ALEKSANDAR KOCIĆ: Katalonija i nezavisnost koje nema

02 Oct 2017

Poruke za međunarodnu zajednicu i posledice dugogodišnjeg guranja glave u pesak

Katalonija je stekla pravo da proglasi nezavisnost. To kaže katalonski lider Karlos Pudždemont nakon spornog referenduma obeleženog nasiljem. Nikakvog referenduma nije ni bilo, tvrdi španski premijer Marijano Rahoj. Znaju i jedan i drugi da to što pričaju nije tačno. A sad da vidimo kako će ići suočavanje sa stvarnošću, i u Barseloni i u Madridu.

Katalonski zvaničnici kažu da je 90% izašlih birača glasalo za nezavisnost Katalonije. A izašlo je, dodaju, 42.3% birača, ili 2,2 miliona, od 5,3 upisanih. Katalonske vlasti kažu i da više od 750.000 glasova nije prebrojano, jer je policija zatvorila biračka mesta i konfiskovala glasačke kutije. Zdravstvene službe u Kataloniji kažu da je bilo više od 800 povređenih, na šta potpredsednica španske vlade Soraja Saens de Santamaria odgovara da je policija profesionalno i uzdržano radila svoj posao.

Španski premijer tvrdi da je referendum u Kataloniji bio ruganje demokratiji. Nije da nije; vlasti u Barseloni su u poslednjem trenutku, kad je policija zaplenila glasačke listiće i počela da zatvara biračka mesta, pozvale građane da sami štampaju listiće i glasaju gde mogu. Zbog toga one podatke o izlasku i ishodu treba uzeti sa rezervom. Istovremeno, katalonske vlasti najavljuju tužbe zbog policijske upotrebe sile i sprečavanja demokratskog procesa. Referendum je, prema njima, bio legalno raspisan i Madrid je kriv što je rešio da ne poštuje volju građana. I nije da nisu u pravu.

Ova razmena optužbi usmerena je pre svega ka međunarodnoj javnosti, i tu će stvari da se zahuktaju. U samoj Španiji, i pre svega Kataloniji, ovaj retorički ping-pong i događaji na ulicama Barselone i drugih gradova u nedelju samo su pojačali već postojeće podele. Španija je ušla u možda najveću političku krizu od uspostavljanja demokratije pre nekih 40 godina. A nije moralo do ovoga da dođe.

Da ne ulazimo sada u diskusije oko toga imaju li Katalonci pravo na nezavisnost, što im se veoma često osporava u ostatku Španije; od toga vajde nema. Kao što nema vajde ni od pozivanja na argumente tipa “oni to foliraju, samo da bi od Madrida izvukli više para”, koji su takođe česti u ostatku Španije. Činjenica je da kod dela građana u Kataloniji postoji čvrsta želja za odvajanjem od Španije. Najnoviji događaji samo će tu želju kod tih ljudi pojačati.

Činjenica je takođe da ima puno ljudi u Kataloniji koji bi radije da ostanu u Španiji; prema nekim nedavnim anketama njih ima više. Verovatno će se i njihovi stavovi samo još učvrstiti posle ovog haosa na ulicama. Ovom delu stanovništa je u nedelju bilo na neki način najteže: oni su protiv nezavisnosti, ali bi izlaskom na referendum, ovakav kakav je bio, rizikovali da tom procesu daju legitimitet. Ostajanjem kod kuće dali su municiju indipendtistima da sada mašu cifrom od 90% koji su glasali za nezavisnost.

Od uspostavljanja demokratije nakon Frankove smrti, Španija se razvila u stabilnu demokratiju i zabeležila impresivan ekonomski uspon (donekle usporen nedavnom krizom). Ali taj razvoj i uspon su delimično postignuti svesnom odlukom o kolektivnom zabijanju glave u pesak, sa obrazloženjem da “sada nije vreme” da se otvaraju bolne teme. Tu se pre svega misli na zločine i nepravde prema građanima počinjene za vreme diktature, ali i na otpor bilo kakvim ustavnim reformama.

A ustav Španije, čini se, predstavlja koren ovog aktuelnog problema. Ustav ne predviđa podelu Španije i ne dozvoljava regionalne referendume poput ovog katalonskog. Ne bi to bilo problematično da nema regiona, pre svega Katalonije, koji se tome opiru. Čisto pravno gledano, u pravu je premijer Rahoj kada kaže da je referendum nezakonit. Ali ako deo građana uporno traži nešto drugo, onda bi verovatno trebalo razmisliti da li zakone, u ovom slučaju i ustav, možda treba preispitati.

Španija je podeljena na 17 autonomnih regiona i smatra se jednom od najviše decentralizovanih zemalja u Evropi. Španci često kukaju kako bespotrebno plaćaju toliku birokratiju i te primedbe nisu bez osnova. Istovremeno, suštinska autonomija regiona, reklo bi se, ne postoji. Ako bi se to promenilo, možda bi katalonski pozivi na nezavisnost – splasnuli. To je otprilike bila strategija socijalista dok su bili na vlasti u Madridu; oni su Kataloncima dozvoljavali da zadrže veći deo para koje zarađuju – Katalonija je najrazvijeniji region u Španiji – i na taj način su kupovali tišinu. Posle su narodnjaci premijera Rahoja promenili politiku i dali pravo Kataloncima da opet počnu sa parolama tipa – “Madrid nas krade”.

I sad smo tu gde jesmo. Od nezavisnosti Katalonije za sada neće biti ništa. To su katalonski političari znali sve vreme. Ovo je ionako bila predstava za međunarodnu javnost. Ali Madrid je ipak naseo i upotrebio silu, pa će sad morati čitavom svetu da objašnjava kako je to, eto, bila samo odbrana demokratije. Ali, ta će gužva proći za par dana ili nedelja. Ostaće da zjapi pitanje kuda zaista dalje sa zemljom koju jedan deo njenih građana ne vidi kao svoju. Ili će doći do iskrene i sveobuhvatne debate o ustavnim reformama – neki predlažu konfederalnu Španiju – ili će se ova kriza nastaviti i produbljivati. Aktuelna konzervativna vlada Marijana Rahoja do sada je pokazala da joj je guranje glave u pesak draža opcija.

(Autonomija – foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!