ALEKSANDAR KOCIĆ: Brexit

03 Feb 2016

Ostaje li Britanija u EU ili odlazi? Šta to znači za budućnost unije?

(Specijalno za Autonomiju iz Edinburga)

Britanski premijer Dejvid Kameron kaže da je dobio garancije da će doći do “značajnih promena” u odnosu Britanije prema Evropskoj uniji. Kameron je ovo saopštio nakon maratonskih pregovora sa predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom, u pokušaju da se nađe rešenje za brojne zahteve Londona, koji bi doprineli da Britanci glasaju na najavljenom referendumu da njihova zemlja ostane u EU. Kritičari juče objavljenog nacrta sporazuma kažu da on ne ide dovoljno daleko. Lideri EU raspravljaće o nacrtu sporazuma kasnije ovog meseca.

Jedan od ključnih zahteva Kamerona je da se građanima drugih zemalja EU koji dođu u Veliku Britaniju da rade – blokiraju poreske olakšice i socijalni dodaci u prve četiri godine. To su uglavnom dodaci za one sa niskim primanjima. Britanska vlada veruje da bi ta mera doprinela smanjenju broja imigranata iz EU, koje veliki deo Britanaca optužuje da im uzimaju poslove, mahom one manuelne. U nacrtu sporazuma koji je objavio Donald Tusk kaže se da Britanija može da uvede ovu meru čim izglasa ostanak u EU. Problem za Kamerona je to što ostale članice EU tek treba da se izjasne da li pristaju na ovu meru. Ranije ponuđeni kompromis je da ovo može biti samo privremena mera koju bi Britanija mogla da primenjuje najviše četiri godine, i to samo ako dokaže da je njen sistem socijalne zaštite pod ogromnim pritiskom.

Nacionalni parlamenti dobiće nova ovlašćenja da blokiraju one evropske zakone koji im ne odgovaraju. Ipak, parlamenti neće moći da aktiviraju “crveni karton” samostalno, već samo udruženi – ako ih ima minimum 55%. Pristalice izlaska Britanije iz EU – kampanja Vote Leave – ocenili su ovu meru kao “trivijalnu”, rekavši da ona ne doprinosi mnogo jačanju britanske pozicije unutar EU.

Dejvid Kameron je referendum obećao prošle godine u predizbornoj kampanji. Rok za njegovo održavanje je kraj 2017, ali ovdašnji mediji tvrde da bi vlada najradije da ga održi što pre i predviđaju da bi to moglo biti u junu ove godine. Vlada želi da ishod referenduma bude odluka o ostanku u EU i plaši se da bi razvlačenje debate najviše pogodovalo onima koji se zalažu za izlazak Britanije iz evropskog kuba, a kojih prema poslednjim anketama nije malo.

Doseljavanje nije jedino što Britanija želi da redefiniše u svom odnosu sa Evropskom unijom. Vlada u Londonu takođe traži da bude izuzeta iz osnivačke ambicije EU o stvaranju “sve tešnje unije”, tako da ne mora da učestvuje u merama političke integracije koje joj se ne dopadaju. Taj pristanak je danas načelno dobila, ali za sada nije jasno šta to znači u praksi. Britanija je inače od početka Evropsku uniju doživljavala kao trgovinski klub, pre nego političku zajednicu. Zanimljivo je da ovde još uvek puno ljudi kada govori o EU koristi termin “zajedničko tržište”. Istovremeno, Britanija očekuje dalju liberalizaciju zajedničkog tržišta, pre svega na polju finansijskih i ostalih usluga, čemu se mnogi evropski partneri protive.

Britanija inače podržava dalje širenje Evropske unije, ali pod uslovom da se ne dozvole masovne migracije na kontinentu. Problem za London je u tome što je sloboda kretanja jedna od osnovnih sloboda garantovanih građanima EU; ostale su sloboda kretanja robe, kapitala i usluga. Zato je ovo pitanje za mnoge evropske lidere crvena linija preko koje teško mogu da pređu. Četvorogodišnja blokada socijalnih povlastica tu mu dođe kao utešno rešenje prihvatljivo svima, mada ni tu stvari neće ići glatko. Mađarska i Poljska su najglasnije u najavama da neće prihvatiti niti jednu meru koja diskriminiše njihove državljane.

Dejvidu Kameronu na ruku idu dve stvari – prva je ta da nije baš sasvim usamljen u ovoj bici i da ima simpatije nekih kolega, i druga, mnogo važnija, da niko ne želi izlazak Britanije iz EU. Najveći otpor Londonu stiže iz Budimpešte i Varšave, dok Berlin, Stokholm ili Hag šalju uglavnom pozitivne signale o potrebi da se EU zaista reformiše i da su u tom smislu mnogi od britanskih zahteva vredni pregovora.

Na kraju ce ispasti da će tzv. “nuklearna” opcija – da jedna Britanija zaista izađe iz EU – imati najviše uticaja da se kompromis ipak nađe. Mnogi evropski lideri često kukaju kako im Britanci idu na živce svojim sedenjem na dve stolice – druga je naravno ona američka – ali ipak niko od njih ne želi da se baš za njega kaže da je doprineo odlasku jedne od najvećih i najbogatijih članica kluba. Britanija je među prvima izašla iz ekonomske krize, beleži pristojan ekonomski rast i zahvaljujući fleksibilnom tržištu radne snage ima prilično nisku stopu nezaposlenosti. Baš zato što sedi na dve stolice, Britanija je za EU važan most prema SAD. Njen odlazak bio bi ogroman udarac za Evropsku uniju, mnogo veći nego što bi to bio slučaj da je iz kluba izasla jedna mala Grčka, koja je ionako svima na teretu.

(Autor je profesor novinarstva na edinburškom univerzitetu Napier)

Foto: Beta/AP

Podelite ovu stranicu!