ALEKSANDAR KOCIĆ: Kako je zatvorena “Džungla”

04 Nov 2016

Da li će EU preživeti izbegličku krizu?

Eto, dođe i to na red – zatvoriše Francuzi “Džunglu”. Taj izbeglički kamp na obodu Kalea postao je simbol kraha evropske politike prema izbeglicama. Većina od oko 7.000 ljudi, koliko je ih živelo u ovom kampu sa tim nesrećnim nadimkom, već je raspoređena po drugim centrima u Francuskoj; onima koji se budu opirali preti deportacija.

Naravno, svi ti ljudi su se našli baš tu, na samom severu Francuske, zato što su hteli da pređu Lamanš i dokopaju se Velike Britanije, koju mnogi vide kao obećanu zemlju. Nije kamp tu od juče; on postoji od 1999. i prvobitno je otvoren da primi izbeglice sa Kosova, iz Iraka i Avganistana. Iako je od 2002. zvanično bio zatvoren, kamp je nastavio da privlači izbeglice rešene da stignu do Britanije. Poslednjih godina izrastao je u mali grad, i veliku glavobolju za stanovnike Kalea i pogranične vlasti koje svake noći muku muče da spreče ilegalne ulaske u tunel ispod Lamanša ili kamione koji idu ka Engleskoj.

Francuske vlasti su ovoga puta rešile da Džunglu zatvore jednom za svagda, ali to izgleda neće biti lako. U pojedinim mestima koja treba da preuzmu izbeglice iz “Džungle” već ima incidenata, a neki gradonačelnici, kao u Bezijeru na jugu zemlje, pokazuju otvoreno da izbeglice nisu dobrodošle. I to će se nekako dovesti u red, ali problem u Kaleu neće biti rešen dokle god izbeglice budu videle Britaniju kao obećanu zemlju.

Odnos prema izbeglicama u Britaniji daleko je lošiji nego pre, a Brexit je to samo pojačao. Kontrole su sve strožije, zahtevi za azil se sve ređe odobravaju, i opšta klima je uglavnom nepovoljna. Vlada u Londonu nevoljno prima izbeglice, a kad ih prima, to je u malom broju. Istovremeno, Britanija ekonomski stoji dobro, nezaposlenost je mala, a posla, bar onog povremenog i slabo plaćenog, ima na pretek – kako legalnog tako i na crno. A izbeglice to znaju.

Naravno da Britanija nije jedina zemlja koje izbeglice žele da se dokopaju; to su još pre svega Nemačka, Holandija i skandinavske zemlje. I to su uglavnom zemlje koje su na početku aktuelne izbegličke krize velikodušno otvorile svoje granice, dok reakcija javnosti nije postala očigledno negativna. Nedavno istraživanje američkog centra Pew pokazuje da veliki broj Evropskih građana strahuje da priliv izbeglica povećava opasnost od terorističkih napada (najveći strah beleži se u Mađarskoj), da se negativno gledanje na izbeglice poistovećuje sa negativnim gledanjem na Muslimane (u tome prednjače Poljaci) i da Evropljani etničku šarolikost ne vide kao doprinos boljem životu u svojoj zemlji (prednjače Grci).

Na kraju ovog istraživanja je i podatak da većina Evropljana smatra kako EU nema efikasan odgovor na izbegličku krizu, i u tom stavu ubedljivo prednjače Grci. Može se reći da posle rata u bivšoj Jugoslaviji, kriza sa izbeglicama predstavlja najveći politički izazov za EU i da ponovo pokazuje da Evropska unija nema čvrste mehanizme da deluje kao jedinstveno supranacionalno telo.

Grčka i Italija, preko kojih najveći broj izbeglica stiže u Evropu, odavno kukaju da to nije samo njihov problem. Dobro, tu se Evropa nešto kao organizovala i šalje pare i logističku pomoć, uz konstantne optužbe da južnjaci, uglavnom se misli na Grke, ne rade svoj deo posla u obradi izbeglica kako treba. Turska drži u ruci ventil za ispuštanje izbeglica prema Evropi i odlično ga koristi za dobijanje političkih i finansijskih ustupaka i to u vreme kada Erdogan posle neuspelog puča ozbiljno uvodi Tursku u diktaturu. Nedavno potpisani sporazum o vraćanju u Tursku izbeglica koje su u Evropu stigle preko mora, u zamenu za preuzimanje avionom onih koji sede u turskim izbegličkim kampovima, ne funkcioniše idealno i zakonski je veoma sporan. Apeli Angele Merkel da članice EU organizovano preuzimaju izbeglice po kvotama proporcionalno svojoj veličini nisu naišli na oduševljenje. Videli smo da je Orban u Mađarskoj podigao žicu i raspisao referendum, koji mu doduše nije uspeo ali ga to neće sprečiti da se opire i dalje. Ni druge istočnoevropske zemlje ne pokazuju ništa više entuzijazma za prijem ‘drugačijih’. Na kvote nisu pristali ni Danska i Velika Britanija.

imigranti

Posledice beznađa: Roditelji šalju decu u “novi život”

Evropski lideri naglašavaju da je priliv izbeglica u 2016. opao u odnosu na prethodnu godinu. To je tačno, ali je ova godina odnela do sada najviše žrtava među izbeglicama, uglavnom na moru. Promenila se donekle i demografska slika, tako da sada među izbeglicama ima više dece. Verovatno su njihovi roditelji zaključili da je odraslima mnogo teže da se dokopaju Evrope, pa računaju da će deca sama lakše proći.

Izbeglička kriza sigurno će trajati još neko vreme, pogotovu što nema nagoveštaja da je rešenje sirijske drame na pomolu. Niti je išta bolje u Nigeriji, Eritreji i drugim afričkim zemljama iz kojih ljudi masovno odlaze. Isto je i sa Kosovom, sa kojeg odlazi veliki broj ljudi, ali se ono manje spominje zato što bežanje sa Kosova ne podrazumeva prelazak mora. A za to vreme izbeglice – bili oni migranti, ekonomski migranti, azilanti ili nešto četvrto – sve više postaju krupno domaće političko pitanje u Evropi. Britanski referendum je pokazao da ignorisanje problema imigracije samo otvara vrata ekstremnim rešenjima; u Francuskoj se očekuje prolazak Marin Le Pen u drugi krug predsedničkih izbora, nakon odličnih rezultata na nedavnim lokalnim izborima. Angela Merkel je u Nemačkoj pretrpela nekoliko poraza na lokalnim izborima, u korist antiimigrantske Alternative za Nemačku.

Evropski političari su odavno propustili priliku da svojim biračima objasne prednosti imigracije i neophodnost dugoročnog pristupa izbegličkom problemu. Sada samo gase požare i zapušavaju rupe tu i tamo. Ali bez velike vizije. Oni nesrećni ljudi koji pokradeni od krijumčarskih bandi rizikuju život u bušnim čamcima pokazali su svojom tragedijom da je Evropska unija daleko od jedinstvene organizacije sa efikasnim mehanizmima odlučivanja, i da je to još uvek samo skup nezavisnih i suverenih zemalja. Zato je “Džungla” u Kaleu i dobila to nesrećno ime i zato je morala da nestane.

(Autonomija, Foto: Beta/AP)