ALEKSANDAR KOCIĆ: Pet godina rata u Siriji

22 Mar 2016

Rezultat: Četvrt miliona mrtvih i 11,5 miliona izbeglica

Ono što je pre pet godina po?elo kao miran protest protiv predsednika Bašara al-Asada pretvorilo se u surov gra?anski rat. Sukob je do sada odneo oko 250.000 žrtava, Sirija je razorena i ekonomski uništena, dok izbeglice i dalje napuštaju zemlju u ogromnim brojevima. Svetske sile podržavaju suprotstavljene strane, i jedino što su do sada uspele da postignu jeste – labavo primirje i novu runda pregovora. Ali, rešenje sirijske tragedije još uvek se ne nazire.

Mnogo pre izbijanja sukoba, Sirijci su se žalili na visoku nezaposlenost, korupciju i odsustvo politi?kih sloboda pod predsednikom Asadom, koji je 2000. godine nasledio oca Hafeza. Inspirisani Arapskim prole?em, stanovnici grada Dere po?eli su u martu 2011. sa protestima, traže?i demokratiju. Vlast je odgovorila silom i, kako to ?esto biva, samo dolila ulje na vatru. Uskoro su protesti buknuli širom Sirije. Opozicioni aktivisti uzeli su oružje u ruke i krenuli da proteruju vlast iz gradova. Asad je obe?ao da ?e “teroristima” stati na put. Njegova vojska je u bar jednom navratu upotrebila hemijsko oružje.

A onda su se umešali regionalni i svetski igra?i – Iran, Turska, Saudijska Arabija, Rusija i SAD. U prili?no sekularnoj zemlji, kakva je Sirija bila pre rata, regionalne sile po?ele su da podržavaju verske frakcije, uglavnom Sunite na jednoj strani, i Šijatske Alavite – kojima pripada i sam Asad – na drugoj. Iran je krenuo da pruža podršku sirijskom režimu, preko kojeg je tradicionalno pomagao Hezbolah u Libanu, dok je Saudijska Arabija po?ela da pomaže sunitske pobunjenike.

U tom haosu veliku šansu za sebe videli su islamski ekstremisti, pre svih Islamska država. Njima je u velikoj meri pomoglo to što je Asad, u nameri da se prikaže kao borac protiv terorizma, krenuo da pušta ekstremiste iz sirijskih zatvora. Turska je stala na stranu pobunjenika, ali sa osnovnim ciljem da spre?i Kurde da uspostave ve?u autonomiju na severu Sirije. Kurdi su se ina?e pokazali kao pouzdan saveznik u borbi protiv islamista, kako u Siriji tako i u Iraku.

I tako smo, prema podacima Ujedinjenih nacija, došli do nekih ?etvrt miliona mrtvih. Skoro pet miliona ljudi napustilo je Siriju i najve?i deo njih našao se u Turskoj, Libanu i Jordanu. Oko deset procenata stiglo je u Evropu, a nekih 6,5 miliona ljudi su unutrašnje izbeglice, rasute po samoj Siriji.

Za pet godina nijedna od strana nije uspela vojno da porazi onu drugu, a do sada pokrenute mirovne inicijative nisu urodile plodom. Još 2012. Savet bezbednosti UN pozvao je na sprovo?enje Ženevskog saopštenja, koje je predvi?alo formiranje prelazne vlade uz punu saglasnost svih strana. Od toga ništa nije bilo. Dve godine kasnije, druga runda razgovora – Ženeva II – propala je uglavnom zbog nepristajanja sirijske vlade na kompromis. Kamen spoticanja bila je i ostala sudbina predsednika Asada – dok je opozicija, uz podršku Zapada, insistirala na njegovom silasku sa vlasti, zvani?ni Damask je uz podršku Rusije, govorio da je spreman samo na nove izbore, na kojima bi Asad imao pravo da u?estvuje. Dodatni vetar u krila Bašaru al-Asadu doneli su ruski avioni, koji su pod izgovorom da ciljaju islamske ekstremiste, uglavnom pomagali sirijskoj vojsci u borbi protiv opozicije. Rusi su se ovih dana iznenadno povukli. Tre?a runda razgovora po?ela je u januaru ove godine, prili?no kilavo, i još uvek je u toku.

Svi dosadašnji diplomatski napori da se reši sirijska kriza zapeli su na istom mestu – šta ?e biti sa Asadom. Dok je u po?etku sirijske krize izgledalo da su njegovi dani odbrojani, danas je situacija sasvim druga?ija: sirijska vojska je, uz rusku pomo?, ostvarila zna?ajne pobede i povratila deo izgubljene teritorije. Opozicija je podeljena i oslabljena, i što je klju?no – sve manje sekularna. Zapad skoro da više nema svog konja u sirijskoj trci. Raniji glasovi iz Vašingtona i Londona da Asad mora da ode, danas su sve tiši i zapadni zvani?nici sve ?eš?e spominju mogu?nost da on ostane u nekakvoj prelaznoj vlasti. Uostalom, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Siriju Stafan de Mistura nedavno je rekao da je Asad “klju?ni deo rešenja sirijskog sukoba”.

Ve?ina analiti?ara slaže se u oceni da je Islamska država trenutno najve?i problem u Siriji, i da se islamistima mora što pre stati na put. Raspad Asadovog režima tu bi samo zakomplikovao stvari, mada se oko toga ne slažu svi u Vašingtonu. S obzirom na predstoje?e predsedni?ke izbore, SAD najverovatnije ne?e preduzimati krupne korake u Siriji bar do kraja godine. Pitanje je šta može da se uradi na terenu bez ameri?ke inicijative. Uostalom, ameri?ka pasivnost omogu?ila je Putinu da preuzme vode?u ulogu u regionu, bar na kra?i rok. Drugo veliko pitanje je kako poraziti ekstremiste, a istovremeno o?uvati tek uspostavljeno primirje, toliko neophodno da bi se stvorili uslovi za nekakvu normalizaciju života u Siriji i po?etak politi?kog procesa. U borbi protiv ID-a, mnogi vide Kurde kao glavne igra?e na terenu.

Tek nakon eventualne eliminacije islamske pretnje mogu?e je po?eti pregovore u tranziciji u Siriji, gde ?e i jedna i druga strana morati da pristanu na teške kompromise – Asad na slabljenje apsolutizma, a opozicija na ?injenicu da ?e Asad još neko vreme biti u igri. Da bi se do tih kompromisa došlo, neophodno je da Vašington na?e zajedni?ki jezik sa Moskvom i Teheranom, bez kojih Asad ne može da opstane. Otopljavanje odnosa SAD i Irana posle nuklearnog sporazuma, tu je svakako korisno. Po kojoj ceni ?e Putin pustiti Asada niz vodu – to ?emo tek da vidimo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!