Albanija: Novinari kao robovi

03 Feb 2017

Većina novinara u Albaniji mesecima čeka na svoje plate. To je način da gazde - koje su u sprezi sa političkom elitom - drže novinare u stanju poslušnosti

Novinarstvo je i u Albaniji za mnoge zanimanje iz snova. Ali, za to se plaća skupa cena: „Svake godine, oko 90 odsto novinara u Albaniji dobija plate sa zakašnjenjem”, žali se predsednik Albanskog udruženja novinara Aleksander Čipa u razgovoru za DW. Kaže da plata često kasni po tri meseca. I da je to tako u 75 odsto medijskih kuća u Albaniji. „Vlasnici privatnih stanica često ni ne objašnjavaju zašto je to tako”, kaže Čipa.

Mnogi albanski novinari trpe tu situaciju – iz straha da će izgubiti posao. Protesti su izuzetak. Do njih je došlo pre nekoliko nedelja, kada su novinari, kamermani i tehničari privatne televizijske stanice A1 obustavili rad da bi izvršili pritisak na vlasnika; albanske vlasti su u međuvremenu zatvorile tu stanicu a o tužbama novinara bi trebalo da odlučuje sud.

Alida Tota, bivša glavna urednica vesti A1, još uvek čeka na novac koji joj pripada. Ona praksu otezanja sa isplatama plata smatra nekom vrstom „ropstva” u albanskim medijskim kućama: „Preživljavamo zahvaljujući svojim porodicama. Plata je sredstvo pritiska. Samo dve do tri medijske grupe plaćaju redovno, onako kako to i stoji u radnom ugovoru. Drugi se ne pridržavaju nikakvog ugovora.”

Otkaz za bundžije

U Albaniji vlasnici medijskih kuća mogu da vrše pritisak na zaposlene a da pri tome ne moraju da strahuju od posledica, kaže Alida Tota: „Na kraju svakog meseca, pritisak počinje ispočetka. Hoćemo li dobiti novac ili nećemo? Šef je rekao da nema novca, a da će svako ko bude insistirao na isplati plate – biti otpušten.” U intervjuu za DW, gazda o kojem je reč nije odgovorio na pitanje o plati novinara, već je prekinuo razgovor. Obrazloženje: hitni privatni problemi.

Albanski novinari su izloženi samovolji vlasnika medija, kaže šef Odseka za novinarstvo na Univerzitetu u Tirani, profesor Mark Marku. On dodaje da albanski zakonik detaljno reguliše radni odnos između poslodavca i zaposlenog , doduše, samo – teoretski. U praksi je u pitanju tigar od papira, kaže Marku: „Vlasnik medija može da otpusti novinara za samo nekoliko dana – i ništa se neće desiti. Sami novinari ne insistiraju na svojim pravima, jer se često nalaze u nekom poluformalnom ili samo neformalnom radnom odnosu.”

Novinari kao taoci

U Albaniji nema kolektivnih ugovora o platama kojih medijske kuće moraju da se pridržavaju, i svaki ugovor se sklapa pojedinačno. Aleksander Čipa kaže da su to jednostrani ugovori u kojima se uslovi praktično nameću kandidatima: „Ugovori su često tako formulisani da nemaju pravnu vrednost. U mnogim slučajevima, vlasnici medija čak ne daju zaposlenima ni kopiju ugovora”, tako da je „novinarstvo u ulozi taoca”. Čipa dodaje da je novinarima zato još teže da izveštavaju nezavisno.

Neka albanska udruženja novinara – koja, doduše, ne treba izjednačiti sa tradicionalnim sindikatima prema evropskom uzoru – bore se protiv „neformalnog zapošljavanja”. Dosad – bez uspeha, „jer, njihov protivnik je alijansa vlasnika medija i političara”, kaže Alida Tota.

Nema solidarnosti

Politika se ne izjašnjava o toj situaciji, što je, kako kaže Čipa, posledica „lošeg flerta političke klase sa vlasnicima medija”. Prema Čipinim rečima, zakoni su tu i treba ih samo dosledno primenjivati, a određene nade se polažu i u parlamentarnu komisiju za medije, koja je nedavno bar registrovala brige koje muče Albansko udruženje novinara.

Mnogi novinari u Albaniji se žale da su vlasnici medija i političari dobro umreženi. Poznati albanski publicista Fatos Lubonja govori o „putinizaciji albanskih medija”. Kaže da će preživeti samo one medijske kuće „koje imaju veze sa vlašću – drugi su bankrotirali. A novinari ne dižu glas, jer moraju da strahuju da će ostati bez nasušnog hleba.”

Izgleda da su novinari u Albaniji veoma usamljeni. A tako će biti još dugo ako ne postanu međusobno solidarni, kaže novinar Zamir Aluši: „Nema ni jednog jedinog novinarskog štrajka. Pošto su vlasnici medija produžena ruka politike, moramo sami da se borimo za svoj prava i da povećamo pritisak na njih.”

(Lindita Arapi-Bolc, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!