ALEKSANDAR KOCIĆ: Pet godina rata u Siriji

22 Mar 2016

Rezultat: Četvrt miliona mrtvih i 11,5 miliona izbeglica

Ono što je pre pet godina počelo kao miran protest protiv predsednika Bašara al-Asada pretvorilo se u surov građanski rat. Sukob je do sada odneo oko 250.000 žrtava, Sirija je razorena i ekonomski uništena, dok izbeglice i dalje napuštaju zemlju u ogromnim brojevima. Svetske sile podržavaju suprotstavljene strane, i jedino što su do sada uspele da postignu jeste – labavo primirje i novu runda pregovora. Ali, rešenje sirijske tragedije još uvek se ne nazire.

Mnogo pre izbijanja sukoba, Sirijci su se žalili na visoku nezaposlenost, korupciju i odsustvo političkih sloboda pod predsednikom Asadom, koji je 2000. godine nasledio oca Hafeza. Inspirisani Arapskim prolećem, stanovnici grada Dere počeli su u martu 2011. sa protestima, tražeći demokratiju. Vlast je odgovorila silom i, kako to često biva, samo dolila ulje na vatru. Uskoro su protesti buknuli širom Sirije. Opozicioni aktivisti uzeli su oružje u ruke i krenuli da proteruju vlast iz gradova. Asad je obećao da će “teroristima” stati na put. Njegova vojska je u bar jednom navratu upotrebila hemijsko oružje.

A onda su se umešali regionalni i svetski igrači – Iran, Turska, Saudijska Arabija, Rusija i SAD. U prilično sekularnoj zemlji, kakva je Sirija bila pre rata, regionalne sile počele su da podržavaju verske frakcije, uglavnom Sunite na jednoj strani, i Šijatske Alavite – kojima pripada i sam Asad – na drugoj. Iran je krenuo da pruža podršku sirijskom režimu, preko kojeg je tradicionalno pomagao Hezbolah u Libanu, dok je Saudijska Arabija počela da pomaže sunitske pobunjenike.

U tom haosu veliku šansu za sebe videli su islamski ekstremisti, pre svih Islamska država. Njima je u velikoj meri pomoglo to što je Asad, u nameri da se prikaže kao borac protiv terorizma, krenuo da pušta ekstremiste iz sirijskih zatvora. Turska je stala na stranu pobunjenika, ali sa osnovnim ciljem da spreči Kurde da uspostave veću autonomiju na severu Sirije. Kurdi su se inače pokazali kao pouzdan saveznik u borbi protiv islamista, kako u Siriji tako i u Iraku.

I tako smo, prema podacima Ujedinjenih nacija, došli do nekih četvrt miliona mrtvih. Skoro pet miliona ljudi napustilo je Siriju i najveći deo njih našao se u Turskoj, Libanu i Jordanu. Oko deset procenata stiglo je u Evropu, a nekih 6,5 miliona ljudi su unutrašnje izbeglice, rasute po samoj Siriji.

Za pet godina nijedna od strana nije uspela vojno da porazi onu drugu, a do sada pokrenute mirovne inicijative nisu urodile plodom. Još 2012. Savet bezbednosti UN pozvao je na sprovođenje Ženevskog saopštenja, koje je predviđalo formiranje prelazne vlade uz punu saglasnost svih strana. Od toga ništa nije bilo. Dve godine kasnije, druga runda razgovora – Ženeva II – propala je uglavnom zbog nepristajanja sirijske vlade na kompromis. Kamen spoticanja bila je i ostala sudbina predsednika Asada – dok je opozicija, uz podršku Zapada, insistirala na njegovom silasku sa vlasti, zvanični Damask je uz podršku Rusije, govorio da je spreman samo na nove izbore, na kojima bi Asad imao pravo da učestvuje. Dodatni vetar u krila Bašaru al-Asadu doneli su ruski avioni, koji su pod izgovorom da ciljaju islamske ekstremiste, uglavnom pomagali sirijskoj vojsci u borbi protiv opozicije. Rusi su se ovih dana iznenadno povukli. Treća runda razgovora počela je u januaru ove godine, prilično kilavo, i još uvek je u toku.

Svi dosadašnji diplomatski napori da se reši sirijska kriza zapeli su na istom mestu – šta će biti sa Asadom. Dok je u početku sirijske krize izgledalo da su njegovi dani odbrojani, danas je situacija sasvim drugačija: sirijska vojska je, uz rusku pomoć, ostvarila značajne pobede i povratila deo izgubljene teritorije. Opozicija je podeljena i oslabljena, i što je ključno – sve manje sekularna. Zapad skoro da više nema svog konja u sirijskoj trci. Raniji glasovi iz Vašingtona i Londona da Asad mora da ode, danas su sve tiši i zapadni zvaničnici sve češće spominju mogućnost da on ostane u nekakvoj prelaznoj vlasti. Uostalom, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Siriju Stafan de Mistura nedavno je rekao da je Asad “ključni deo rešenja sirijskog sukoba”.

Većina analitičara slaže se u oceni da je Islamska država trenutno najveći problem u Siriji, i da se islamistima mora što pre stati na put. Raspad Asadovog režima tu bi samo zakomplikovao stvari, mada se oko toga ne slažu svi u Vašingtonu. S obzirom na predstojeće predsedničke izbore, SAD najverovatnije neće preduzimati krupne korake u Siriji bar do kraja godine. Pitanje je šta može da se uradi na terenu bez američke inicijative. Uostalom, američka pasivnost omogućila je Putinu da preuzme vodeću ulogu u regionu, bar na kraći rok. Drugo veliko pitanje je kako poraziti ekstremiste, a istovremeno očuvati tek uspostavljeno primirje, toliko neophodno da bi se stvorili uslovi za nekakvu normalizaciju života u Siriji i početak političkog procesa. U borbi protiv ID-a, mnogi vide Kurde kao glavne igrače na terenu.

Tek nakon eventualne eliminacije islamske pretnje moguće je početi pregovore u tranziciji u Siriji, gde će i jedna i druga strana morati da pristanu na teške kompromise – Asad na slabljenje apsolutizma, a opozicija na činjenicu da će Asad još neko vreme biti u igri. Da bi se do tih kompromisa došlo, neophodno je da Vašington nađe zajednički jezik sa Moskvom i Teheranom, bez kojih Asad ne može da opstane. Otopljavanje odnosa SAD i Irana posle nuklearnog sporazuma, tu je svakako korisno. Po kojoj ceni će Putin pustiti Asada niz vodu – to ćemo tek da vidimo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!