigurno vraća pregovarače natrag na posao.

Italijani uskoro izlaze na referendum o ustavnim reformama koji je raspisao premijer Renzi, da bi, kako kaže, pojednostavio i ubrzao donošenje zakona u zemlji. Renzi je najavio ostavku u slučaju neuspeha na referendumu. Ankete za sada pokazuju da će se upravo to i dogoditi kao što se dogodilo i De Golu 1969 u Francuskoj. Na prvi pogled, ništa strašno za Italiju naviknutu da menja vlade svako malo. Ali ovoga puta cela Evropa strahuje da u Rimu na vlast ne dođu antievropski populisti, koji bi onda krenuli britanskim putem.

Šta se ovde događa? Vidimo da vlasti raspisuju referendume koje onda gube. Kako je to moguće? Takva greška se Miletu Dodiku pre par nedelja nije omakla, kao što nije ni jednom drugom od balkanskih lidera od slovenačkog referenduma o nezavisnosti naovamo. Da li to znači da “demokratija pobeđuje” samo u istinski demokratskim zemljama? Uostalom, bivši britanski premijer Klement Atli rekao je davno da su referendumi “sredstva kojima se služe despoti i diktatori”.

Pa zašto su onda Kameron, Orban i kolumbijski predsednik Santos pribegli tim sredstvima? Kameron je lako mogao da ignoriše pozive svojih evroskeptika na referendum, ali se uplašio UKIP-a; Orban je biračima podmetnuo pitanje koje ne odgovara suštini plana EU; a Santos je i bez referenduma imao zakonsko pokriće za mirovni sporazum. Ali svi oni su ipak rešili da uđu u politički gambit, da na brzinu ubede birače da glasaju Za nešto, iako bi već sutra mogli biti Protiv tog istog. I sad nema nazad. E, tu je opasnost sa referendumima. Znaju to i Švajcarci – svetski rekorderi po broju referenduma. Oni su izglasali da se pojačaju migracione kontrole, i sad njihova vlada muku muči kako da to realizuje, a ne ugrozi pristup slobodnom tržištu EU, koji garantuje i slobodu kretanja ljudi. Ista ta dilema biće u srcu pregovora Britanije i EU.

Za referendum se kaže da je najbolji primer “direktne demokratije” – kada se građani direktno izjašnjavaju o političkim pitanjima, bez posredovanja političara u parlamentu ili drugim telima. Smatra se da je prvi referendum održan upravo u Švajcarskoj, još u 13. veku, i Švajcarci su ih do sada imali skoro 600. Sa druge strane, Amerikanci nemaju nacionalne referendume, jer su osnivači SAD smatrali da bi to narušavalo federalni sistem koji služi da obezbedi autonomiju saveznih država. Obavezujući referendumi su nesporno veoma moćan instrument u rukama građana. Problem je samo što često referendumski ishodi nisu zakonski obavezujući za vlast. Brexit je tu dobar primer. E sad, to što referendum nije zakonski obavezujuć, ne znači da vlast koja ga je raspisala nema i moralnu obavezu da odluku sprovede u delo. Ali, to je sad druga priča.

Referendum kao instrument ipak nije bez kritičara. Jedna od kritika na račun ovog sistema odlučivanja odnosi se na formulaciju pitanja – koja je često u rukama vlasti. Pogledajmo samo šta je Orban pitao Mađare, a šta je bio povod za referendum. Dalje, referendum često svodi složena politička pitanja, na prost izbor između Da ili Ne, što ume da proizvede problematične posledice. Velika većina Kolumbijaca jeste Za prekid sukoba u zemlji, ali su ipak glasali Ne na referendumu i sad rizikuju povratak u rat. Da ne pričamo o Brexitu, koji je bio više glas protiv imigracije i globalizacije, nego protiv same EU. I na kraju, ako ćemo stalno na referendume, šta će nam izabrani političari da nas zastupaju u parlamentima? Šta će nam predstavnička demokratija? Upravo oko toga se sad vodi spor u Britaniji – zemlji u kojoj Parlament ima apsolutni suverenitet (ili možda više nema). Ovi najnoviji primeri uticaće na političare da budu oprezniji kada razmišljaju za i protiv referenduma. Ali sigurno će uvek biti i onih željnih da na brzinu “overe” svoju politiku kod naroda. Njihov zadatak je da osiguraju da birači referendum vide kao pošten, pravedan i razuman proces odlučivanja. Bez toga nijedno glasanje nema legitimitet.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!