ALEKSANDAR KOCIĆ: Katalonija, sangrija i korupcija

31 Jul 2017

Pismo iz Španije: U susret referendumu o nezavisnosti Katalonije

Španija ovih dana obeležava 25. godišnjicu Olimpijskih igara u Barseloni. Kralj Felipe održao je govor u Katalanskoj prestonici, na katalanskom, i tom prilikom naglasio da su te olimpijske igre bile veoma uspešne baš zato što je u njihovoj organizaciji učestvovala cela i jedinstvena Španija. Bila je to jasna politička poruka domaćinima uoči najavljenog oktobarskog referenduma o nezavisnosti Katalonije. Vlada u Madridu taj referendum ne odobrava i poziva se na Vrhovni sud Španije, koji kaže da je takvo glasanje protivno ustavu. Španska vlada je podnela i žalbu Ustavnom sudu Španije u nameri da blokira zakon usvojen u parlamentu Katalonije koji mu omogućava da proglasi nezavisnost. Katalonci kažu da ne odustaju od svog plana, dok Madrid ponavlja da taj referendum ne znači ništa i upozorava vlasti u Barseloni da ni slučajno ne koriste državni novac za organizaciju glasanja. Direktan sukob ili bilo kakvu upotrebu sile ne treba očekivati, jer će španska vlada najverovatnije dozvoliti glasanje, ponavljajući da ono nema nikakvu pravnu osnovu. A posle ćemo da vidimo.

Madridu na ruku idu dve stvari; jedna je što većina Katalonaca ne podržava nezavisnost, mada ima puno onih koji su neopredeljeni i koji bi u eventualnoj pravoj referendumskoj kampanji mogli da budu jezičak na vagi; a druga je što Ustav kaže to što kaže. Konzervativna vlada u Madridu ima jasnu i jednostavnu strategiju – odbija da priča o referendumu, nadajući se da će to pitanje jednog dana da se ugasi samo od sebe. Opozicioni socijalisti su manje-više istog stava, ali spremniji da razgovaraju sa Kataloncima i daju im veća ovlašćenja, pre svega oko novca. Levičarski Podemos se pak zalaže za promenu ustava, federalizaciju Španije (United States of Spain) i ne spori Kataloniji pravo na referendum.

Vaš dopisnik se posle tri godine vratio u Madrid i ponovo zatekao istu atmosferu, bar kada je taj referendum u pitanju. Ni danas, kao ni tada, u Madridu gotovo da nije moguće naći bilo koga sa kim o katalonskim zahtevima može da se priča hladne glave. „Katalonija je španska i tačka.“ Podseća dosta na srpske stavove o Kosovu pre dvadeset i više godina, a znamo kako je to završilo.

Za to vreme, vašem povratniku u Madrid upadaju u oči druge stvari – Španija se vadi iz ekonomske krize u koju je upala pre deset godina. Cene nekretnina ponovo rastu, cene u kafanama takođe, a slobodne stolove tokom pauze za ručak ili uveče sve je teže naći. I to u gradu sa najvećim brojem barova po glavi stanovnika na svetu – preko 15 hiljada. Nezaposlenost je počela da opada, a redovi ispred biroa rada da se smanjuju. Prvi put od 2009. broj nezaposlenih je pao ispod četiri miliona, uglavnom zbog turističke sezone, ali to još uvek znači da je nezaposlenost skoro 17%, kod mladih blizu 25%. Dobar pokazatelj oporavka bila je i vest da su kamate na španske državne obveznice pale, što znači da je cena po kojoj se država zadužuje smanjena.

Ali taj oporavak veliki broj ljudi još uvek ne oseća. Statistike su jedno, a stvarnost nešto drugo. Španski oporavak zasniva se na dve stvari – fleksibilnijim ugovorima o radu i smanjenju plata. Posla možda ima više, ali su to uglavnom slabo plaćeni poslovi, uslovi su sve lošiji, neizvesnost za radnike sve veća, a plate manje nego pre. Što reče jedan ekonomista iz Barselone, Španija postaje nalik na latinoameričke zemlje, u kojima jedan manji broj živi dobro i sigurno, dok većina uopšte ne oseća taj oporavak o kojem poltičari pričaju. Moja prijateljica, nastavnica u osnovnoj školi, kaže da će od septembra raditi 35 sati nedeljno, za nepunih hiljadu evra. Sve manji broj ljudi može da računa na stalno radno mesto, dok je mladima to praktično nedostižan san, tako da španski izlaza iz krize sve više podseća na karikaturu iz jednih ovdašnjih novina od pre par godina u kojoj mladiću na kraju intervjua za posao novi šef kaže: „Da potpišemo prvi ugovor na 15 minuta, pa da vidimo…“

Jedan od uzroka ekonomskog kraha Španije i još uvek ogromnog nezadovoljstva birača političarima jeste duboko ukorenjena korupcija. Slučajeva ima na sve strane; evo, pre neki dan su uhapšeni predsednik fudbalskog saveza Španije i njegov sin pod sumnjom da su preko ugovora o prijateljskim utakmicama sebi trpali lovu u džep, kao i da je tata kupovao glasove lokalnih saveza po Španiji da bi ostao na položaju. Kataloniju drma priča o kupovanju glasova na izborima. Pre neki dan, ubio se Migel Blesa, bivši direktor jedne od propalih banaka, koji je sada trebalo da ide u zatvor. I još jedan direktor banke, bivši ministar ekonomije i direktor MMF-a, Rodrigo Rato, osuđen je nedavno na četiri godine zatvora.

Spain Corruption

Premijer Marijan Rahoj na sudu kao svedok u korupcionaškoj aferi (foto: Beta/AP)

Ipak, čini se da u korupcijskim skandalima ubedljivo prednjači vladajuća Narodna stranka (PP), koja je oduvek i bila partija bliska velikom biznisu. Ne zna se više koliko njihovih gradonačelnika i lokalnih funkcionera sedi po zatvorima, ali sve je to ništa u poređenju sa slučajem „Gurtel“, koji dobacuje do samog vrha političke piramide. Reč je o partijskom nameštanju poslova privatnoj firmi, koja je zauzvrat uplaćivala narodnjacima pare na neki tajni račun. Od tih para finansirali su sebi kampanje, ali i isplaćivali bonuse vodećim članovima, uključujući navodno i premijera Marijana Rahoja, koji je u to vreme, dok je PP bio u opoziciji, bio generalni sekretar stranke. Gospodin Rahoj se ovih dana pojavio kao svedok na sudu, što je bilo prvi put u istoriji mlade španske demokratije da jedan aktuelni premijer uradi tako nešto. Mediji su od toga napravili neviđeni cirkus – te zašto je kolima ušao u podzemnu garažu zgrade suda, a nije ušao peške na glavni ulaz, te zašto nije sedeo na klupi za svedoke nego za posebnim stolom, itd – a sam premijer se, očekivano, pravio blesav i ponavljao da ni za kakve račune nije znao, da se on bavio politikom a ne ekonomijom, da nikakve pare sa strane nije dobio. Ali, postoje papiri na kojima se jasno vidi njegovo ime kao jednog od primalaca novca. Te papire dao je vlastima i medijima bivši blagajnik stranke, koji je prvi pao i propevao.

Teško da će posle ove epizode Španci poverovati premijeru i da će poverenje u političare da poraste. Posle svega kroz šta je Španija prošla poslednjih desetak godina, sasvim je razumljivo što su građani skeptični i cinični kad je politika u pitanju. Ipak, trebalo bi da uliva nadu činjenica da sudovi rade svoj posao i da korumpirani političari, njihovi ortaci biznismeni, kao i bankari, završavaju u zatvoru. Zemlju i dalje koče duboko ukorenjene loše navike, ali ostaje utisak da je Španija društvo koje je rešilo da ide napred i da se menja. Samo još da vidimo šta ćemo sa tim dosadnim Kataloncima.

(Autonomija, foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!