ALEKSANDAR KOCIĆ: Kako nam se desio Tramp?

11 Nov 2016

Od “nekonvencionalnog” šarlatana do “lidera slobodnog sveta”

Irski komičar Dilan Moran je na aktuelnoj turneji govorio kako Amerikanci sada biraju između žene koju niko ne voli i muškarca kojeg svi mrze. Ispostavilo se da je ovaj što ga svi mrze na kraju pobedio. Američki studenti besne po ulicama – doduše u malom broju – mediji i analitičari se češkaju po glavi i pitaju „šta to bi?“, a ostatak sveta sa nevericom gleda ovaj američki riJaliti šou i strahuje za budućnost. Dobro, Putin je verovatno slavio u sredu ujutru.

Mi koji smo gledali Brexit izbliza, sad možemo da se hvalimo i tešimo kako smo, eto, sve to već videli. Kako smo videli politički sistem koji je dozvolio ljudima kao Tramp ili Faraž da isplivaju na površinu, liberalne prestoničke medije koji, bez obzira na političku orijentaciju, ne vide kakvo je pravo raspoloženje „tamo dole“, i agencije za ispitivanje javnog mnjenja koje opet promašuju u prognozama. A videli smo i lokalne verzije onih tragikomičnih vesti koje su stizale iz Amerike u sredu ujutru – o apelu da se Kalifornija otcepi, o tome kako je pao sajt kanadskih imigracionih vlasti kad su Amerikanci krenuli da gledaju kako da emigriraju, o tome kako je jedna agencija za zapošljavanje u Kanadi zabeležila deset puta veći broj prijava iz Amerike i, meni najslađu vest, kako je skočila prodaja avionskih karata za Kanadu u jednom pravcu!

Rečnikom srpskih sportskih trenera posle poraza, sada slede analize posle kojih ćemo imati jasniju sliku o tome šta se zaista dogodilo. Osim ako nas predsednik Tramp ne preduhitri nekom spektakularnom akcijom čim u januaru uđe u Belu kuću, što je vrlo moguće i što je već najavio (neka se pripreme Obamacare i ozonski omotač). Ali o tome ćemo idući put. Sada još imamo vremena da se pitamo kako nam se od jednog „nekovencionalnog“ šarlatana dogodio „lider slobodnog sveta“.

Donald Tramp je za poslednje nepune dve godine izjavio niz šokantnih, smešnih i nemogućih stvari. Najavio je stvari koje najverovatnije neće moći da ispuni. Njegovu kampanju pratili su skandali koji bi svakog drugog kandidata odavno naterali da se izvini i povuče. Rekao je da Meksikanci siluju žene, tražio zabranu ulaska u Ameriku za muslimane, hvalio se kako žene „odmah hvata za pičku“, dok su one izlazile u javnost sa optužbama da je to i radio. I pored svega toga, „teflon“ Donald je preživeo, oduvao sve svoje konkurente iz stranke i na kraju postigao da Hilari Klinton ostane upamćena ne kao prva žena predsednik SAD već kao kandidat koji je uspeo da izgubi od jednog Donalda Trampa!

Tramp je očigledno uspeo da ubedi dovoljan broj Amerikanaca da je njegova prednost upravo u tome što je autsajder, što nije deo političkog establišmenta i što ume da napravi pare. Svi smo se smejali karikaturi sa smešnom frizurom, koja ide okolo i lupa gluposti, ali izgleda da je The Donald, kao i Najdžel Faraž ovde u Britaniji, bolje od mnogih drugih uspeo da prepozna pravo raspoloženje u Americi. A Amerikanci su besni! Američki san odavno ne postaje java i penjanje po klasnoj lestvici vrednim radom zaista je samo san. Skoro deset godina posle bankarske krize ispostavilo se da su najebali jedino oni sa dna; bankari nisu u zatvoru, a Eplovi, Fejsbuci i Guglovi se razbijaju od para. Rudnici i fabrike su zatvoreni, a roba koju su te fabrike pravile sada stiže iz Kine. I još svako malo neko okine bombu, u diskoteci, u firmi, na ulici… To je onda bes, pojačan strahom od terorizma.

Naravno, nije sve u klasnim razlikama; prvi podaci pokazuju da su oni najsiromašniji ipak većinom glasali za Hilari. Tramp je međutim odneo pobedu među radničkom klasom, među ljudima koji još uvek imaju posao, ali je taj posao sada manje plaćen nego ranije, ili moraju da rade po dva posla da bi preživeli. Njima je poziv „Make America Great Again“ zvučao primamljivije od svih drugih.

Hilari Klinton je u trku ušla kao kandidat kontinuiteta i pokazalo se da je to njen najveći problem. Berni Sanders je njenu politiku pomerio ulevo, ali je u suštini njena kampanja bila najava trećeg Obaminog mandata. Hilari je uspela da, po Obaminom receptu, okupi oko sebe mlade, pripadnike manjina i univerzitetski obrazovane. Takođe je privukla crnce i latinoamerikance. Ali joj to nije bilo dovoljno. Očigledno da nije uspela da ih izvede na birališta u dovoljnom broju, ali izgleda da je ključ u nečem drugom – u ženama. Žena kandidat, u trci protiv jednog Donalda Trampa zatrpanog skandalima i seksističkim izjavama, na kraju je izgubila zato što nije privukla dovoljno žena. 94 odsto crnkinja i 68 odsto latino-amerikanki glasalo je za Hilari, ali su zato bele žene većinom glasale za Trampa! I to masovno one slabije obrazovane. Uz njih, Tramp je uspeo da privuče belce iz srednje klase i one bogatije. Koji svi revnosnije izlaze na birališta. A izgleda nisu voljni da priznaju anketarima za koga će da glasaju, jer su kao što znamo sve ankete ukazivale na pobedu Hilari Klinton.

Osam godina posle ulaska prvog crnog predsednika u Belu kuću, od „Yes, We Can“ nije ostalo skoro ništa. Amerika je opet duboko podeljena zemlja, i opet je to po rasnoj liniji pre svega. Tramp je u prvom obraćanju naciji posle pobede rekao da je vreme da zaleče rane podela i da se nacija ujedini. Teško.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija, Foto: Beta/AP)