ALEKSANDAR KOCIĆ: Erdogan ili pad u diktaturu

18 Apr 2017

Turska i Srbija – sličnosti i pokoja razlika

Glasanje koje čak i ako nije direktno ukradeno, održano je u potpuno neravnopravnim uslovima za opoziciju; potpuna medijska pristrasnost; opozicija ne priznaje rezultate; nezadovoljni građani na ulicama; lupanje u šerpe sa prozora… Da, zvuči veoma poznato, ali nije Srbija. To je Turska – dan posle referenduma. To je zemlja u kojoj premijer slavi pobedu zbog koje će ostati bez posla. To je zemlja koja, kako ocenjuju neki analitičari, više neće biti ista.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odneo je tesnu pobedu na veoma važnom referendumu o krupnim ustavnim promenama koje će omogućiti da od 2019, ako ne i pre, Turska po prvi put u svojoj istoriji dobije puni predsednički sistem. Ono što je do sada bilo uglavnom titularna funkcija dobiće ogromna nova ovlašćenja – da postavlja i smenjuje sudije, vladu, premijera, ograničava ovlašćenja parlamenta i mnogo toga još. Linija koja razdvaja izvršnu od zakonodavne vlasti praktično se briše. Možda se to zove “neliberalna demokratija”, kakve praktikuju Orban i Putin, ali to mu nekako dođe kao oksimoron. Pre će biti da Turska prelazi iz demokratije u autokratiju, na čijem čelu će biti čovek koji je pre 20 godina rekao da demokratija nije cilj, već samo sredstvo.

U svojoj analizi onoga što se dogodilo u Turskoj u nedelju, britanski Gardijan ide toliko daleko da pravi direktna poređenja sa događajima u Nemačkoj 1933 – paljenjem Rajhstaga i Noći dugih noževa, pa onda čuvenim referendumom iz naredne godine. Možda je ovo poređenje preterano, ali zaokret koji Turska pravi svakako nije za ignorisanje.

Turski predsednik će sada moći da ozvaniči i ojača vladavinu čvrste ruke kojoj teži od gušenja protesta u Gezi parku u Istambulu pre četiri godine. Klizanje Turske u diktaturu najpre su osetili novinari: Turska je svetski rekorder po broju novinara iza rešetaka – 80! Posle neuspelog puča, 50 hiljada ljudi je uhapšeno, a još 100 hiljada otpušteno. Sada može da se očekuje dalje gašenje i gušenje građanskih sloboda. Erdogan je u referendumskoj noći svojim pristalicama najavio da će mu jedan od prioriteta biti vraćanje smrtne kazne.

A počeo je dobro, one davne 2003. Ukrotio je inflaciju, doneo ekonomski rast i pokrenuo mirovne pregovore sa Kurdima. Bio je glas konzervativne radničke klase, onog religioznog dela stanovništva koji je u Turskoj dugo bio ignorisan. I onda je, kako to već biva, zaoštravao i zaoštravao, da bi zemlju doveo do pokušaja puča i opasnog klizanja u diktaturu.

Ipak, ne treba zaboraviti da je Erdogan na ovom referendumu odneo veoma tesnu, pobedu, ako je uopšte pobedio, što stvari dodatno komplikuje. Predsednikove pristalice naglašavaju da je jaka izvršna vlast neophodna u zemlji koja je preživela pokušaj puča i ima ozbiljan problem sa terorizmom. Prema tom gledanju, Turci su izabrali stabilnost iznad svega ostalog. Sve i da je tako, problem kako za Tursku, tako i pre svega za samog Erdogana predstavlja činjenica da je njegova pobeda – jedva nešto navučenih preko 51%. Ovako tesan rezultat mogao bi donese novi vetar u krila opozicije i animira međunarodne partnere Turske, pre svega Evropsku uniju i SAD, da apeluju na Erdogana da ne ide predaleko sa najavljenim promenama. Veliko je međutim pitanje koliki je njihov uticaj. Iako se više niko ne pretvara da pregovori oko eventualnog turskog članstva u Evropskoj uniji i dalje napreduju, Evropa mora da sarađuje sa Turskom oko izbeglica iz Sirije. Još je važnija uloga Turske u NATO savezu, opet i pre svega oko Sirije. Zbog toga je vrlo moguće da će Zapad i ovaj put zatvoriti oči pred sve očiglednijom autokratijom i nastaviti da se pretvara da je sve u redu – uostalom, Erdogan je u nedelju pobedio na slobodnim izborima. A Tramp je pobedu već čestitao turskom kolegi.

Pitanje je međutim da li će Erdogan prihvatiti novu realnost – da i posle pokušaja puča, i uz ogromnu kontrolu nad medijima, nije mogao da osvoji više glasova. Posebno je indikativno da je izgubio u tri najveća grada – Istambulu, Ankari i Izmiru – što ukazuje na to da mu je urbano stanovništvo okrenulo leđa. Rezultat referenduma govori da su Kurdi na istoku zemlje glasali isto kao i sekularni Turci na zapadu. Tu možda leži potencijal za novo političko savezništvo. I možda će baš zato, da bi to predupredio, Erdogan sve to da ignoriše i da kaže “pobeda je pobeda, molim lepo”.

A možda je ovako tesan ishod zapravo najbolje što je moglo da se desi u datim okolnostima. Da je Erdogan izgubio, teško da bi priznao poraz i Turska bi upala u novi period nestabilnosti. Da je dobio ubedljivije, lakše bi mogao da ignoriše kako opoziciju tako i Kurde i odmah uvede autoritarnu vlast. Ovako nije ni tamo ni ovamo – jeste daleko najmoćniji čovek u Turskoj, ali u jednoj duboko podeljenoj Turskoj, koja pokazuje da nije još odustala od demokratije, ali da nema snage da se u nju istinski i upusti.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!