Aleksandar Kocić: Holanđani odgovorili “ne” populizmu

16 Mar 2017

Neka se pripremi Francuska...

Holandski zemljotres se ipak nije desio i Evropa može da odahne, bar za sada. Evro je odmah skočio, a pažnja svetskih medija već je preusmerena na Francusku, koja je sledeća na redu da se izjasni hoće li nam stara dobra Evropska unija opstati.

Birači u Holandiji su na kraju ipak odbacili populizam Gerta Vildersa i njegove Partije za slobodu. I dok je pobednik izbora, aktuelni premijer Mark Rute, rekao da su Holanđani odbacili ‘lošu vrstu populizma’, Vilders je ostao prkosan, naglasivši da će do ‘patriotskog proleća’ ipak doći. Možda, ali za sada je ta mogućnost isključena.

Premijeru Ruteu ovo će biti treći mandat. Njegova partija VVD osvojila je 33 od 150 mesta u holandskom parlamentu, dok je Vildersov PVV na drugom mestu sa 20 mesta – pet više nego prošli put. Iako je Vilders drugi po broju poslanika, neće moći da uđe u vladu jer su se sve ostale stranke na šarolikoj holandskoj političkoj sceni izjasnile da sa njim neće sklapati nikakve saveze.

Vilders je obećavao svašta, da će zabraniti džamije i Kuran, kao i da će Holandiju izvaditi iz Evropske unije. Njegova kampanja, obeležena otvoreno anti-imigrantskom retorikom, doprinela je da na glasanje izađe čak 80% birača, što je najveći odziv za poslednjih 30 godina.

Posle Bregzita i Donalda Trampa, izbori u Holandiji privukli su veliku pažnju u kontekstu rastućeg populizma na Zapadu. Mala, liberalna Holandija pokazala je da ima političke mehanzime da zaustavi populiste kao što je Vilders, što naravno ne znači da može lako da zaustavi i sve očiglednije nezadovoljstvo u narodu. Ekonomija stoji dobro ali su mnogi Holanđani nezadovoljni rastućom imigracijom. Mnogi strahuju da njihova zemlja gubi identitet.

I sve to ne bi bilo toliko zanimljivo da se u igru nije umešala Turska. Predsednik Erdogan vodi svoju kampanju za referendum u aprilu koji bi trebalo da mu omogući formalni prenos vlasti sa premijerske funkcije i stvaranje predsedničkog sistema nalik na američki. Erdogan je prethodno od Turske napravio praktično jednopartijsku državu, a posle neuspešnog puča protiv njega uveo je diktaturu. Sad namerava da tu diktaturu zacementira (zvuči nekako poznato, zar ne?). Turska kao što znamo ima ogromnu dijasporu u Evropi i Erdogan ozbiljno računa na njene glasove. Pa je onda nekako logično da pošalje svoje ministre među te ljude da im se obrate. Logično sa njegove tačke gledišta. Ali ne i sa druge strane, gde su u toku ili će uskoro da počnu predizborne kampanje.

Holandske vlasti su proterale iz zemlje tursku ministarku za porodicu, Fatimu Betul Sajan Kaju, dok je turskom šefu diplomatije Mevlutu Čavušogluu zabranjeno da sleti u Holandiju. Zabrane turskih skupova stigle su i iz Austrije, Danske i Nemačke. Švajcarska vlada je rekla da turski šef diplomatije može da dođe, nakon što je ovaj otkazao posetu kada je policija u Cirihu saopštila da skup nosi sa sobom bezbednosne rizike. Turski skup u Francuskoj je prošao bez problema. Onda je usledio diplomatski rat između Turske i Holandije, u koji su se umešale i druge evropske zemlje.

Erdogan je Holanđane optužio da su ostaci nacista i podsetio ih na neslavnu ulogu u Srebrenici. Još je rekao holandskom ambasadoru u Ankari da nije poželjan i, sve u svemu, krenuo da naplaćuje evropsku brljotinu iz sve snage. Čak je zapretio da će preispitati na jedvite jade postignut sporazum sa EU o vraćanju sirijskih i drugih bliskoistočnih izbeglica. To je verovatno blef, ali dovoljno uverljiv da alarmira evropske prestonice.

Zašto su Holanđani reagovali ovako prilično ishitreno? Političke kampanje van granica svoje zemlje nisu ništa novo i sporno. Kandidat Obama je kod kuće napravio spektakl od svog dolaska u Berlin; britanski konzervativci redovno obilaze britanske penzionere na španskoj Kosti del Sol. Takvih primera ima još.

No, holandskom premijeru Ruteu nikako ne odgovara da mu se turski ministri šetaju po trgovima par dana uoči izbora na kojima je glavna tema imigracija iz muslimanskih zemalja. Isti taj premijer Rute je u januaru upozorio imigrante da ‘budu normalni ili da idu’. Bio je to iznenađujuće oštar zaokret udesno inače umerenog političara. Otkud to?

Pa videli smo u Britaniji u prethodne dve godine. Svestan sve veće popularnosti anti-imigrantskog UKIP-a, tadašnji premijer Dejvid Kameron pomerao se sve više udesno. Dobio je izbore ali je izgubio referendum. Njegova naslednica Tereza Mej otišla je još dalje i sada, bar kada je imigracija u pitanju, nema mnogo razlike između njenih konzervativaca i UKIP-a. Isto to je uradio Mark Rute i uspelo mu je. Isto to radi i Fransoa Fijon u Francuskoj, svestan da Marin le Pen ovoga puta zaista može da pobedi.

Francuski predsednički izbori na redu su sledećeg meseca. Marin le Pen iz ekstremno-desničarskog Nacionalnog fronta vodi u anketama. Francuski predsednički sistem, sličan srpskom, najverovatnije joj neće dopustiti da pobedi, ali sama činjenica da je ona stigla dokle je stigla jasno govori o usponu populizma u Francuskoj.

Na jesen je na redu Nemačka, gde bi populistička Alternativa za Nemačku po prvi put mogla da osvoji mesta u parlamentu. Kao što smo upravo videli u Holandiji, populisti i ekstremisti uspešno guraju centriste udesno. Oni još uvek ne mogu da osvoje vlast, ali to ne znači da nisu popularni.

(Autonomija)