Albinizam na ulicama Najrobija

19 May 2012

Moli prolaznike za sitniš i par ljudi ubacuje novčiće u šešir ispred nje. Ona zna da razlog što dobija novac nije beba, već nešto drugo: njena boja kоže

Ona sedi na prljavom pločniku duž ulice Tom Mboja u Najrobiju, u blizini stare gradske vatrogasne stanice. U naručju joj je beba, verovatno stara samo nekoliko meseci. Moli prolaznike za sitniš i par ljudi ubacuje novčiće u šešir ispred nje. Ona zna da razlog što dobija novac nije beba, već nešto drugo: njena boja kоže.

Zagledanja i pogledi upućeni u njenom pravcu nisu uobičajeni. Druge majke beskućnice koje žive na ulicama Najrobija retko zasluže pogled, a kamoli prilog prolaznika. Ulične majke, kako ih zovu na kenijskom jeziku, zapravo su prezrene jer ovdašnje društvo smatra da su same odabrale život na ulici, te da imaju svoj dom, ali biraju da žive na ulici i prose, umesto da rade da bi zaradile za život.

Ali ova majka koja živi na ulici je drugačija. Boja njene kože budi i sažaljenje i radoznalost. Neki je zovu “mzungu” — belac na Kisvahili jeziku, drugi “čotara”, što je kolokvijalni kenijski izraz za ljude mešane rase. Ona zapravo nije bela, ali nije ni “čotara”. Rođena je kao albino, genetskim stanjem koje nose osobe sa vrlo malo ili bez pigmenta u očima, koži ili kosi.

Odbija da priča o sebi i glatko odbija fotografisanje. Ovo je Najrobi i ja nemam predstavu ko je nadgleda i da li će me pratiti, spopasti ili povrediti zbog toga što sam je „izdvojio“. Neko mi kasnije reče da ta žena čak i nije iz Kenije, već iz Tanzanije i da je doputovala ovamo verovatno zato što veruje da će biti bezbednija u ovoj zemlji i zaraditi više prosjačenjem na ulicama Najrobija.

Šta god da je istina, činjenica je da se u istočnoj Africi osobe sa albinizmom suočavaju sa diskriminacijom na mnogo nivoa. Brojni su mitovi o “albinima”. Većina ih je negativna i povezana sa sveprisutnim shvatanjima u afričkim zajednicama u vezi sa osobama rođenim sa poremećajima poput albinizam.

Nacionalni koordinator kenijskog Udruženja za albinizam, Mvaura M. Ajzak, rođen je sa ovim stanjem i govori često o stvarnim životnim pretnjama sa kojima se albino osobe suočavaju u svakodnevnom životu. Mvaura kaže da u Tanzaniji mnoge zajednice veruju da su osobe sa albinizmom natprirodne i da vračevi mogu da koriste delove njihovih tela kako bi napravili napitke koji će im doneti bogatstvo.

Posledica ovog verovanja je veliki broj surovih izveštaja o ubistvima albino ljudi u Tanzaniji prijavljenih između 2007. i 2009. godine koji su privukli svetsku pažnju na gruba kršenja ljudskih prava ove grupe marginalizovanih osoba. Vlada Tanzanije je tako bila primorana da reaguje i brzo pokrene kampanje koje će skrenuti pažnju i ukazati na ovaj problem, kao i da rasporedi nekoliko osoba sa albinizmom na visoke položaje u društvu.

Pored toga, tanzanijski sudovi počeli su da donose stroge presude vračevima koji su proglašeni krivim za ubistva i mučenja albino osoba. Vlada je takođe zabranila uvredljivi  izraz “zeruzeru” kojim su Tanzanijci koristili da opišu osobe sa albinizmom.

Među sličnim verovanjima i mitovima o osobama sa albinizmom su i lažne tvrdnje da imaju mačije oči, da poseduju lek za HIV i da ukoliko zaraženi ima seksualne osobe sa njima, može da bude izlečen od side.

Mvaura se priseća incidenta koji je potresao Keniju 2010. godine kada je prijatelj namamio mladog Kenijca sa albinizmom, Robinsona Mukhvanu, da otputuje sa njim u Tanzaniju da bi tamo našli posao. Robinson nije posumnjao u namere svog prijatelja i naivno pristao da mu se pridruži. Za dlaku je izbegao ubistvo i mučenje pošto ga je policija u Tanzaniji spasila iz nevolje, nakon što je veća pažnja usmerena na ovakve surove zločine u zemlji.

Bolnog izraza na licu, Mvaura prepričava ove incidente i ističe da je, iako je veliki broj ubistava zabeležen u Tanzaniji i Burundiju, opasnost po osobe sa albinizmom veoma stvarna u Keniji. “Sećam se, jednom sam na benzinskoj stanici u Najrobiju slušao razgovor ljudi o tome kako bi ubili osobu sa albinizmom. Biio sam prestravljen. Nekoliko puta sam na ulici jasno čuo ljude kako govore, ‘odoše pare’, misleći pritom na verovanje o korišćenje delova tela albina za vradžbine koje bi ih učinilo bogatim.”

Mvaura ističe da je Kenija sporo reagovala u poređenju sa susedima Tanzanijom i Ugandom, zemljama koje su uvele oštre zakone kojima se štite prava osoba sa albinizmom. Jedini napredak koji su doneli incidenti u Tanzaniji je, kaže Mvaura, da su roditelji i društvo uopšte sada veoma svesni opasnosti sa kojima se osobe sa albinizmom suočavaju. Mvaura žali zato što je njegovo Udruženje slabo opremljeno i nema dovoljno novca da obezbedi svu podršku koja je potrebna za normalan i dostojanstven život ovih ljudi.

Takođe žali što ne postoji dežurni telefon za hitne slučajeve. Ipak, Mvaura ističe i neke od uspeha Udruženja: uspešne i vidljive kampanje za zaštitu i prava albino osoba, nabavka besplatne krema za zaštitu od sunca i podrška i ohrabrivanje roditelja da decu koja pate od albinizma školuju. Udruženje je takođe uspelo da organizuje i proslavi prvi Dan albinizma u Keniji 4.maja 2011 godine.

Ovaj događaj je većinom skrenuo pažnju na problem i Mvaura se nada da će se taj datum obeležavati svake godine. On procenjuje da u Keniji živi oko 30 hiljada osoba sa albinizmom i ističe da postoji potreba da vlada ove zemlje sprovede dubokosežno istraživanje kako bi pomogla ovoj grupi marginalizovanih ljudi.

 

Tekst i foto: Roza Park

O PROJEKTU:

 

 

Međunarodna mreža uličnih novina (INSP), Međunarodni pres servis (Inter Press Service) i prvi balkanski ulični magazin Liceulice tokom ove godine objavljuju u srpskim medijima seriju tekstova o pitanjima siromaštva, a u okviru trogodišnjeg projekta koji finansira Evropska unija sa ciljem da se poveća svest u Evropi o međunarodnom razvoju.

Čitav projekat zamišljen je sa ciljem da se u naslovima medija i na dnevnom redu političara nađu Milenijumski ciljevi razvoja, a kako bi ojačala politička volja za njihovo dostizanje, posebno u najnerazvijenijim zemljama.

Međunarodna mreža uličnih novina podržava više od 120 uličnih novina, u 40 zemalja, na šest kontinenata. Od svakog prodatog broja uličnih novina, pripadnici ugroženih grupa direktno zarađuju polovinu, obezbeđujući tako prihod sebi i svojim porodicama. Preko 200,000 beskućnika promenilo je svoj život prodajući ulične novine, koje su, takođe, kvalitetan, nezavisni medij. Više detalja možete pročitati na www.street-papers.org

Podelite ovu stranicu!