ALEKSANDAR KOCIĆ: Pobeda ili poraz Angele Merkel

26 Sep 2017

Oslabljena kancelarka: više Nemačke – manje Evrope

Pobedila Angela, ali ne baš ubedljivo. Pobedili i ovi nacionalisti, samim tim što su ušli u parlament. To je otprilike ishod nemačkih izbora. Ipak, ne zaboravimo, Angela Merkel je tek treći posleratni nemački kancelar koji je osvojio četiri uzastopna mandata. Nije malo.

Ipak, štampa u Nemačkoj nije baš impresionirana. „Pobeda iz noćne more za kancelarku“, „Osveta“, „Poraz od 1-0“ – samo su neki od naslova u nemačkoj štampi. Demohrišćani Angele Merkel osvojili su 20 odsto manje glasova nego pre četiri godine, i to uz nisku nezaposlenost, snažnu ekonomiju i izbalansiran budžet. Zbog takvog ishoda izbora, najprecizniji je možda list Frankfurter rundšau, koji konstatuje da je „kancelarka nađena, traži se vlada“. Pobeda Angele Merkel nije nijednog trenutka bila dovedena u pitanje, samo je bilo neizvesno koliko ubedljiva će biti. Sad kad je glavni protivkandidat Martin Šulc rekao da će njegove socijaldemokrate (SPD) napustiti koaliciju sa kancelarkinom Demohrišćanskom unijom (CDU), Angela Merkel će ući u pregovore sa liberalnim Slobodnim demokratama i Zelenima. Svi politički akteri rekli su da neće ulaziti ni u kakve koalicije sa ekstremno desničarskom Alternativom za Nemačku koja je osvojila više od 90 mesta (od ukupno 709) u Bundestagu.

Uspeh ekstremnih desničara jeste neuobičajen za Nemačku, ali ne treba mnogo da zabrinjava. Alternativci će biti prisutni u parlamentu, na televiziji i uopšte u javnom životu više nego pre, ali to ne znači da bi Nemačka uskoro mogla da sklizne u onu prošlost od koje nikako da pobegne. Desničari su ušli u parlament, ali ne i u vladu, a Nemačka je sasvim stabilna demokratija sa mehanizmima da spreči dalje širenje ekstremnih političkih opcija. I to upravo zbog svoje prošlosti.

Ipak, uspeh Alternative za Nemačku dobro se uklapa u jačanje populizma u zapadnom svetu i krizu demokratije. Kao prethodno u Britaniji i Francuskoj, tako je i sada u Nemačkoj glavni uzrok uspona ekstremista – pitanje migracije. Britanci su svoje nezadovoljstvo prvo probali da izraze na izborima pre tri godine, na kojima je oko četiri miliona ljudi glasalo za antiimigracijski UKIP, ali to nije vredelo, jer britanski izborni sistem favorizuje samo velike partije. Onda su otišli korak dalje, pa su na referendumu glasali za izlazak iz Evropske unije. Koliko god to možda izgledalo kao ishitrena i naivna odluka, ona je ukazala da u EU stvari već duže vreme ne idu kako treba. Sad smo videli da i mnogi Nemci smatraju da je Merkelova pogrešila kada je velikodušno otvorila vrata afričkim i bliskoistočnim izbeglicama. I zato su je kaznili, uslovno rečeno. Ipak Merkelova je pobedila i sada je, zajedno sa Emanuelom Makronom, čeka veliki posao popravljanja svega što ne štima u evropskom projektu.

Makron se zalaže za dalje integracije u evrozoni i predlaže zajednički budžet i ministra finansija. Angela Merkel bi do pre para dana to možda i podržala, uz sve rezerve koje je već iznela, ali sada, oslabljena, verovatno neće smeti da ide tako daleko. Ona nije protiv zajedničkog budžeta, ali minimalnog, kao što nije ni protiv nekakvog predloženog „Evropskog monetarnog fonda“, koji će sada, ako uđe u koaliciju sa liberalima, teško progurati. Sve u svemu, teško je očekivati neki veliki zaokret u nemačkoj politici prema Evropskoj uniji, bar kada je dalja ekonomska integracija u pitanju, jer se Nemci ozbiljno boje situacije u kojoj će (opet) morati da vade svoje prijatelje iz bule. A bez integracija u ekonomiji i finansijama, teško da će biti bilo kakvih drugih.

Angela Merkel se do sada pokazala kao pragmatičan političar neopterećen čvrstim ideološkim uverenjima, dakle idealna za ovo post-ideološko vreme. To je, između ostalog, pokazala time što je prvo velikodušno primila milion migranata, da bi posle, kad je videla da Nemci nisu baš toliko velikodušni, sklopila moralno veoma sumnjiv pakt sa Erdoganom u Turskoj, kojim je priliv izbeglica sa te strane skoro u potpunosti zaustavljen. Sad se može očekivati da zaoštri stav prema onim članicama EU, uglavnom u istočnoj Evropi, koje se opiru ravnomernijoj podeli izbegličkog tereta. Zašto bi to uradila? Zato što, prema nekim izveštajima, mnogi u njenoj stranci duboko veruju da do ovakvog uspeha Alternative za Nemačku nikada ne bi došlo da su evropski partneri, poput Poljske i Mađarske, preuzeli na sebe više izbeglica.

Kako stvari stoje, u narednom periodu imaćemo stabilnu Nemačku, sa donekle oslabljenim kancelarom okrenutim pre svega unutrašnjim pitanjima i problemima. Nemačka će svakako ostati proevropski orijentisana, ali možda umerenije nego ranije. Na globalnom planu, najverovatnije će sačekati da Tramp ode i da se ovo sa Britanijom nekako raspetlja. Sama Angela Merkel rekla je nedavno da je vreme kada se Evropa u potpunosti oslanjala na druge, misleći na Britaniju i Ameriku, sada skoro pa gotovo. „Sada je na nama Evropljanima da preuzmemo sudbinu u sopstvene ruke“, rekla je u maju. Mnogima je tada upalo u oči kako smo „Mi“ u njenom govoru Evropljani, a ne Nemci. Posle nedeljnih izbora, sasvim je moguće da ti „Mi“ budu malo više Nemci a malo manje Evropljani.

(Autonomija – foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!