ALEKSANDAR KOCIĆ: Radio ne radio – svira ti radio

31 May 2016

Univerzalni osnovni prihod: ono što je delovalo kao utopija polako postaje stvarnost

Zamislite zemlju u kojoj država svakom građaninu pokriva osnovne troškove života. Bogat, siromašan, zaposlen, nezaposlen, primao platu ili ne, svako dobija od države istu sumu novca svake nedelje ili meseca. Rigidni model tipične socijalne pomoći, uslovljene ovim ili onim, postao je stvar prošlosti. U savremenoj, dinamičnoj i nestabilnoj ekonomiji, više nije problem ako ste malo zaposleni, pa malo niste. O drugim pogodnostima i da ne govorimo – žene su finansijski nezavisne i mogu lakše da pobegnu od nasilnih partnera, opšte zdravstveno stanje građana je sve bolje, a ljudi imaju više vremena da se posvete sebi, porodici i starijima, koji žive sve duže i potrebna im je nega. Kao što je socijalna država, ili država blagostanja, kako se negde eufemistički zove, obeležila 20. vek, tako će ova nova ideja definisati 21. vek. Ili možda neće.

Svet bezuslovnog ili univerzalnog osnovnog prihoda možda izgleda kao utopija, ali činjenica je da polako postaje realnost, bar u naznakama. Brojne alternativne političke partije i organizacije ovu ideju zastupaju već decenijama. Eksperimenti sa ograničenim uvođenjem univerzalnog osnovnog prihoda u Indiji i Brazilu pokazuju da stereotipi o tome kako socijalna pomoć ubija kod ljudi inicijativu  jednostavno nisu tačni. Garantovana finansijska pomoć daje ljudima dodatni osećaj stabilnosti i pomaže da pokriju troškove čuvanja dece ili putovanja na posao. Suština ideje jeste u tome da pomoć stiže i onda kada građanin nađe posao. Eksperiment rađen na uzorku od 39 ljudi, koji su godinu dana dobijali po hiljadu evra mesečno, pokazao je da niko od njih nije sedeo kod kuće skrštenih ruku; jedan je napustio slabo plaćen posao i posvetio se preobuci, drugi je iskoristio to vreme da izleči hroničnu bolest koja ga je mučila, dok su ostali nastavili da rade ili našli posao. Svi su rekli da spavaju bolje, da je nestao stres i da mogu više da se posvete porodici.

Jedan takav eksperiment pokrenuo je grad Utreht u Holandiji. Finska će krajem godine odlučiti da li da uvede opštu pomoć, koja bi prema nekim izveštajima bila 800 evra mesečno, što bi državu koštalo nešto preko 50 milijardi evra godišnje. Ideja za sada ima podršku većine, ali nije izvesno da li će i zaživeti. Oni umereniji predlažu da se sistem prvo isproba na uzorku od par hiljada, da bi se videlo da li će ljudi zaista hteti da se vrate na posao ako od države dobiju par stotina evra mesečno da sede kod kuće. Švajcarci će uskoro na referendumu da se izjašnjavaju da li da uvedu opšti prihod. Cifra nije precizirana, ali pokretači kampanje predlažu 2.500 franaka mesečno, uz još oko 600 za svako dete u porodici.

Ideja se polako prima čak i u Americi. Istraživanja pokazuju da je opšti prihod eksperimentalno uveden u jednom broju američkih i kanadskih gradova doveo do pada broja bolničkih lečenja i povećanja broja dece u školi. Aleks Vilijams i Nik Srniček, autori knjige Inventing the Future: Postcapitalism and a World Without Work postali su zvezde – gostovaće ove godine na čuvenom festivalu Glastonbury u Engleskoj. Srniček objašnjava u jednom nedavnom inervjuu da ideja univerzalnog garantovanog prihoda uopšte nije nova – da su se za nju zalagali još Tomas Pejn u 18. veku, zatim Fridrih Hajek, pa kasnije Martin Luter King i Milton Fridman. Za ideju je bila zainteresovana čak i Niksonova administracija.

U intervjuu britanskom Gardijanu Srniček upozorava da desnica ovu ideju vidi kao zamenu za socijalnu pomoć, što po njegovim rečima nije dobro. Takođe kaže da oni sa levice ne treba da brinu što ideja podrazumeva i pomoć bogatima. Inicijativa može da uspe samo ako nema uslovljavanja i diskriminacije!

Dobro, a da vidimo ko će sve to da plati. U razvijenim ekonomijama, socijalna država je mehanizam koji štiti pojedinca od destruktivnog kapitalizma koji samo juri profit. To je kompromis kojim vladari tržišnog kapitalizma kupuju socijalni mir. Socijalna pomoć je uslovljena na razne načine – uglavnom tako što od primaoca zahteva da aktivno traži posao. A progres u kapitalizmu se zasniva na strahu, kažu kritičari: strahu od gubitka posla, prihoda, kuće, zdravstvenog osiguranja… Koja država može sebi da priušti da plaća sve svoje građane, radili oni ili ne?

Zastupnici ideje univerzalnog prihoda kažu – svaka, ali je to najlakše onim najrazvijenijim. Ne zato što su najbogatije, nego zato što im je najlakše da organizuju redistribuciju pomoći. Ključ je izgleda automatizacija – sve više poslova radiće roboti i kompjuteri; troškovi radne snage biće sve niži, što znači da će biti dodatnog novca za ovakve poduhvate. U novoj raspodeli svi dobijaju isto, što znači da oni sa dna lestvice, koji primaju više oblika socijalne pomoći, sada nešto od te pomoći gube. Ali dobijaju stabilnost. Osim toga, smanjuju se troškovi zdravstvene zaštite, lečenja od bolesti ovisnosti i slično. I na kraju, smanjuju se ili potpuno ukidaju troškovi ogromne birokratije koja upravlja sistemom socijalne zaštite. Na kraju, društvo kao celina ostaje na istom – ukupni trošak socijalnih davanja se ne menja. Samo što u novoj raspodeli ljudi žive bolje.

Sve ovo zvuči logično, ali i nekako previše dobro i jednostavno da bi bilo istinito. Videćemo šta će pokazati eksperimenti koji su u planu ili u toku. Videćemo i šta će birači da kažu – oni konzervativniji sigurno neće lako progutati ideju. Promene najverovatnije neće doći preko noći. Ipak, najzanimljivije u celoj svari je to da se o univerzalnom garantovanom prihodu govori sve više, i na sve strane. Posle nedavne globalne ekonomske krize od koje se još oporavljamo, sve više postaje jasno da ovako dalje ne ide. Novi modeli moraju da se traže.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu