ALEKSANDAR KOCIĆ: Katalonija i nezavisnost koje nema

02 Oct 2017

Poruke za međunarodnu zajednicu i posledice dugogodišnjeg guranja glave u pesak

Katalonija je stekla pravo da proglasi nezavisnost. To kaže katalonski lider Karlos Pudždemont nakon spornog referenduma obeleženog nasiljem. Nikakvog referenduma nije ni bilo, tvrdi španski premijer Marijano Rahoj. A sad da vidimo kako ?e i?i suo?avanje sa stvarnoš?u, i u Barseloni i u Madridu.

Katalonski zvani?nici kažu da je 90% izašlih bira?a glasalo za nezavisnost Katalonije. A izašlo je, dodaju, 42.3% bira?a, ili 2,2 miliona, od 5,3 upisanih. Katalonske vlasti kažu i da više od 750.000 glasova nije prebrojano, jer je policija zatvorila bira?ka mesta i konfiskovala glasa?ke kutije. Zdravstvene službe u Kataloniji kažu da je bilo više od 800 povre?enih, na šta potpredsednica španske vlade Soraja Saens de Santamaria odgovara da je policija profesionalno i uzdržano radila svoj posao.

Španski premijer tvrdi da je referendum u Kataloniji bio ruganje demokratiji. Nije da nije; vlasti u Barseloni su u poslednjem trenutku, kad je policija zaplenila glasa?ke listi?e i po?ela da zatvara bira?ka mesta, pozvale gra?ane da sami štampaju listi?e i glasaju gde mogu. Zbog toga one podatke o izlasku i ishodu treba uzeti sa rezervom. Istovremeno, katalonske vlasti najavljuju tužbe zbog policijske upotrebe sile i spre?avanja demokratskog procesa. Referendum je, prema njima, bio legalno raspisan i Madrid je kriv što je rešio da ne poštuje volju gra?ana. I nije da nisu u pravu.

Ova razmena optužbi usmerena je pre svega ka me?unarodnoj javnosti, i tu ?e stvari da se zahuktaju. U samoj Španiji, i pre svega Kataloniji, ovaj retori?ki ping-pong i doga?aji na ulicama Barselone i drugih gradova u nedelju samo su poja?ali ve? postoje?e podele. Španija je ušla u možda najve?u politi?ku krizu od uspostavljanja demokratije pre nekih 40 godina. A nije moralo do ovoga da do?e.

Da ne ulazimo sada u diskusije oko toga imaju li Katalonci pravo na nezavisnost, što im se veoma ?esto osporava u ostatku Španije; od toga vajde nema. Kao što nema vajde ni od pozivanja na argumente tipa “oni to foliraju, samo da bi od Madrida izvukli više para”, koji su tako?e ?esti u ostatku Španije. ?injenica je da kod dela gra?ana u Kataloniji postoji ?vrsta želja za odvajanjem od Španije. Najnoviji doga?aji samo ?e tu želju kod tih ljudi poja?ati.

?injenica je tako?e da ima puno ljudi u Kataloniji koji bi radije da ostanu u Španiji; prema nekim nedavnim anketama njih ima više. Verovatno ?e se i njihovi stavovi samo još u?vrstiti posle ovog haosa na ulicama. Ovom delu stanovništa je u nedelju bilo na neki na?in najteže: oni su protiv nezavisnosti, ali bi izlaskom na referendum, ovakav kakav je bio, rizikovali da tom procesu daju legitimitet. Ostajanjem kod ku?e dali su municiju indipendtistima da sada mašu cifrom od 90% koji su glasali za nezavisnost.

Od uspostavljanja demokratije nakon Frankove smrti, Španija se razvila u stabilnu demokratiju i zabeležila impresivan ekonomski uspon (donekle usporen nedavnom krizom). Ali taj razvoj i uspon su delimi?no postignuti svesnom odlukom o kolektivnom zabijanju glave u pesak, sa obrazloženjem da “sada nije vreme” da se otvaraju bolne teme. Tu se pre svega misli na zlo?ine i nepravde prema gra?anima po?injene za vreme diktature, ali i na otpor bilo kakvim ustavnim reformama.

A ustav Španije, ?ini se, predstavlja koren ovog aktuelnog problema. Ustav ne predvi?a podelu Španije i ne dozvoljava regionalne referendume poput ovog katalonskog. Ne bi to bilo problemati?no da nema regiona, pre svega Katalonije, koji se tome opiru. ?isto pravno gledano, u pravu je premijer Rahoj kada kaže da je referendum nezakonit. Ali ako deo gra?ana uporno traži nešto drugo, onda bi verovatno trebalo razmisliti da li zakone, u ovom slu?aju i ustav, možda treba preispitati.

Španija je podeljena na 17 autonomnih regiona i smatra se jednom od najviše decentralizovanih zemalja u Evropi. Španci ?esto kukaju kako bespotrebno pla?aju toliku birokratiju i te primedbe nisu bez osnova. Istovremeno, suštinska autonomija regiona, reklo bi se, ne postoji. Ako bi se to promenilo, možda bi katalonski pozivi na nezavisnost – splasnuli. To je otprilike bila strategija socijalista dok su bili na vlasti u Madridu; oni su Kataloncima dozvoljavali da zadrže ve?i deo para koje zara?uju – Katalonija je najrazvijeniji region u Španiji – i na taj na?in su kupovali tišinu. Posle su narodnjaci premijera Rahoja promenili politiku i dali pravo Kataloncima da opet po?nu sa parolama tipa – “Madrid nas krade”.

I sad smo tu gde jesmo. Od nezavisnosti Katalonije za sada ne?e biti ništa. To su katalonski politi?ari znali sve vreme. Ovo je ionako bila predstava za me?unarodnu javnost. Ali Madrid je ipak naseo i upotrebio silu, pa ?e sad morati ?itavom svetu da objašnjava kako je to, eto, bila samo odbrana demokratije. Ali, ta ?e gužva pro?i za par dana ili nedelja. Osta?e da zjapi pitanje kuda zaista dalje sa zemljom koju jedan deo njenih gra?ana ne vidi kao svoju. Ili ?e do?i do iskrene i sveobuhvatne debate o ustavnim reformama – neki predlažu konfederalnu Španiju – ili ?e se ova kriza nastaviti i produbljivati. Aktuelna konzervativna vlada Marijana Rahoja do sada je pokazala da joj je guranje glave u pesak draža opcija.

(Autonomija – foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!