ALEKSANDAR KOCIĆ: Kuda posle zemljotresa?

28 Jun 2016

Bregzit ili kad odlučuju oni koji su besni i koji nemaju šta da izgube

Zemljotres! Znali smo da je moguć, ali uglavnom nismo verovali da će zaista i da udari. A izgleda da nisu ni oni koji su ga prizivali. I to je najveći apsurd i tragedija situacije u kojoj se Britanija, ničim izazvana, odjednom našla. Ujedinjeno Kraljevstvo je od petka u najvećoj ustavnoj krizi za poslednjih nekoliko stotina godina, a nije izvesno ni da će još dugo ostati ujedinjeno.

Ankete uoči izbora davale su prednost ostanku, a osim toga, izgledalo je da će, kao i u slučaju referenduma o nezavisnosti Škotske 2014, presuditi britanska pragmatičnost, da će se ljudi na kraju odlučiti za izvesnost pre nego za skok u nepoznato. Kad su u petak iza ponoći počeli da stižu prvi rezultati, koji su pokazali da je urbani, univerzitetski centar Njukasl glasao za ostanak sa veoma tesnom većinom, a industrijski Sanderland za izlazak mnogo ubedljivije nego što se očekivalo, izgledalo je da nešto nije u redu. Pristalice ostanka otišle su na spavanje ipak verujući da će se probuditi u Britaniji u kojoj su i zaspale; prevarili su se.

Otkud iznenađenje? Otkud to da većina glasa za odlazak iz EU? Jedna od linija podele jeste ona generacijska – mladi su glasali za ostanak, njihovi roditelji, i još više babe i dede, za izlazak. Jedan mladić je napisao na Tviteru: Generacija koja je imala besplatno školstvo, zagarantovana radna mesta i slobodu kretanja nama je sada sve to oduzela. Problem je, kao i obično, što mladi mnogo manje izlaze na izbore. Iako su prognoze govorile da će rezultat biti tesan, jedan broj mladih nije glasao, uveren da će Ostanak ionako pobediti.

Podela na sukob između urbanih i ruralnih sredina ovde ne važi. Sa izuzetkom Londona, koji je ubedljivo glasao za ostanak, u ostalim delovima Engleske rezultat u velikim gradovima se ne razlikuje mnogo od ruralnih sredina. U Velsu je samo prestonički Kardif bio za ostanak, dok je Škotskoj, kako u gradovima tako i na selu, ubedljivo trijumfovala opcija za ostanak u EU.

Suština je, kao i obično u Britaniji, u klasnim podelama. Iako su i u bogatijim delovima Engleske mnogi glasali za izlazak iz ideoloških razloga, činjenica je da je na ovom referendumu presudio glas nezadovoljnih. To su siromašniji slojevi društva, gubitnici u globalizaciji (nalik na balkanske gubitnike u tranziciji), koji su slabo obrazovani. U konkurenciji sa doseljenicima istisnuti su iz manuelnih, slabo-plaćenih poslova, ako su ikada i hteli da ih rade. To su ljudi koji su besni, koji se osećaju zapostavljeno i kojima je ovo bila prilika da establišmentu pokažu srednji prst. Njih priče o ekononskom krahu posle Bregzita nisu uplašile, jer smatraju da ionako nemaju šta da izgube. Njima je glavna, ako ne i jedina tema, ovog referenduma bila imigracija i kako je sprečiti. Britanija je evropski šampion u globalizaciji i najveći zagovornik neoliberalnog, korporativnog kapitalizma. Posle ulaska istočno-evropskih zemalja u EU pre desetak godina jedino je Britanija odmah dozvolila njihovim državljanima da rade u Kraljevstvu. Sada ovde samo Poljaka ima oko milion.

Ipak, Britanija istovremeno ima i dugu tradiciju jake i velikodušne socijalne države (eufemistički – države blagostanja), koja ljudima omogućava da prežive surovu kapitalističku utakmkicu. Sada se ta socijalna država našla pod velikim pritiskom izazvanim ekonomskom krizom, velikim nacionalnim dugom i neoliberalnom politikom. Ali politika se mnogo teže vidi, opipava i miriše od živih bića. Ljudi sa dna socijalne lestvice (koje smo nekada zvali radnička klasa, ali danas ne možemo jer oni uglavnom ne rade) razočarani su u politički sistem i mrze političare, a sada su dobili priliku da svoj bes izraze jasno i glasno. Oni vide doseljenike kao glavni izvor svojih problema.

I tako smo došli do dana D kada po prvi put u istoriji jedna članica Evropske unije odlučuje da napusti klub. Da budemo pedantni, odluka o napuštanju nije isto što i napuštanje – u teoriji, referendum nije obavezujuć, jer samo parlament ima ovlašćenje da donese odluku o izlasku iz EU i mnogi eksperti su već počeli da se bave ustavnom gimnastikom. U svakom slučaju, britanska odluka jeste ekstremna, ali izgleda da Britanija nije toliko usamljena u Evropi koliko se možda na prvi pogled čini. Evropski projekat je u ozbiljnoj krizi, izazvanoj pre svega nedavnom globalnom ekonomskom krizom. Neuspeh evra kao valute pokazao je da je slogan o sve tešnjoj zajednici u praksi teško ostvariv. Zato je Britanski izlazak pogrešan. London nikako nije usamljeni jahač u taboru evropskih entuzijasta a sada samog sebe gura u izolaciju, umesto da nastavi sa reformom evropskog kluba iznutra. Da li će Evropa sada krenuti više ulevo ili udesno – videćemo. Moguće je da će u narednih nekoliko godina jačati i desni i levi ekstremizam, jer EU nema odgovor na izazove globalizacije i rastuće raslojavanje društva. Evropsku uniju svakako treba renovirati, ali posle britanskog šoka pitanje je da li iko od evropskih lidera zna u kom pravcu treba dalje ići.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija)